Prvi dan, jutro

– Dobar dan izvolite? – Beli mantil, starija, jedno oko blago spušteno, punđa. Druga, crnka, veštačke trepavice i dekolte, sedi iza prve i turpija nokte. Na zidu iza njih, ogromni plakat nasmejane žene.

– Došla sam da se prijavim na kliniku.

87% njih je uspelo – možete i vi! – poručuje mi plakat. Srećni plakat.

– Sami da se prijavite ili vas neko prijavljuje? – progovara crnka. Iako je za pultom, punđa ćuti.

– Molim? – Nisam baš sigurna kome da se obratim. Duboko u džepu, znojavom rukom gužvam opomenu za plaćanje treće rate. – Pa vidite da sam sama…

– Vidim ja gospođo da ste vi sami, ali ovde u većini slučajeva dolaze jer ih prijavljuje porodica, prijatelji ili supružnici druge strane – opet mi odgovara crnka i dalje turpijajući nokte.

– Molim?

– Supružnici onih zbog kojih se ovde prijavljujete… – ubacuje se starija sa spuštenim okom, pa dodaje šapatom – Najčešće žena prijavljuje ljubavnicu.