Lepota

lepoto
više se ne pitam zašto
ni gde si

sediš mi u trbuhu i čekaš
da probam da pogledam drugog
pa ustaneš i zamahneš kosom
neće moći
u stvari
čak se i ne buniš
pustiš me da se nadam
i ja mlohavo tražim
negujući tebe

lepoto
u grlu mi je
vrati mi se
ja bih da ti kažem
da mi je dosta ćutanja
i obučenosti
da mi je ogledalo prazno
ja bih da ti kažem
kako
ne podnosim ovu tišinu među nama
i da me podigneš u naručje
usnama dodirneš
čelo

ne izlazi

lepoto
proganjaju me neodrečeni
dodiri
sve treperi
klizajuće udobno i
mekano
plovimo
moje srce na tvome
sada slomljeno
stapamo se u jedno

titra mi pred očima
a nikako da se skotrlja
sekunda niz
kazaljku
suza niz
planinu
nikako
život da se samo nastavi

sa tobom