Napolju, često imam čudnu sliku u glavi: umesto mobilnih telefona, ljudi u rukama nose televizore od 20 kilograma, stare telefonske aparate sa brojčanicima, velike fotoaparate sa stativima kao i razne druge stvari: kompase, časovnike sa sve kukavicom, zidne kalendare, albume za slike, aparate za merenje vazdušnog pritiska, flopi diskove, nezgrapne mape gradova, diktafone, beležnice od hiljadu listova, video kasete i audio kasete, digitrone, muzičke stubove i zvučnike, poštanske sandučiće i još koješta.
U tuđim rukama (a neretko i mojim), umesto mobilnog, stoje te sve moguće aparature neophodne (i podvlačim neophodne) da olakšaju život.
I sve to stane, u mom slučaju, u 174 grama plastike… pardon, aluminijuma i stakla.
Tek onda shvatam koliko je ljudska rasa istrenirana da nam nešto zaista treba i koliko, jer nisam ništa od toga mogla nositi sa sobom na plećima, a kamoli u jednoj ruci. Sa svakim reelsom ili možda telefonskim pozivom u autobusu, ja jasno čujem okretanje brojeva, onako po starinski, na brojčaniku, ili veliku kameru pa kliktavo zujanje modema dok se veza spaja na internet, vidim jasno katodu televizora ili posmatram vredne geometre koji crtaju mape koje se nalaze na svim našim dlanovima.
Da li ovim smanjivanjem zaista idemo – napred? Da li smo puni te najnovije tehnologije zaista – unapređeni?
A opet, preko videa od 15 sekundi (opet podvlačim – tričavih 15!), ulazimo u druge vremenske zone, astralno se projektujemo u pustinje, na solitere, u za javnost nepristupačne objekte, uživljavamo se u tuđe situacije, gvirimo u tašne, ormane sa donjim vešom, kuhinjske komode i plakare, njuškamo po kupatilima i ispod kreveta, dokazujući sebi da mi (ni)smo sasvim normalni i upoznajući se sa tuđim životima bolje nego što znamo sopstveni.
Uživljavamo se.
U četvrtini jednog minuta.
Pa onda idemo dalje, dalje, dalje.
Daj još, još, još.
Palac vrti, vrti, vrti…
I vrti.
I nemamo pojma šta smo upravo gledali ali su receptori napunjeni. Nečim.
Ne znam šta da mislim o tome.
Najčešće se iščuđavam, kao da sam mudrac od stotinu ljeta…. no nisam ni blizu: ni prosvetljenju ni mudrosti.
Pa kažem sebi, normalno ili ne, tako je (nećemo ulaziti u šta je normalno).
Mogla bih da zadrem još više u prošlost i setim se vremena bez telefona i mapa i satova i digitrona i… Mozak me zaboli.
Znam, tada nije bilo izbora.
A sada, kad ga imamo, biramo šta ćemo da gledamo, šta ćemo da slušamo, izvoljevamo, snimamo kad hoćemo, preskačemo i zaustavljamo kad hoćemo. Mislimo da imamo prava da znamo i da komentarišemo kako nam se prohte. Mislimo da imamo prava na mišljenje. Mislimo da je neko dužan da podeli nešto s nama. Tražimo lepotu ili grešku, sudimo, divimo se, prigovaramo, mislimo da svi umeju bolje ili još luđe, da sve umemo bolje. Opsesivno delimo i „mudro“ biramo šta ćemo da delimo poštujući izmišljena, nepisana pravila.
I fino vaspitani kakvi jesmo, zaboravimo da notifikacija nije nož pod grlom pa da mora odmah na nju da se odgovori. Osećaj hitnosti stvara neobičnu anksioznost, a ima i nus pojave. Fomo, skroling, de-em slajding, faloving, trol – jbt pa svaki od ovoh termina nije postojao do pre 5 godina (manje-više). Šta se dogodilo sa telefonskim razgovorom, pismom, rukovanjem, odlaskom u goste, sastancima i još dalje, grljenjem i nežnostima? Na društvenim mrežama telefonski poziv je (pre)često okarakterisan kao najgori mogući oblik komunikacije a pokazivanje empatije izvrgnuto je ruglu… Iako je naučno dokazano da su telefonski pozivi emocionalno jači u 85% slučajeva, trenutly ih koristi samo 19%.
Ili sa sedenjem u u društvu bez snimanja ili gledanja u telefon?! Je l’ to praistorija? Čitala sam studiju u kojoj će ljudi radije primiti elektrošok nego sedeti i ništa ne raditi.
Sedeti i biti sami sa sobom ili biti im dosadno.
A interakcija je moguća samo preko ekrana.
Izgleda mi, komunikacije nema, a komuniciramo svuda.
Kako je to moguće?
Jer od svih onih aparatura koje vidim da nosimo u ruci, ama baš nijednu nećemo nositi na drugi svet.
Iz nametnutog straha da nešto ne propustimo na ekranu, propuštamo sve ono što nam se dešava pred očima.
Tlo na kome stojimo i prostranstvo u koje dižemo pogled.
I sve ono okolo toga.
Život u brzim slikama je moguće sve, samo ne život.
Pogotovo taj virtuelni život koji živimo bolje nego pravi. Gde smo nasmejaniji i srećniji. Gde smrt ne postoji ili nije poželjna osim u obliku srceparajućeg citata. Negde sam pročitala: biti srećan nije dobro za biznis. Tada nemaju šta da ti prodaju da se osećaš bolje.
Nemam rešenje, ne.
Imam želju da ne skrolujem.
Imam želju da komuniciram, rečima, uživo.
Pa sam za Novu godinu sam donela odluka da smanjim doomscroll. Da vam budem iskrena, ne znam da li ću uspeti.
Imam želju i da vratim pisma u modu.
Analogna.
Da vratim nežnost u svet oko mene.
Da vratim druženje.
I da pišem ovo klikasto pismo, mesečno. Svima nama kojima nežnost i stvarnih zagrljaja treba. Treba meni ako ništa, pa neka se razlije ljubav od mene.
I da, znam da ovo pišem elektronski, jbg, boljeg rešenja (trenutno) nemam – i zato želim da vam se obratim i analogno. Pa ću da vam šaljem razglednice, ko želi.
Ne kao žal za dobrim starim vremenima jer ovo to nije – već kao podsetnik da možemo drugačije.
Da se dodirnemo bez ekrana između.
Ako je nešto od ovoga našlo put do leve strane grudi ili vam možda stigne razglednica od mene, znajte da nije algoritam – nego moj pokušaj da živim(o) stvarnije, ovde i sada.
*ovo je moja mesečna kolumna pod nazivom Klikasto pismo. Ko želi, mogu da mu pošaljem razglednicu. Moj mesečni kapacitet je 5 razglednica kako bi bile kvalitetne. Popunite formular ispod i javljam vam se.
KLIKNI OVDE DA SE PRIJAVIŠ ZA RAZGLEDNICU
Podržite moje avantute
pozZ
