Devojčica na videu šalje cmok u ekran, dečak pali selfi kameru i snima kratki digitalni zapis naklonosti koji joj zatim šalje, uz obavezne emotikone koji preplavljuju telefon. Sve to pratim šatro nezainteresovano na autobuskoj stanici, i razmišljam kako se ljubav pokazuje kod mladih tj. kod Snepčet, TikTok, džen Zi ili kako god da se zove ta generacija.
Nemam pravi odgovor, ali znam jedno: Milenijalci su usmrtili najvažniju pismenu stvar na svetu, bar što se tiče ljubavi. Kako smo se prebacili sa analognog u virtuelni svet, tako smo se prebacili i sa papira na ekran, što je rezultiralo nestankom (ljubavnih) pisama. Prvi klik na mobilnom telefonu, kad se volim te još kucalo kao 888/666/555/444/6/8/33, ujedno je bio prvi (nesvesni) udarac. Palac, osamosamosam pauza šestšestšest itd; i od tada, svaka je emotivna interakcija otišla nazadnim drugim putem, jer od 2000ih ljubavna pisma vrtoglavom brzinom nestaju usled nečeg bržeg.
A i – šta će nam? Čemu služe pisma u ova vremena?
Na ovo sve me je nagnalo nedavno traženje ljubavnih pisama poznatih ličnosti (koje imate ovde i koja su wow ako mene pitate). Dakle, u baš ovoj sekundi 21. veka, vi znate kako se osećao Nabokov dok je pisao Veri, Frida dok je srce otvarala Dijegu itd. Sećam se kako sam jednom našla kratko pismo mog oca koji je slao poruku majci u porodilište nakon porođaja sa mojim bratom. Kratki zapis tatinim prepoznatljivim slovima o tome kako mislimo na mamu i njega (on i ja), a na kraju kaže kako i ja šaljem svoj pozdrav ispod, gde sam, sa godinu i po dana, hemijskom išarala pola cedulje. Nežne poruke od pre 44 godine nisu sprečile razvod koji je usledio, ali je potvrđivao da je u tom trenutku, bilo ljubavi između njih. Da li je (i kome) važno šta je Nabokov rekao Veri, Bonaparta Žozefini… Tata mami?
Razmišljala sam kako nekoj budućoj deci džen Zi generacije (to bi valjda bila džen Alfa) teško će u amanet ostati mobilni telefoni sa prepiskom njihovih roditelja; ili bilo koje poznate ličnosti. Proces u današnje vreme ide otprilike ovako: nešto osećamo, neko nam nedostaje, za nekim patimo, nekoga volimo ili šta god, onda to otkucamo u par sekundi, pošaljemo, i zaista stigne brzinom svetlosti: 0,1 sekunda nakon našeg palca na sent, na nečijem telefonu zasija volim te. I da, jeste neverovatno. Ali šta se dalje dešava? Ovo volim te ostane u telefonu i ovaj zapis srca utapa se u moru virtuelne prepiske koja (najverovatnije) neće biti sačuvana (osim ako nije u Epstajnovim fajlovima). A i da se sačuva, kako bi ova izjava tačno izgledala? Mama je imala kučeće uši i njušku, poslala je tati cmok, srca različitih boja su se razlila po ekranu. a tata je odgovorio slikom svog patlidžana? Nema prepoznavanja roditeljskog rukopisa, osušenih cvetova, razmrljanih slova od suza… Ali to je najmanje što nedostaje ovde.
Jer naravno da je problem moderne komunikacije mnogo dublji. Prebacili smo se na digitalnu korespondenciju zato što je brža i lakša, i do sutra može da se priča da pisanje (naučno dokazano) pomaže u obradi emocija i poboljšava mentalno zdravlje a da rukopis aktivira više delova mozga od kucanja… Da li zevate dok vam pričam kako se fizičko pismo doživljava kao ličnije i povećava osećaj povezanosti između ljudi? Nije ni važno, jer sledi da je brže i lakše moderna odrednica boljitka. Samo, kuda to vodi?
Ako pričamo putem poruka, onda je suštinski nevažno da li razgovaramo sa ljudskim bićima ili mašinama. Ako razmislite, koliko puta ste koristili chatGPT za pitanje koje možete da postavite nekome bliskom? Ako niste vi, sve je više i više ljudi koji AI koriste umesto terapeuta, da im kaže šta da jedu ili obuku ili da im nagovesti šta simpatija misli o njima. Iz ovoga može da proizilazi da, ako nam je potrebna fizička bliskost, nebitno je da li je telo pored nas ljudsko ili nije. Svakako nam to pokazuje tržište. Npr. prodaja seks lutki globalno raste svake godine pa se više od 2,5 miliona seks-lutki prodalo u 2025, uz stalno povećanje prihoda i online prodaje u poslednjih pet godina.
Međutim, jedna još više poražavajuća statistika (za mene) jeste da, prema sličnim tržišnim izveštajima, u poslednje vreme oko 50 miliona ljudi globalno koriste ej-aj aplikacije za druženje, tačnije AI partnere. Oh da, ljudi itekako plaćaju kako bi imali ej-aj „devojke“ sa kojima mogu da razgovaraju putem poruka, glasa ili čak i videa. Nestvarna partnerka se ne buni, već klima glavom i pravi personalizovane odgovore za svog korisnika, pardon dečka. I ne, robotski partner nije samo hladna mašina jer može da deli i savete, a usput nudi virtuelni seksualni sadržaj ili simulacije intimnosti. Što bi se neko „mučio“ da se udvara, šalje cveće, izvodi na večere, vraća kući, pita kako si – kad je sve na dohvat prsta? Zašto bi neko prolazio bilo koju vrstu ovakve „neprijatnosti“ – a pogotovo komunikacije sa drugim živim bićem koje može da ga odbije, ponizi ili odbaci? I da li je nebitno što može i da ga prihvati, zagrli, poljubi, pomazi, uteši itd.
Pretpostavljam da komunikacija koja poseduje slabost (jer poseduje bilo kakve emocije) postaje neprijatnost. Jedan od primera mi je da se na Instagramu glorifikuje brzinska teksutalna komunikacija a utiskuje anksiozni strah od telefonskih poziva. Opet dosadno ali – studije pokazuju da ovo nema 3 blage veze s mozgom. Naučnici uporno dokazuju da je telefonski poziv 70% bolji za razumevanje emocija i rešavanje konflikta, kao i da 50% poruka bude pogrešno interpretirano, što rezultita konfliktima. Ali ovo ne sprečava većinski broj ljudi da se grčevito drži kucanja (u čemu se ja iskreno slabo nalazim kao boomer koji je ostao na pozivima).
Uz privid da nešto radimo za nečije dobro, izgleda mi da smo počeli od piva bez alkohola i kafe bez kofeina, a stigli do seksa bez penetracije (i ako dozvolite, pošte bez pisama). To mogu da zaključim jer se 50 miliona ljudi na planeti Zemlji odlučilo da ne priča sa ljudima već sa mašinama a drugih 2,5 miliona je odlučilo da kupi gumenu lutku jer nema s kim da se grli. I sve ovo kako bi se izbegla komunikacija sa drugim bićima ljudske vrste, bez obzira na bljutavi osećaj koji ostaje nakon konzumacije navedenog.
Sve sam ovo ispričala prijatelju P. koji je shvatio da nije nikada napisao pismo svojoj devojci (sa kojom je u srećnoj vezi). Kaže mi, ne bi ni znao šta da napiše. Rekla sam mu: šta god ti je ovog trenutka na srcu, duši, pameti. I ako ti je važno (a možda će biti i vašoj deci). Jer postoje jedinstveni emocionalni, kognitivni i neurobiološki procesi koji se na ovaj način aktiviraju u poređenju sa digitalno posredovanim interakcijama (ako je i ovo uopšte važno). Ali ne, ljubav neće nestati jer nestaju ljubavna pisma, a pokazivanje naklonosti je dobilo prosto novi oblik… I ja mogu da samo uzdišem za nekim zastarelim oblicima komunikacije.
Oh ne brinite, neću vam sad na kraju reći da napišete pismo nekome koga volite. Ovo je individualna odluka, pojedinac može da odgovara samo za sebe. Da, naravno da je lako iskucati nekome volim te na mobilnom telefonu. Da, naravno da je milion puta brže nego pisati rukom, paziti da ne pogrešiš, pitati se da li je dobro napisano, staviti na papir i odneti u poštu i zalepiti markicu i čekati odgovor. Da, možda će vas jednoga dana biti blam šta ste – i kome ste – napisali nešto (i to rukom). I da, možda nije zaista ni važno da li su se mama i tata voleli. I možda su samo meni u ovom svetu upitnih vrednosti, trenutne emocije bitne.
I možda, samo možda, neko će napisati pismo jer je pročitao ovo… I poslati ga. I to ljubavno pismo ostaće u nasledstvo nekoj novoj devojčici kojoj će značiti.
Baš zato što ja nisam bila spremna da pisma nestanu, stvorila sam ovu kolumnu pod nazivom Klikasto pismo, a ko želi, mogu da mu pošaljem razglednicu (pisanu rukom, bez pomoći AI). Moj mesečni kapacitet je 5 razglednica kako bi bile kvalitetne. Popunite formular ispod i javljam vam se. Ovde obećavam da vaše podatke neću koristiti za druge potrebe osim za slanje razglednice. Razglednica može stići sa različitog dela sveta, u zavisnosti gde se trenutno nalazim. Razglednica takođe može i (mnogo) kasniti (do pošte je, ne do mene).
KLIKNI OVDE DA SE PRIJAVIŠ ZA RAZGLEDNICU
Ako želite, možete i da podržite moje avanture
pozZ
