lepoto
lastavice uzimaju reku u kljunove
prhkim letom iznad površine
talasa se nestalno
kao moj duh
drveće mi miluje zenice
oblaci prate celu ujudurmu
eto, tako provodim dane
tražim sunce da mi ugreje skelet
deluje mirno
a mirno je dobro
ako ništa, bar je mirno
iako bih rado
obavila tvoje ruke oko sebe
da se vežem,
da se vežem za pramac
da ti pokažem put
ljubavi
pevaću ti
a noge biće rep
sirene
kosa morska trava
rečna?
znaš,
pišem ti pisma u glavi
sve bih da ti kažem
u glasnim žicama, nastaje bujica
straha da ću te poplaviti
pa tišina ispliva
kao leš
lepoto, vidi
gnjurce dok love
svetlucave ribe
koje,
gutaju ih odjednom
da li se riba bori za vazduh u stomaku, kao moje reči
patke u duetu
sleću na površinu
trbušćići ispod
zeleno-zlatnih glava
i prstenovi oko vrata, ptičija monogamna vezanost
teretne brodove
pune peska
odakle im pesak, koju su pustinju opustošili da bi gradili gradove
mene dok čitam noću
tuđe reči
mene
jer – kako da postojim ako me ne vidiš
u čijim očima najviše postojim?
kako se postojanje uopšte, oseća?
postojim li sad dok ti pišem
a ti postojiš samo u meni
kako se postoji?
kako li se nastaje
ili ne postoji
kad više niko ne misli na tebe
da li je uopšte važno postojati jer za dvesta godina ću ispariti
skroz
oh, kako uvek pitam ista pitanja
ma gledaj
crvene bove i izmaglicu iznad
Dunava, čamci se ljuljuškaju
mulj i blato ispod
koje probijaju zraci
volim te lepoto
uvek si me voleo
zato te i volim
a i volim da te volim, preopijajuće je
lepoto
dođi,
da živimo život jednostavnije
da podelimo breme sati i mog
overthinkovanja
da oslonimo glave jedno drugom na ramena i srca
i stomake i krila
volim te, dođi
od vode se bubri, raste
od vatre se sagoreva, ništa ne ostaje
