Cigan-mala na steroidima je moj prvi utisak o Tajlandu, koji se jeste do kraja našeg puta promenio, mada je estetika prizora ostala tu negde – razlog tome su kuće uđerice sklepane od kartona, obložene ponekom ciglom i crepom, uz gomile žica i kablova koji se kilometrima protežu od bandere do bandere, ulice bez trotoara, gde se gužvaju kolica na kojima se prži, peče, jede, kuva i spremaju kuglice od mesa, roze jaja, pečene banane i sl, dok se prolazi pored ko zna kog po redu salona za masiranje (u kome ne znam da li su usluge seksualne prirode) – što je sve na mene, šta ću, ostavljalo utisak razuzdane neartikulisanosti. Ipak, brzo sam skapirala da Tajland suštinski nije cigan-mala, da je čisto i možeš da jedeš šta hoćeš sa tih sklepanih kvazi štandova (pogotovo ako voliš začinjeno), da su ljudi skrušeni, čak na mahove i pokorni, da će pokušati da ti pomognu iako reč engleskog ne znaju, da ima bajkovitih plaža i netaknute prirode i da je na ulicama generalno bezbedno. Ako vas zanima zašto sam i kako promenila mišljenje o Tajlandu, ali i pronašla se pa izgubila kako naslov natuknjava, evo izvolite na uvid moje avanture sa čak 4 mesta – Hua Hin, Koh Pha-Ngan, Ko Tao i Bangkok – od 25. decembra 2024 do 8. januara 2025 🙂
