Da li je moguće spakovati anginu, 3 dejta i razgledanje Madrida i Toleda u 5 dana? Pa, ja sam, nekako, uspela 🙂 Wizz air je uveo direkt liniju ka Madridu, a meni je malo trebalo da kažem DA Španiji nakon 6 godina neviđanja; a čim sam kročila na ovo strano tle, setih se: bože Madridu, baš si gotivan as always, sorry što se nismo dugo družili, spremi mi neke ćurose! No, ajmo polakice redom – moje avanture od 27. novembra do 2. decembra slede u nastavku, preporuke na kraju teksta (kao i uvek) i – vamos gatitos!
27. nov, uvodni deo: Ovde stariji ljudi šetaju držeći se za ruke. I ljube se, u usta.
Nisam bila u Španiji od 2019. Možda jer sam je se bila malo i zasitila, tamo sam ipak provela 4 leta zaredom, od čega imate baš fantastične tekstove iz 2017 ovde gde pričam zašto ne volim Barsu a drugi sjajan serijal iz 2018 je ovde o strmoglavom zacopavanju u Madrid – pročitajte ih, evo ja sam samu sebe oduševila kako sam ja to sve napisala, a ja sam teška publika, ipak radim kao urednik i mentor pisanja.
Da ne bežim od teme: prvi dan u Madridu, stigla sam popodne, i odmah sam se setila – svega, iako sam mislila da sam od silnih putovanja sve zaboravila. Prvo, setila sam se kako sam se zaljubila u Madrid na prvi pogled.
Onda sam se setila kako mi se u Španiji dopada što sve može ali se tačno zna šta se ne može.
Još više mi se dopada što stariji ljudi šetaju držeći se za ruke. I ljube se, u usta. Na ulici ćete često videti starije ljude od 30 godina da razmenjuju nežnosti, poljupce, grljenja i drže se za ruke što je jedan izuzetno divan prizor i žao mi je što se kod nas ispoljavanje nežnosti od strane bilo koga ko ima npr 60 godina prećutno smatra za sramotu. Pored toga, ovde izlaze i stariji i sasvim je normalno da vidite nekoga ko je godište vaših roditelja da se sjajno zabavlja u diskoteci. Ne zaboravimo, nismo mrtvi sa 60.
I dopada mi se što su na semaforima za pešački prelaz prikazane zelene i crvene figurice kao devojčice (a ne samo kao dečaci).
Što devojke prilaze devojkama da se s njima upoznaju i daju im komplimente, a prenaglašene štikle, obrve i usta nisu in. Pod jedan, žene će upoznati nepoznate žene bez problema, i prići će vam same da vas pozdrave i popričaju sa vama bez ikakve zadnje namere. Ovo mi je oduvek smetalo kod nas, kada bih prilazila nekoj devojci samo zato što mi je bila simpatična, one bi se uvek povlačile (ili mislile da sam gej) a ovde je to bilo sasvim merodavno, udeljen kompliment radi komplimenta ili druženja. Pod dva, Špankinje se uopšte ne sređuju u odnosu na nas. Kod njih izlivanje noktiju nije nešto što se radi redovno, retko je ko u štiklama dok je konturisanje pojam za koji verovatno nisu ni čule. Ova neopterećenost je meni bila osvežavajuća i čini da se osećate lepo bez obzira kako ste obučeni i kako ste (ne)našminkani.
Isto tako mi se dopada što muškarci plešu jednako kao i devojke! Španci plešu, i to plešu svi bez obzira da li umeju da plešu ili ne. Nema klimanja u mestu, već svi opuste celo svoje telo u ritmu koje god muzike i veselo đuskaju.
Takođe volim što kanarinci stanuju u krošnjama palmi (je l’ može da se kaže krošnja palme?!). Ovo neverovatno otkriće me je potpuno oduševilo – šareni, glasni i ogrlicom obeleženi papagaji su preletali sa jednog drveta na drugo, čavrljali i družili se sa drugim pticama i ovo je to sasvim normalno. Papagaji na drveću i drvo mandarine kao uobičajno drvo na ulicama Valensije za mene je bila čista egzotika. Međutim, setila sam se priče koju mi je ispričao prijatelj koji se zabavljao sa devojkom iz Trinidada: ona se u našem zoološkom vrtu najviše oduševila jelenom, i tada sam shvatila da je egzotika za svakoga različita stvar: nekome jelen i vuk, nekome papagaji i mandarine.
A ono što je mene najviše oduševilo bila je mogućnost kretanja za ljude u kolicima. Jedan poznanik brzopleto je zaključio kako mnogo više invalida ima u Španiji nego kod nas, ali sam mu strpljivo objasnila da to nije slučaj. Prosto, pristupačnost prolaza u kolicima bio je apsolutno svuda u gradu i ovo je dozvoljavalo ne samo ljudima sa ovim potrebama da se slobodno kreću po gradu, već i da ih njihovi stanovnici dožive kao sebi jednake. Svest ostalih stanovika pokazivao je da su oni mi (i da smo mi oni), i davao im mogućnost da se slobodno kreću svuda, da idu u kafić (i u toalet kafića), u bioskop i pozorište, na bazen, na pijacu, da voze kola i da, verovali ili ne, trče maraton kao jednaki (bez potrebe za para-olimpijadom) gde se za njih navijalo ne zato što su “siroti oni” već zato što su jednaki kao i svi mi.
Volela sam i što Španci poštuju sijestu i dalje kao da je svetinja. Vreme za odmor je vreme za odmor i nikakav turizam to neće pokvariti, oni pre 11 prepodne ne rade ništa a posle 14h zatvaraju i šta treba i šta ne. A isto važi i za veče. Buka prosto nije dozvoljena u centru grada i narod koji je radio naporno cele nedelje želi da spava. I to je bilo to; ljudska uljudnost, razmišljanje o drugima, poštovanje tuđih života i sopstvenog grada. Ukoliko su pijani Englezi želeli da se zabave, mogli su to slobodno učiniti negde drugde, i nije im padalo na pamet da se priklanjaju drugima zarad njihovog mira i mira sopstvenog grada.
Inače, Španiju sam posetila prvi put 2016, i logično sam otišla u Barselonu. Nije mi se dopala (i dalje mi se ne dopada). Svakome kome bih to rekla, moja izjava je zvučala kao bogohuljenje, pa su mi brzo govorili “šta pričaš”, okretali glavu da me neko ne čuje i odmah iznosili razloge zašto nisam u pravu. Dobro, priznajem, imala sam prevelika očekivanja – očekivala sam da me sruši na kolena, da žudno upijam svaki njen deo, ali ništa se od toga nije desilo. Toliko su mi napunili glavu o Gaudiju i Barsi, a ono što je stajalo preda mnom bio je samo bledi odraz mojih vrelih nadanja.
S druge strane, kada sam kročila nogom na madridski asfalt, u isto vreme sam izgubila i tlo pod nogama. Kao i u svaki glavni grad, zaljubila sam se iste sekunde, bezglavo. Jer ja sam taj tip. Onaj koji se zaljubi u pevača na koncertu dok ovaj skače po pozornici nesvestan publike. Naravno, Madrid voli svoju ulogu. Ljubomorno čuva svoje poreklo, ali dopušta i sva uplivavanja koja mu dobro stoje; picka i licka sve ono što ga je dovelo do ovog izgleda, ne zaboravljujući ko je.
Sad kad sam vam sve ovo ispričala, hajde da vam kažem kako sam provela taj prvi dan. Suštinski, malo sam se prošetala, videla da je ceo grad okićen i baš je sve bilo užurbano i svetlucavo i grozničavo. Između ostalog, bila je tu ulična rasveta u obliku dečjih crteža i to mi se baš svidelo. Gledala sam ulične umetnike koji su se okretali na glavi na betonu, a zatim kupila CBD lizalicu u Kanabis shopu i otišla u smeštaj. Lizalicu srećom nisam skroz pojela, jer je bogami lepo radila 🙂 Pošto sam u Madrid došla već rovita, odlučila sam se za san, a nisam znala da ću prehladu vući sledeća 2 meseca, ali moj imunitet je baš pošteno sjeban.
28. nov: Petak crni & dejt prvi (Jugoslav)
Danas imam samo jedno da izjavim za štampu: jebo me crni petak u Madridu da me jebo, i onaj ko ga izmisli – hvala na pažnji i laku noć! – to je bila moja izjava pred spavanje, ali što se putopisa tiče, ispričaću vam sve što se desilo tog dana.
Jutro počinjem na Plaza Major, mada sam očigledno poranila. Nikoga nema u 11h, osim ljudi obučenih u lutke Spajdermena, Miki Mausa i King Konga, ali je sunčano i ja idem da se odvedem na kafu. Počinjem u Bucolico Cafe – i primećujem novi koncept specialty kafića u Madridu. Naime, kako ću saznati narednih dana, sada je fora da svi ovakvi kafići imaju i neku vrstu doručka/branča, lokalne namirnice i avokado koji je rastao na Amazonskoj kiši fazon. Isto tako, ako je kafić ove vrste dobar, ispred će biti red i moracete čekati neko vreme, verovatno i odlepiti od čekanja, pa da li će vam ugođaj biti potpun kada konačno stignete na red, pitanje je. Ali, danas, ja imam svo vreme ovoga sveta, prehladu u povoju ali i madridsko sunce na ramenu da me okuraži, i čekam, ali primećujem da jedna do zuba trudnica isto čeka na kraju reda, niko je ne šljivi jer nemaju Španci tu kluturu (e to mi se ne sviđa), kod njih se uopšte ne ustaje u prevozu straijima i trudnima, pa je pozovem da dođe sa mnom na početak reda. Uđemo ti nas dve u kafić, ispostavi se da je ona nutricionistkinja, i predloži mi, kako ću saznati, top 3 restorana u životu, a o tome ću reći više i kasnije. Bucolico generalno pristojan, dobra kafa i okej doručak mada nije baš najbolji od svih u koje ću otići ovih dana.
Inače, crni je petak i ja sam, naprasno i kompulsivno, odlučila da potrošim sve ono što sam ponela u jednom danu, na najveće gluposti koje mogu da nađem. Obišla sam Primark i Zaru i H&M i Flying Tiger, naravno kupila bratancima sve a sebi ništa, i onda onako već smlaćena od šopinga koji generalno ne volim, odlučila da odmorim u prvom kafićo-restoranu koji mi je moja (zavoljena) nutricionistkinja preporučila. Natif Coffee & Kitchen nudi i ručak i kolaće a ne samo kafu, i sve je bilo baš njam njam, i imala sam neku ludačku sreću da nisam toliko čekala (što inače nije slučaj, saznala sam kasnije – the hard way).
Btw, ova je singl osoba odlučila da se uključi na dejting aplikaciju ali u Španiji, tako je mojoj anksioznosti lakše bilo da prebrodi ovaj comeback nakon 2 god u muljave vode dejtinga. Matchnula sam se sa par njih, odmah im predložila piće tj druženje jer: aj što interneta nemam, ja em ne volim em nemam ni živaca ni vremena da trošim na dopisivku, i dogovorih jedan sastanak sa dečkom koga ćemo nazvati Jugoslav, jer se ispostavilo da je sa teritorije bivše Jugoslavije iako trenutly živi u Madridu.
Moja pozadinska priča (ako vas zanima, može se i preskočiti)
O da, surfer me je boleo i dalje, i provela sam mesece u ledenom kraljevstvu, gde su svi pokušaji bilo kog udvaranja stavljeni na led: niko mi nije zanimao i nisam imala snage za (besmislene) razgovore. Na dejting apove sam se vratila nakon skoro 2 godine, lako nije bilo ni to odlučiti a kamoli sprovesti. Kao što rekoh, ne volim da se dopisujem, ja volim uživo susrete i telefonske pozive. Drugo, donekle sam slutila šta me čeka, i to je bio ring za koji je trebalo pripreme, ali udarci su stizali sa različitih strana, i izgledalo je besmislenije i beznadnežnije nego ranije (a i ikad). Treće, koliko god ne volim da generalizujem, muškarci su se uglavnom svodili na seksting u prve 3 sekudne razgovora, slanje patlidžana u inboks, ja sam samo za zezanje, pupupu veza daleko bilo momke od 45 leta, nezainteresovanu konverzaciju bez truda, beskonačna dopisivanja bez predloga da se vidimo, ghosting, dogovor za viđanje pa ispaljivanje itd. Nije mi iskreno bilo jasno; većina njih mi se žalila kako se retko matchnu sa bilo kim, pa mi je ovo sve bila jedna misterija kako da se 90% ovako ponašalo, ali valjda su takva vremena i ja sam jedna staromodna osoba koja je još verovala u prvo ljubav i romantiku a dalje i u ljubaznost i komunikaciju šta želim ili ne.
Kasnije, kad sam se vratila pa smogla kahones da se priključim na appve i u Bgu, uvidela sam da su na našim prostorima muškarci bili primetno više agresivni i neotesani (da li zbog ekonomije ili nametnutog patriotizma ili Balkana, ne znam, ali je bilo lošije nego u Španiji), pa bi mi Petar Panovi od 50 god prebacivali da sam starica a zbog mojih postavljanja granica na lascivne predloge nazvana bih kučkom, vređena ali i uhođena, od čega me je sveukupno boleo mozak i nisam ništa razumela. Samim tim, izudarana, istraumirana i isfrustrirana, i sama sam se pretvarala u ne tako ljubaznu i dragu osobu koja bi se brecala i siktala na (možda i učitanu) naznaku bezobrazluka i bahatosti. Dejting mi je radio isto što i zdravstveni sistem u kome sam nažalost provela predugo vremena: stalno udaranje me je navodilo da budem konstatno u pripravnosti za fajt, da razmišljam kako da vratim udarac, samo je virtuelnost uspevala da me ostavi nemoćnu u digitalnom maltretiranju jer nisi imao kome da se požališ kad te neko seksualno uznemirava (za šta npr smatram seksting ili apsolutno nikad traženu sliku patlidžana koja je uletala u inboks nakon ćao, kako si rečenice). Anywho, i dalje sam (naivno) verovala u dobrotu i plemenitost muškaraca, iako je moj (teškom mukom podignuti) entuzijazam da ću ikada upoznati nekoga sa kim ću podeliti čokoladnu bananicu brzinom svetlosti splašnjavao. Ali, da ne dužim, hajde da vidimo kako je prošlo sa mojim prvim dejtom.
Povratak na glavni program: dejt sa Jugoslavom
Tehnikalije o Jugoslavu: ovo mu nije pravo ime, slika je AI generisana, njegov raspon godina je 25-30, preko Erazmus programa završava više studije u Madridu i nada se da će ovde i ostati. Našli smo se u kafiću koji je on predložio, svidelo mi se što ima inicijativu i što je sam predložio mesto bez da se ja išta pitam. Jugoslav je bio plavuškast (što ja gotivim), verbalno umešan i simpatičan, mada mislim da je duhom ipak bio premlad za mene (nema veze sa godinama) jer još uvek nije znao šta bi tačno sa životom i kuda ide. Shodno tome, nekako se odmah svičovali u prijateljski mod. Inače, i sam piše poeziju u prozi (kako sam razumela, nisam čitala) i voli da izlazi i za raspuste se vraća kući i neguje porodične vrednosti. Pošto je mlađi, dejting iskustva uglavnom potiču sa dejting aplikacija, što je meni kao bumeru zanimljivo kako se menja koncept upoznavanja. Zapričali smo se o različitim stvarima i smejali, i meni za prvi dejt nakon odluke da se vratim na bilo kakvo muvanje (iako ga ovde nije bilo uopšte) baš odgovaralo što je ovako ispalo. Rastali smo se drugarski, ništa nije ni izgledalo da će se desiti, niti se desilo i idem na spavanje (sama, još jednom da ponovim za svaki slučaj), ali mi celodnevno pešačenje nije prijalo i još sam na piću osećala kako me grlo ozbiljno zateže, a tokom noći dobila gadnu temperaturu, i tresla me je groznica.
29. nov: Angina kuca na vrat(a)
U 7 ujutru sam već toliko izmučena temperaturom, groznicom i grlom koje se skroz zatvorilo, da guglam online doctors in Madrid jer mi je savršeno jasno da sam dobila upalu grla a verovatnije anginu i da mi pod hitno treba antibiotik. Side note: anginu imam svako malo i znam je napamet, podmukla je i odvratna i najvažnije je stati joj na trag rano što sam ovaj put uspela da uradim, pa već u 9h imam amoksicilin u rukama, i do 13h kunjam u sobi, nadajući se da ću oživeti. Jer eto, život je nekad crni petak, nekad angina i amoksicilin, but hey, makar nisam u Bgu gde trenutno pada sneg, fuj, winning. Amoksicilin brzo prošljaka i ja idem u HanSo cafe na kafu i bzvz kolač i ova mi se kafečidžinica nije baš tolko svidela, iako kafa jeste bila okej.
Amoksicilin me drži pa sam entuzijastično otišla do parka Retiro, inače to vam je onaj Kalemegdan na steroidy aka kul park sa jezerom i čamcima na sred parka ako ne znate. Ako biste istoriju, uređen je u 17 veku isključivo za članove kraljevske porodice, a tek u 19. otvoren za javnost. Istorijski spomenici i kraljevski vrtovi ovde žive zajedno sa uličnim sviračima, zabavljačima ali i šibicarima i štandovima sa hranom i rekreativcima svih vrsta, iako Španci najviše vole da trče, ne znam koja im je to fora. Od 2021 god park El Retiro je zajedno sa Paseo del Prado uvršen na UNESCO-v popis svetske baštine a njen najvoljeniji deo upravo je spomenuto veštačko jezero Estanque, na kome možete zaveslati na (besplatno) iznajmljenom čamcu.
Šetnja mi nije baš trebala, pa da danem dušom, otišla sam u San Gines ćureriju, da umočim jedan debeli ćuros i dva mršava purosa u istopljenu čokoladu za 6.5e – ćuros je inače uprženi uštipak koji se umače u čokoladu i originalno potiče iz Madrida. Inače, postoji i Los Artesanos 1902, s kojim San Gines ima tajno rivalstvo za originalno poreklo ćurosa u Madridu – ne znam da li je starija kokoška ili jaje, ali znam da u 1902 nemaju purose ali imaju bolju čokoladu. Onda me angina opet oborila pa sam malo spavala pa popila amoksicilin drugi koji je uradio šta treba i onda uveče otišla da se nađem sa mojom najdražom prijateljicom Kaćom koja se preselila u Madrid. No, prvo sam prošetala do pijace San Migel, videla nekog neviđenog frajera aka čoveka svog života, pa ga malo pratila (in a non-creepy 5 min way) i stidljivo mu rekla da je prekul pa pobegla glavom bez obzira, ni to se ne bih usudila, nego sam išla logikom nikad ga više nećeš videti jer je u Madridu a on se samo zahvalio i time potvrdio da ipak nije čovek mog života inače bi mi uzvratio. Onda sam gledala pun Mesec kroz teleskop na trgu Sol, to je bilo baš super, Mesec je veliki i prelep i magičan, pa se konačno našla sa najboljom osobom koju poznajem u životu Katarinom i uživale smo u večeri, a za sutra dogovorile izletić u Toledo.
30. nov: Idem u Toledo & na dejt drugi Pedro
Oh, da, ovo je bio jedan savršeni dan sa najboljom osobom koju poznajem ❤️ Prvo sam doručkovala u Mision Cafe-u, malom i udobnom, sa ukusnom kafom, pa sam se zaputila na metro da se nađem sa Kaćom. Pre toga sam propustila 4 (i slovima, četiri) voza jer sam gledala broj vagona a ne metroa (u moju odbranu, redovno se vozim Beogradskim metroom, i nije svuda u Španiji ovo slučaj).
No, stigosmo konačno u Toledo, nekadašnju prestonicu Španije do 1560 god, a sada jedan jedan romantični grad pod zaštitom UNESCO-a, gde smo uzele besplatnu turu i saznale svašta. Prvo, ovde se nalazi druga po redu najveća katedrala u Španiji (posle Sevilje), gde se nalazi zvono koje se polomilo posle prvog gonga (o, daaa), a od korone ne može da se vidi – znači em nečujno, em nevidljivo 🙂 Toledo ima inače oko 85 hiljada stanovnika, ali samo 10ak u centru grada u čijim ulicama je garantovano da ćete se izgubiti. Toledu je poznat jer su se ovde spajale islamska, jevrejska i hrišćanska kultura, i prošetale smo se kroz bivšu Jevrejsku četvrt koja je jasno obeležena (a primetićete da hrišćanska ili muslimanska i ne postoje). Inače, Toledu se pripisuju i templari koji nikada nisu kročili ovde i je inače poznat po marcipanu, prozivodnji čelika pa se štitovi i mačevi prodaju na svakom koraku, i naveden je kao mesto odakle Don Kihot započinje svoj put.
Onda smo našle jednu fantaziju od restorana pod imenom Taberna La Esencial, jele svakakve đakonije pa se zaputile da vidimo El Greka, jer se u Toledu nalazi njegova najpoznatija slika Sahrana grofa od Orgaza. Lokalne priče o grofu od Orgaza kružile su u 14. veku, uključujući i čudesnu priču o okolnostima njegove sahrane; da su ga nakon njegove smrti Sveti Avgustin i Stefan spustili u njegovu grobnicu da bi mu odali počast zbog njegovih dobrih dela. Ova priča je nastavila da bude popularna u Toledu, služeći kao izvor inspiracije za jednu od najpoznatijih slika u gradu. Slika se nalazi na ulazu u crkvu Svetog Tome i zaista izgleda spektakularno. Na kraju smo popile kaficu u napuštenoj crkvi koja je pretvorena u umetnički prostor (to veče je npr bio stand up) a onda uhvatile najdivniji sunset na jednom vidikovcu odakle se video ceo grad i time stavili trešnjicu na vrh celom ugođaju od dana.
Dejt sa Pedrom
No, dan nije bio gotov. Sledio je dejt sa novim udvaračem, Pedrom. Tehnikalije o Pedru: ovo mu nije pravo ime, slika je AI generisana, njegov raspon godina je 45-50, a Pedro se nakon 10 godina života u Amsterdamu vratio u Madrid, pa je otišao (neobjašnjivo) u penziju. Inače je radio kao kuvar, sada uživa u slobodnim danima i svom psu, koga je poveo na dejt i o kome je govorio kao da mu je dete (pse volim, ali nisam sigurna koliko treba preterivati u tome da se nose kao bebe i da im se baš sve pušta). Inače, Pedro je odlično izgledao i još bolje bio obučen, ali Pedro usta nije zatvorio od kad smo se našli, i nije me jedno pitanje upitao o meni, pa je sve delovalo kao jedan monolog. Sad naravno da sledi pa možda se uplašio izgovor, ali svaki čovek koji ima preko 45 godina ipak bi morao da ima neku osnovnu kulturu kad je u pitanju drugi sagovornik. Uprkos tome, bio je zanimljiv, a restoran u koji me je odveo fantastičan i zove se Casa Macareno, i ja nisam napustila dejt, uživajući u hrani ako već nisam morala mogla da govorim. Inače ne preferiram da me muškarci vode na večere na dejtove ali on je bio uporan, i na moju sreću, zbog poznanstva sa gazdom nije morao da plati večeru (osećam se bzvz iskreno, iako znam da ne treba da se osećam). Zanimljivost: Pedro mi je takođe pokazao zlatne ploče na ulazima u restorane koje obeležavaju ugostitelje koji posluju duže od 100 godina. Nakon večere, Pedro je uvideo da ipak angina lomi i dalje i rastali smo se (bez ičega, ja nisam želela ali, spojler alert, ispostaviće se kasnije da on jeste).
1. dec: Savršeni ručak, čak 2 muzeja & treća sreća (kind of) Pjer
Danas sam pojela najbolji ručak u mom životu + otišla u čak 2 muzeja pa najela i dušu; kako i valja provesti dan na planeti Zemlji a pogotovo u Madridu. Dan počinjem u lagano Madridsko jutro gde su sve bašte kafića napolju jer je tu sunce pa se lagano sedi i uživa. Još jedan specialty kafić naravno, sa doručkom jer tako pravila nalažu – The Fix, kafa je bila toliko savršena da sam kupila i kesu nesamlevene kafe (a kasnije sam videla da se distribuira i po drugim cafe shopovima), a doručak zanimljiv: vafle od sira koji se razvlači kao da je od kačkavalja sa domaćim džemom od jagode.
Onda sam otišla u muzej Thyssen – i da vam kažem, ja se ne sećam da sam ovde bila a izgleda da jesam, uglavnom besplatno: je ponedeljkom 12–16h ALI bolje ići subotom kad je isto free 21 – 23h jer je tad i Vorhol i Polok free, doći ranije, gužva je. Unutra šta hoćeš. duša ti plače što ne možeš da živiš unutra jer svašta ima ali npr Dalijev Veliki masturbator i Pikasov Harlekin, a mene recimo oduševio Kanaleto i šta sve ne – evo ovde lista top 10 slika.
Onda je usledio najbolji ručak u mom životu, sve mi se svidelo toliko da sam otišla i sutradan. Uglavnom, plejs se zove Taberna Laredo – nema rezervacije, bila sam 3x, ne pričaju baš engleski, sve im je fantastično i tipično je španski. Prvi put sam probala Jakobove kapice na tempura hlebu, pa zatim paradajz sa artičokama i sirom, i na kraju crni baoban sa škampićem + vino iz Madridske regije i sve je bilo savršeno. Nisam posle toga izdržala iako sam imala zakazanu večeru sa Pjerom pa sam zabola i ćurose u Los Artesanos 1902, da vidim čemu svađa sa Ginesom, i sve je uprženo i sa čokoladom, i ko sam ja da sudim šta je bolje. Uveče sam otišla u muzej Reina Sofia – po meni najmanja i najlepša i najbolja za posetiti (ne treba mnogo vremena) – ponedeljkom slobodan ulaz od 19-21h, ali svakako morate buknuti unapred ovde – a ovde je Pikasova Gernika i Dalijeva Devojka na prozoru i ja sam to otišla da opet vidim i da se divim. Fun fact: Gernika (niti bilo koja druga slika) kada sam bila ovde pre 6 godina nije smela da se fotografiše a sada sme, samo bez blica. Na kraju umetničko-gastronomskog dragulja od dana, bilo je vreme za treći dejt.
Dejt sa Pjerom
Tehnikalije o Pjeru: ovo mu nije pravo ime, slika je AI generisana, njegov raspon godina je 30-35, a Pjer je to veće doleteo iz Amsterdama, inače je polu Francuz polu Holanđanin, a odlučio se da živi u Madridu; bavi se e-komercom nakita. Slajdnula sam na Pjera iako je bio miljama daleko, i imao je neki bio koji mi se dopao, a Pjer se ispostavilo da baš včrs dolazi iz Amsa za Madrid, i našli smo se u restoranu blizu njegove kuće. Kad je stigao, srušila bih se da nisam sedela, toliko je dobro izgledao, tamna kosa, plavkaste oči, zategnuta košulja preko zategnutog tela, maniri i neodoljiv osmeh – a kada smo počeli da pričamo, još mi se više dopao; konverzacija je bila zabavna, playful, intelektualna, sexy i ogoljena. Pjer jeste bio malo umoran, ja takođe, ceo dan sam vitlala sa – setimo se – anginom koja jenjava, plus sam se preždrala, ništa nisam pojela za večeru. Na sve to, veoma mladi par za stolom pored nas se da li verio, da li dao neki promise ring, imali su 20 godina vrv, ali scena gde mi sedimo pored njih a oni se obećavaju je svakako bila u najmanju ruku (pun intended) zanimljiva. Šta se dešava zatim? Nailazi nedoumica da li Pjera zavesti i otići kod njega i voditi strasno ljubav do zore (u mojoj glavi) ili ništa od toga. Vidim da mu se sviđam, ali nisam sigurna koliko želim sve to, osećanja su pomešana a Pjer meni prepušta izbor (što cenim). Koja osećanja su pomešana? Pa, prema surferu najmanje, a više prema tome da znam da bi mi se ovaj tip svideo i da ne želim da konstruišem filmove u glavi – rastanemo se nekako nespretno, blagi cmok bez jezika u usta, neodređena izjava da ćemo biti u kontaktu i ja koja ležim u krevetu misleći na njega, iako ne mislim da sam donela pogrešnu odluku, ipak sam u nadi da ću ga nekad opet sresti.
2. dec: Selim se u Madrid
Danas idem kući, ali pre toga ću prošetati 🙂 Inače, i dalje se držim svog misljenja da je Barsa Kim Kardašijan, a Madrid Monika Beluči pa ko šta voli. Iako, dobro, nije za poređenje ali Madrid je predivan i hvala mu i nakon 6 god 🥰 Dan počinjem u kafiću Ambu, ali ne lezi vraže – dok sedim i uživam u životu i Madridu, pojavljuje se niko drugi nego Pedro – rekla sam mu da ću možda ići u Ambu a on se (sasvim slučajno?!) obreo ovde sa kučetom, i ja znam da imam nepročitane poruke na telefonu od njega. Pričamo sasvim okej, tačnije Pedro priča a meni ne smeta, on se pozdravi i ode, a kada pogledam poruke koje mi je poslao, vidim da je bio neki neumesni predlog za segz naravno da se neprijatno iznenadim, i nije mi ništa jasno. No što kaže TBF, ništa mi neće ovaj dan pokvarit’ i ja idem da se šetam po Madridu još malo, i idem da se popnem na vrh katedrale Almudena, da bacim pogled na Madrid sa vrha (lep je svakako).
Uspem da uđem i u Egipatski hram Debod iako danima unapred treba da se zakaže ovde (besplatna) poseta – na kraju svakog sata puštaju ako nema dovoljno posetioca (nemojte da kažete nadrkanom čuvaru da sam vam ja otkrila ovu tajnu). Hram Debod potiče iz drugog veka pre nove ere, a Egipćani su ga posvetili Izidi. Njegova prvobitna lokacija je bila na egipatskom ostrvu Filaja, na reci Nil ali tokom izgradnje Asuan brane 60tih, nastalo je jezero Nasser koje je potopilo mnoge drevne zgrade. Egipćani da bi spasili neke od drevnih remek dela, odlućili su ih rastaviti i premestiti na druge lokacije. U XX veku, zahvaljujući izgradnji brane koju su radili madridski inžinjeri, egipatska vlada poklonila je hram gradu Madridu i smestili ga u gradski park Cuartel de la Montana. Kapela je mala, može da stane do 15ak ljudi, a sadrži podrum i dve sobe i stepenice koje vode ka krovu dok se na zidovima se nalaze reljefi koji pričaju priču o bogovima. Unutra mi nije bilo baš preterano zabavno pa mi je čuvar rekao da sam formula uno u obilasku 🙂 Onda sam se vratila na mesto zločina u Tabernu Loredo i jela tradicionalna zečja rebarca mada nisam to baš ja ali svakako bih sve njihovo probala. Naravno da sam otišla i u Valor na ćurose a onda je bilo vreme da se krene i – hvala Madridu, obožavam te 🙂
Madrid preporuke:
Za kraj, evo šta da obiđete u Madridu 
Kuda da šetate tj šta da vidite (za dž):
- Svuda je lepo i sve je lepo, pa onda standardno Trg Sol pa Trg Espana, pa park Retiro i Gran Via i sve vam je lepo
Šta da vidite kultura (za pare a navodim i besplatnu varijantu):
- Reina Sofia – najmanja i najlepša i najbolja za posetiti (ne treba mnogo vremena) – ponedeljkom slobodan ulaz od 19-21h, ali svakako morate buknuti unapred ovde – ovde je Pikasova Gernika i Dalijeva Devojka na prozoru
- Thyssen – dosta veći, besplatno je ponedeljkom 12–16h ALI bolje ići subotom kad je isto free 21 – 23h jer je tad i Vorhol i Polok free, doći ranije, gužva je – svašta ima ali npr Dalijev Veliki masturbator
- Prado – ne bih ulazila, prevelik je – ako ulazite, planirate šta da vidite, pa idite tamo – tamo je Hijeronimus Boš npr. Što se mene tiča, pre par godina sam ga obišla ali to je po mom mišljenju bio mega zajeb. Prado je veličanstven i oduzima dah i vi tek onda skapirate kolika je Španija sila jer su sva remek dela na svetu upravo tamo, ali je zaista neophodno mnogooo sati da bi se obišao samo jedan deo (ima preko 100 prostorija!). Savet vam je da preskočite osim ako ne ostajete u Madridu bar 7 dana (a po mom mišljenju i više).
- Egipatski hram Debod – danima unapred treba da se zakaže ovde (besplatna) poseta
Kafići/brančevi i ćurosi
- Natif Coffee & Kitchen kao i Bucolico cafe – u oba se čeka red, pa probati rezervisati
- Jednako fino i u The Fix, Mision Cafe-u, Ambu – svuda ima da se doručne i dobra kafa
- Ćurosi: San Gines (bolji ćurosi a imaju i purose – tanke ćurose) kao i Los Artesanos 1902 ali i Valor (najbolja čokolada)
Restorani
- Casa Macareno – probati rezervisati unapred ili čekati red – ludilo od klope, bila 2x
- Taberna Laredo – nema rezervacije, bila sam 3x, ne pričaju baš engleski, sve im je fantastično
- Većina restorana ima pauzu za sijestu i ne radi od 15-19h pa treba obratiti pažnju. Takođe, ako je mesto dobro, uglavnom se čeka red
- Klasika imate i one pijacu u gradu sa hranom raznom, San Migel mislim
Izlet:
- Toledo, Segovia, i Ávila su najbliži – za Segoviju kažu da je najbolja ali gledajte vremensku prognozu – nama je najavljivano loše vreme pa smo se odlučile za Toledo, ako ćete i vi, jedite u Taberna La Esencial
Šoping:
- Imate Primark i Flying Tiger (i sve ono što ima kod nas u Srbiji) – poštenom čoveku dosta čini mi se 🙂
I za kraj – korisne info:
*Disklejmer: ovo pišem u decembru 2025.
Ne morate ovo da čitate ako ne idete baš sutra u Madrid, ali je korisno znati:
- Let od Beograda do Madrida traje 2,5h (iako piše da je 3,5), i imate novu liniju preko Madrida ili standardno preko AirSerbia (u jednom pravcu je bila cca 50e, ali treba uzeti u obzir da su promo cene trenutno). Za prevod od/do aerodroma do centra najlakše vam je uhvatiti autobus 203, košta 5e (kažu mi da metro ume da zaglavi).
- Što se tiče smeštaja, preskupo i ne baš reprezentativno; npr oko 50e u centru, za ne baš neki smeštaj. Inače, ja sam uzimala oko Trga Sol jer mi je tu lepo, svakako proverite za grejanje jer svuda imaju samo klime (pa je bilo malko ladno svuda).
- Metro – dobro funkcioniše i 7,60e vam izađe 10 vožnji pa to uzmite (ili punjenje kartice 5,50e).
- Da li je Madrid skup – pa, kao i u Beograd, jeste :/ Obrok oko 20-30e, kafa oko 3e. Cene po prodavnicama odeće i marketima su približno kao kod nas.
Ako ste bili u Barsi i Madrid vam ne deluje nešto, da znate odmah da ste propustili lutriju života pa pohitajte da uzmete sebi karte i fantastično se provedete (ako volite glavne gradove kao ja, svakako ćete uživati). Put me dalje vodi ponovo u Španiju da obnovim gradivo, ali ovaj put u Alikante, Valensiju,na Ibicu ali i u Madrid ponovo ❤️ Do sledećeg puta mačići, predite i budite dobri razigrani – šaljem vam srdačni
pozZ
p.s. podržite moje avanture
