Svi oko mene su, u najmanju ruku, frikovi. S desne strane, stoje dve ribe, jedna opičena azijatkinja i njena drugarica u martinkama i korsetu – obe mašu preogromnim lepezama dok đuskaju. Odmah do mene je crnac, go do pasa, u preširokim pantalonama koji pleše kao da sutra ne postoji. U istom stilu se kreće i tip kod dj-a na stejdžu, isto razodeven do pasa, sa ljubičastim plaštom na leđima, pantalonama od istog, satenskog materijala i bradavicama koje su pokrivene crvenom bojom. Tu je tip sa disko kuglom minđušom, koja nije malena i bar 3 tipa sa tetovažama od vrata do pojasa. Posle par minuta početnog čuđenja kako ko izgleda, Balkanka u meni se povlači i počinje divljenje. Niko nije nafuran, ribe nisu upravo sišle sa stola estetske hirurgije, bez botoksa ili ne-daj-bože prenaglašenih obrva i usana, tipovi plešu ali STVARNO (a ne da se klate s pivom u ruci kao kod nas), niko te ne gleda ispod oka, nema agresije a ako te slučajno dodirnu u prolazu, izvinjavaju se najiskrenije moguće – i ako ti se i neko obrati, to je da ti da kompliment kako si najsuper po nekom osnovu. Inače, nalazim se u Sizifusu, u Berlinu, na najboljem partiju u mom životu u 3 popodne gde sam provela 7h kao 7 sekundi, i u svojoj 43 godini doživljavam rejv kulturu kakvu nikad nisam do sad.