(i kako ga nahraniti)

Koja ludačka sreća da je Bar Rafaeli pristala da se slika za (moj omiljeni časopis) Esquire. Jer ja sam guglala i guglala i guglala. Evo, probajte i sami. Sexy writer. Cute writer. Hot writer. (Da ne spominjem pretrage na srpskom). Nema pa nema. Broj zadovoljavajućih slika = 0. I slovima – jednako nula. Zato srdačno zahvaljujem Bar što mi je obezbedila naslovnu sliku.

Jer biti pisac prosto nije sexy. 

Doduše, ne znam za vas, ali ja nikada nisam upoznala nekog pravog pisca. Jesam, upoznala sam pristojan broj književnika i ljudi koji se pisanjem bave, ali pisca (i samo pisca) nisam. Samo bankara – jesam. Samo hirurga – jesam. Samo slikara – jesam i to. Ali osobu koja se bavi isključivo pisanjem fikcije i živi od toga – nisam nikada. Na primer, većina dobitnika NINove nagrade se bavi još nečim pored pisanja (znači nisu isključivo pisci). I da, namerno ne računam strane pisce. Zato što samo najbolji pisci uspevaju da žive od pisanja. Upoznala sam isto tako osrednjeg trgovca, kuvara, dizajnera itd. I svi oni mogu da se izdržavaju od svoje osrednjosti. Ali pisac ne. Da bi zaradio, mora biti najbolji.

pisac

Kada malo bolje razmislim, izgleda da je zanimanje pisca jedno od najnezahvalnijih na svetu (rudari, izvinite!) Doduše, taj isti rudar (mukica) ode i kopa i dobije novac za svoj rad. Kao i doktor. Ili ako je do umetnosti, vokalni izvođači pored mogućnosti da pevaju po Talentima ili Idolima mogu da odrade i koju šatru (ne kažem da je idealno). Samo siroti pisac, nit ima gde da ispeče zanat, niti gde da ga praktikuje, a kamoli od istog živi. Čak i da napiše i objavi knjigu, teško da će moći da tezgari (i na sledeću zaradu moraće da čeka do sledeće knjige).

Ličnost pisca prosto nije interesantna. Nikada ga niko neće zvati da bude u rijalitiju. U kvizu. U dobrotvornoj akciji.

Čak ni da se slika u Plejboju. Šta? Pa morate priznati da na sam pojam obnaženog pisca na naslovnoj strani nekog takvog časopisa, ne zamišljate ništa slično Bar Rafaeli. Jer pisac (i samo pisac) je jedan siroti stvor koji piše. Smrdi na duvan. Nosi tegla naočare. Filozofira previše. Jedva se kupa. Preživljava od književnih kritika. Ne, biti pisac nikako nije sexy.

Takođe, na pomen pisca koji zarađuje samo (i isključivo) od svog pisanja fikcije, verovatno bi se organizovali masovni protesti. Pojam fudbalera ili čak hirurga koji uzima pare za ono što radi i ladi stopala na Bahamima, svima bi bio logičan. Pisac koji zarađuje za život radeći samo ono što voli, mnoge bi potpuno uzbunio. U brojnim reakcijama i čitavoj farsi oko prodaje Zoranine knjige na sajmu, mene je najviše pogodilo to što su se ljudi uzbunili jer je ona napisala knjigu. Da, ona je zaista sela i napisala knjigu (iako možda neki u to ne veruju). A moja poruka svima koji su imali i najmanji zloban komentar na tu temu jeste da sednu, probaju da napišu knjigu, i nakon dva dana zovu Zoranu da joj se plačući izvine. Između ostalog, zarada starleta je u redu (apsolutno poštujem svaki rad i izvinjavam se što sam ih stavila u ovaj kontekst), ali Zorana koja piše nije. No, to nije tema ovog posta.

Jer to što pisci nisu sexy – krivica je samih pisaca. Jeste, razumem u potpunosti. Tako je romantično biti vagabund bez dinara koji žrtvuje materijalno dobro u potrazi za umetnošću. Živeti u fantaziji da će razumeti koliki si genije tek nakon tvoje smrti kada će se tvoj (pocepani) donji veš prodavati na aukciji. I tako je (o tako!) jbn kul pljuvati po zlom kapitalističkom društvu i pripovedati o potrebi monetizovanja istinskih vrednosti.

pisac

Zato što prodavati sebe – to je ispod časti. I pisci će se držati svoje časti čak i kad nemaju da časte za rođendan. Čak i kada nakon celog dana rada na građevini (da bi se prehranili) ne budu bili u stanju da pišu. Imaće čast. A da bi tu istu čast zadržali, počeće da razmišljaju kako ne bi bilo loše da i oni jednom plate račune (za promenu). Kako bi bilo zgodno da ne stanuju kod roditelja i sledeće godine, kad napune 47. Ne moraju biti bogati, ali kad bi makar mogli da sebi priušte hranu. I onda počnu da rade kao kopivrajteri (jeste, tako sam napisala). Ili učitelji. Ili blogeri (kah, kah). Frilenseri. Sve osim – kao pisci. Ali imaju hranu. I čast. I na kraju krajeva, ljudi dobrovoljno stoje pored njih u autobusu. I to je sasvim u redu.

I razumem i to. Neko im je usadio u glavu da stvari jednostavno ne idu tako. Roditelji. Država. Prijatelji. Profesori. Okolnosti. Drugi pisci. Krivite koga god hoćete. Dobro znam da su svi u glas vikali: Da budeš pisac?! Dođavola, pa zašto?! 1000 razloga ima protiv ovog idiotskog poriva. Uspeh i umetnost?! Umetnost je hobi, svi oni potvrđuju, tu prosto – nema para. I većina pisaca je dozvolila da ih ta ista mišljenja obogalje. Da pristaju da žive kao gnjide svesne svog talenta i da se ceo život pitaju zašto nikako nisu uspeli.

Međutim, da bi uspeli u svom poslu (jeste, poslu) literarnog umetnika, pisci moraju da se reše glupavih ubeđenja koji su im gore pomenuti ljudi nametnuli (ili oni sami sebi, opet – krivite koga god hoćete).

Da počnemo samo od najčuvenije predrasude koji pisci imaju – oni su najbolji. Jeste, ceo život su im govorili da fenomenalno pišu. Nisu baš zaboli Nobela, ali su im nastavnici i rodbina (uz 1000 din u knjižici) uvek govorili da je njihov pismeni zadatak prefantastičan. Možda su čak i pokupili neku nagradu na opštinskom. Ili im je objavljen rad (u novinama, ej!). A to je zapravo sve što je potrebno kako bi se potvrdila njihova besmrtnost na ovom svetu. Ali ne. Pa, ne zaboga. To što znate gramatiku i da složite par rečenica u skupinu na koju će se vaša baka osmehnuti vas ne čini piscem. I moj brat igra mali fudbal ali poziv iz Arsenala nije još stigao. Morate (na)učiti da pišete. Morate pisati. Morate biti (pre)ozbiljni u vezi sa pisanjem. Morate posvetiti sve svoje slobodno vreme savlađivanju spisateljske veštine jer, opet ponavljam, samo najbolji uspevaju. A čak i nakon nekoliko godina ozbiljnog pisanja, vi ćete samo zagrebati površinu nepresušnog izvora.

pisac

Kada počinju, pisci uvek očekuju da njihov roman bude bestseler. I ukoliko ne uspeju iz prve, obično su na ivici samoubistva. Ne sećam se da Pikasova prva slika visi u Luvru. Ili da Rolling Stones-i po turnejama sviraju svoj prvi album. Za razliku od drugih umetnika koji u prvim fazama stvaranja znaju da su samo na početku puta, pisci nadmeno misle da sve znaju. Ali kada ste početnik, uglavnom sve radite naopako. A napisati jednu knjigu je – početak. Ne, nije do drugih ljudi što ne prepoznaju vaš brilijantni talenat i nesposobni su da uvide genija u vama. Upornost je veoma bitna (veoma, veoma). I učenje zahteva vreme. Ali što pre naučite, pre ćete postati pisci. I ptice na grani znaju da su Harija Potera odbili 12 puta pre nego što je objavljen. Elizabet Gilbert je 6 godina (godina!) radila kao kelnerica i primala pisma u kojoj su joj odbijali priče. Orvel je pisao propagadni ratni materijal kako bi se prehranio i tek sa 40 doživeo uspeh sa Farmom. Hemingvej je napisao članak o tome kako preživeti za 1000$ godišnje u Parizu (da, iz sopstvenog iskustva). Zato počnite da radite na sebi. Vi ne treba da čekate da vas svet prepozna. Svet treba da čeka na vas.

Već vidim kako mnogi odmahuju glavama i uporno ponavljaju – ali pisanje ne sme biti komercijalizovano! Piše se iz ljubavi! Zbog umetnosti! Ispoljavanja ideja! Kada želite da prodate umetnost, vi je samo izopačavate. Transformišete u jednu šuplju mašinu za skupljanje novca! Da, u pravu ste, piše se iz ljubavi. Ali, zar onda ne ispada da se stvari koje radimo iz ljubavi ne mogu naplatiti i obrnuto? Jer se isto tako igra košarka iz ljubavi. Popravljaju zubi iz ljubavi. Logično je sasvim da volite ono što radite. A ne sećam se da se neko požalio kad mu je neko popravio zub za novac. Naprotiv.

I to je proseravanje glupost da se razumemo. Treba da uživate u pisanju i da zarađujete od toga. Svi vole da budu nagrađeni za svoj rad i često tada svoj posao rade kvalitetnije. A igrač koji (uporno) nema podsticaj teško će ostati uspešan (u bilo kojoj oblasti). Postaće kopivrajter da bi se prehranio. Ili konobar. U redu je biti ponosan što si pisac, to je razumljivo. Pisci govore neverovatne stvari, izmišljaju čitave nove svetove, ostavljaju dušu na papiru. Ali je isto tako u redu zaraditi pare kada pišeš. Dobre pare. Velike pare. Piti kokosovo mleko na Ibici. Nenormalno dobre pare. Jer šta loše zaboga ima u komercijalizovanju umetnosti?! Nešto što je dobro valjda zaslužuje da pročita ceo svet.

pisac

No, problem je i u tome što većina pisaca misli da je dovoljno – biti pisac (i da je to njihova jedina odgovornost). Dovoljno je napisati knjigu. Isto kao što je dovoljno završiti fakultet i posao sam dolazi. Ili roditi dete i ono se samo vaspitava. Svo vreme koje su uložili u pisanje knjige uspeće da nadomesti promociju tog spektakularnog rada. Sad je vreme da se dignu sve četri u vis i hvali sopstvena genijalnost. A zatim posmatra kako ta ista knjiga lagano umire.

Znam, pisci su (uglavnom) introvertni i teško im je da razmišljaju kao poslovni ljudi i prodaju sebe. Ali to je sasvim, sasvim kriv način gledanja na stvari. Pisci ne prodaju sebe, već svoje delo. I ukoliko ga ne prodaju – neće uspeti kao pisci i zauvek će ostati podvojene ličnosti. Jer ukoliko samo vi (i baka vam) shvatate veličinu svog rada, niko vas ne razume i pišete samo za sebe, toplo preporučujem da se prebacite na vođenje dnevnika.

A ako želite da budete pisci, ne možete biti samo pisci. Vama mora biti stalo da objavite, reklamirate i prodate vašu knjigu. Morate se boriti za svoje čedo na isti način na koji lavica lovi gazelu za svoje laviće. Biti besramni promoteri. Negovatelji. Prodavci. Zabavljači. I pravi, pravcati profesionalci.

Ne, ne očekujte da vas ljudi automatski zavole ako ste dobri. Biti dobar je nedovoljno. Govorite ljudima da ste pisac. Gradite svoju publiku. Gledajte sve načine na koje možete da promovišete vaš literarni rad. Pisanje se ne završava onog dana kada izdate knjigu. Naprotiv, vi ste možda završili sa pisanjem ali to je tek početak putovanja vašeg dela i vas kao pisca. I sada je vreme da pokažete da  zaslužujete svu pažnju ovog sveta. Da, nije jednostavno. Može izgledati umarajuće. Dovesti do ivice nervnog sloma. Međutim, biće sve ok. Isto tako je i zabavno. I smešno. I lepo. A u današnje vreme je lakše nego ikad da se obratite celom svetu. I tu leži vaša neverovatna prednost.

Kako bi se pisci prehranili, moraju pre svega shvatiti da je pisanje širenje vlastitih ideja i puštanje da prolaze kroz druge ljude. Kao seme, ideje rastu i šire se. Lako je biti pisac koji se žali na krizu, vreme i sveukupnu nepravdu današnjice. Igrati u trećoj ligi do kraja života. Ne biti nimalo sexy. A pošto je ovo igra u kojoj uspevaju samo najbolji, dobri pisci su isključivo oni koji daju najviše od sebe. Koji se trude iz petnih žila da doprinesu kulturnom sadržaju društva. Koji se ne obaziru na tuđe pitanje zašto zaboga pišeš?! Naprotiv, oni se svom silinom upiru da prezentuju svoj rad tako da dopru i do ljudi koji inače ne čitaju, i koji kada završe poslednju stranu njihove knjige, dožive katarzu. Da, postoji 1000 razloga zbog kojih pisac kao zanimanje samo po sebi nikada neće uspeti. Međutim, ukoliko se prebaci sav fokus na samo jedan razlog zbog koga može, vrlo brzo ostaće samo: kako zaboga pišeš tako dobro?! I tada će se promeniti sve(t), jer reči su te kroz koje počinje promena.

A na početku beše…

pisac

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!

4 Comments

Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.