(ili može li se pisanje naučiti)

Neverovali ili da, u Americi se već godinama (u celoj zemlji) ne uče pisana slova. Kurziv, doviđenja prijatno. Da nisu samo Ameri poludeli, kazuje i činjenica da u školama u Finskoj roditelji biraju da li će njihova deca uopšte učiti da pišu. Dakle uzeti olovku i naučiti da pišu. Ali pre nego što uspete da se začudite, iskreno odgovorite na pitanje kada ste poslednji put nešto zapisali rukom (i ne, potpis se ne računa).

Ako vas je neformiranje rukopisa dirnulo, hajde da se pozabavimo nečim još zanimljivijim. Ukoliko bolje razmislimo, kada smo zaista nešto i pisali u životu? Svega 4x godišnje dobijali smo pismeni zadatak da napišemo nešto (kreativno) na zadatu temu. Dakle (ukoliko smo bili na svakom pismenom zadatku) sveukupno manje od 50x u svom životu smo imali priliku da se kreativno izrazimo sopstevnim jezikom (i to samo na određenu temu)! Da ne spominjem činjenicu da, ako ste slučajno završili studije književnosti (kao neki ?), imali ste (pre Bolonje) priliku da 1x godišnje (dakle svega 4x u toku celukopnih studija!) uradite seminarski rad na temu analize književnog dela.

I dok su neki (talentovaniji) jedva čekali trenutak da se izraze na pismenom zadatku iz maternjeg jezika, drugi su beznadežno pokušavali da smisle nešto više od lišće je žuto na temu jeseni u našem gradu. Međutim, svi smo na kraju bili uredno ocenjeni za napisan rad. Jeste, u školskom sistemu se ocenjuje i fizika i biologija i geografija. Ali ono što je zanimljivo je da se (kreativno) pisanje ne uči ali se itekako ocenjuje. Za bilo koji drugi predmet, vežbaju se zadaci ili uče lekcije koje će se naći na kontrolnoj proveri znanja. Jedino se kreatvno pisanje ne vežba pred ispit (ni u školi, ni kod kuće). A možete li zamisliti da vas neko ocenjuje na ispitu iz matematike bez da ste ikada učili gradivo?!

Ali uporno, generaciju za generacijom, stil i sadržaj pisanja će se ocenjivati bez da nas je iko podučio kako to tačno treba da izgleda. I u 100% slučajeva, razvijanje pismenog izražavanja biće prepušteno jedino nama i našim sposobnostima. Mnogi će na ovo reći kako je pisanje vrsta umetnosti i da se stoga ne može učiti. Ali ako je kreativno pisanje isključivo umetnost, zašto se ocenjuje naš način pisanja? Naravno, veliko je pitanje ko je zaista kompententan da oceni kreativnost (i ovde ne bih zalazila u to). I, u redu, umetničko izražavanje kao forma ocenjuje se i kroz likovno i muzičko obrazovanje. Ali niko ne spori važnost umetničkih škola (likovne, muzičke akademije ili npr. dramaturgije), niti ko dovodi u pitanje njihovu neophodnost. Međutim, kreativno pisanje moralo bi se naučiti samo od sebe, nekako. Slično kao u slučaju Novaka Đokovića. Mladi je Nole dobio reket i iznenada tako zaigrao tenis da je postao br. 1 u svetu. Da, to obično tako ide.

kreativno pisanje

Ok, naravno, pisanje nije sistematsko znanje da se može preneti (kao slikanje), niti je empirijska nauka (kao medicina). Da, učenjem maternjeg jezika određuje se skup gramatičkih i pravopisnih pravila, ali kreativnost se ne uči. Niko vas zaista ne može naučiti da pišete kao Šekspir ili Balzak. Ali ako vas niko ne može naučiti, kako se zaboga postaje (vrhunski) pisac?!

I dok je zaista prošao još jedan dan a da vam sinus i kosinus nisu zatrebali (čast izuzecima!), sigurno vam je nekada u nekom trenutku bilo potrebno da nešto zapišete i da se na neki način jezički izrazite. Molba. Čestitka. Mail. Propratno pismo. Govor. Posveta. Obaveštenje kućnog saveta. Pisanje je oblik izražavanja koji svako manje više koristi u svakodnevnom životu.

I ne samo to. Kreativno pisanje, pored svoje umetničke forme, takođe je i veština koja se koristi u različitim profesijama. Film. Reklama. Muzički spot. Emisija. Slogan. Website. Svaki se aspekt ovih delatnosti morao zapisati pre nego što se ostvario i čini se da je kreativno pisanje neophodan deo bilo koje vrste (medijskog) teksta. Citiraću: ovo su sve područja koja obuhvataju veliki broj zanimanja u kojima ljudi zarađuju za hleb koristeći veštinu koju ih niko nikada nije naučio.

Pored toga što se ne predaje, kod pisanja se takođe uvek spominju i (čuveni) talenat i inspiracija. Talenat (koji bismo mogli definisati kao tendenciju i urođenu sposobnost da se nešto uradi), pojavljuje se dakle kao jedini uslov za dobro pisanje. Osim talenta, za dobro pisanje nam je još eventualno potrebna i inspiracija. Odjednom, obuzeti muzom (ili dovoljnom količinom opijata) uspevamo da izvučemo iz sebe neke fenomenalne reči i stvaramo. U pravi čas, inspiracija nas čudesno obuzme i mi pišemo i pišemo… Iako, ukoliko zaista čekamo momenat inspiracije, lako bi nam se moglo desiti da dočekamo i Godoa. I tako kod pisanja (kao i kod svake umetnosti uostalom) postoji večita želja za mistifikacijom stvaralačkog procesa. Zajedno sa privilegijom koja je data samo odabranima.

kreativno pisanje

Dakle čini se da se (uglavnom na našim prostorima) dovodi u pitanje mogućnost učenja pisanja. U svetu, kreativno pisanje se nudi kao predmet i na fakultetima i u školama. Kod nas kreativno pisanje postoji kao izborni predmet (tek) na Filološkom fakultetu a pored toga jedino se može naučiti u privatnoj režiji. I iako se na časovima kreativnog pisanja uvežbavaju tehnike pisanja i razvija stil pod nadzorom mentora, nevernici i dalje tvrde da pisanje nekako treba da se stvori samo od sebe i ako morate da učite da pišete, vi zaista niste pravi pisac.

Međutim, ukoliko zaista postoji neophodnost učenja pisanja, pojavljuje se i pitanje šta se zapravo može naučiti? S obzirom da je pisanje individualni proces koji uključuje samo jednu osobu i zahteva samo jednu radnju (tako je, pisanje) kako se išta i može naučiti?! Slično pitanje postavlja i From u svojoj knjizi o ljubavi: većina ljudi polazi od pretpostavke da je ljubav stvar koja se sama od sebe podrazumeva i o njoj se nema šta naučiti. Donekle se slažem, jer (relativno) lako se možemo naučiti tehnici ali samo od pojedinca zavisi da li će biti dobar ili ne. I ne, vi zaista ne možete pisati kao Šekspir. Ali ovo je samo iz prostog razloga jer – niste Šekspir. I možete pisati samo kao vi. A da li ste bolji ili gori od Šekspira, nije ni na kome da prosudi. Svako ima svoju sopstvenu estetiku – nekome je omiljeniji Pekić a drugima Crnjanski. Sve je stvar ukusa. A uvek kod pisanja spomenuti stil (kao način na koji radimo određene stvari) isključivo je individualna osobina.

Dakle može li se pisanje naučiti? Može. I ne samo to. Pisanje treba da se (ukoliko za to ima interesovanja) uči. I stalno usavršava. Jer sa više iskustva u pisanju, lakše pišete. Kada biste na istu temu pisali samo 7 dana za redom, iznenadili biste se koliko bi se prvi i poslednji tekst razlikovali. I koliko god umetnicima bilo mrsko da priznaju, pisanje je zanat. A zanat je nešto što se može naučiti.

Kao i za bilo koju drugu stvar, za pisanje je pre svega potrebno određeno interesovanje. Zanimanje za izražavanje misli. Za korišćenje jezika na jedan (pažljiv) način. I iako bi se mnogi složili da je za genijalnost potrebno 50% talenta i 50% vežbe, izgleda da je pre svega potrebno 100% želje. Jer ukoliko imete želju da se bavite nečim, talenat i vežba postaju sekundarne stvari – uvek će se pronaći način da se piše. A u samoj suštini, učenje kreativnog pisanja je jednostavno. Sve što je potrebno je samo sesti i – pisati. A za to je (kao i svuda) potrebna disciplina. Parafraziraću (velikog tatu) Stivena Kinga kada govori o umeću pisanja – iznad svega treba da mnogo čitamo i mnogo pišemo.

Pored rada u grupi (npr. na časovima kreativnog pisanja), pisanje se može vežbati i samostalno (opet, kao i sve u životu). Čitanjem, slušanjem, gledanjem, pretraživanjem i naravno, redovnim pisanjem (imate i moj besplatni kurs). A uz ovakvo vežbanje lako ćete se otvoriti prema novim idejama, probuditi maštu, obogatiti vokabular, osvestiti pisanje (i npr. prepoznati repeticiju), uvideti nedostatke a usput naučiti kako da (češće) prizovete inspiraciju. Sa svakim novim tekstom bićete prosto sve bolji i bolji. A dobra vest je da iako možda ne možete postati odličan teniser sa 50 godina, svakako možete postati vrhunski pisac koliko god da ste stari. Sam Dostojevski je Karamazove napisao pred smrt – u 58 godini svog života (prim. aut.)! Legenda kaže da mu je u stvari, trebalo toliko dugo upravo zbog toga što u to vreme nije postojao internet gde bi mogao da sazna kako da vežba pisanje…

Ukoliko vas ne zanima kako da postanete pisac, jer ste već napisali knjigu, ovde možete saznati kako da objavite knjigu u elektronskom obliku. Ukoliko niste za pisanje i zanima vas isključivo čitanje, pogledajte zašto su e-čitači tako cool. Naravno, potražite me i na Facebooku… Za svakog ponešto 🙂

PozZ!

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!

2 Comments

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.