Od Sveštenika Do Prostitutke: Kako Graditi Likove U Knjizi

Raskoljnikov je ubio babu zelenašicu i njenu gluvonemu sestru sekirom u glavu – pa ga ipak nekako razumemo i, što je još luđe, zavolimo. Isto važi i za Skarlet O’Haru koja gazi preko mrtvih da bi ispunila svoje kapriciozne prohteve… U čemu je zapravo fora?!

Pa, fora je u tome da ako imate dobrog lika za priču – vrlo je verovatno da imate i dobru priču. Setite se glavnih likova u knjigama (ili filmovima) koje volite; to su uglavnom karakteri koji su vas na neki način privukli – a možda ste se u neke i od njih zaljubili (ah, Aragorne, nije nam bilo suđeno!).

E sad, ako želite da napišete priču ili knjigu, bilo bi dobro da naučite kako da napravite vaše likove da budu prijemčivi, intrigantni, zabavni kako bi se publika povezala sa njima. Jer ako je vaš lik ravna linija, previše dobar i strejt, ili previše kliše, priča može da bude dosadna, a čitaoci neće želeti uključe u radnju… Pogotovo u ovo digitalno vreme kada je interval pažnje ljudima jednak onome kao kod vinske mušice.

Stoga, ako se i vi pitate kako graditi „dobre“ likove u knjizi, nastavite sa čitanjem 😉

Junak je uvek na neki način, pa, izopačen

Ako želite da napišete određenu priču, sigurna sam da želite da ispričate nešto što nije uobičajno (ili je za vas neobično). U skladu sa tim, imate i nekog lika koji tu priču vodi (glavni lik može da bude i vi i to je okej). E sad, bez obzira da li je priča čudna, ili je samom junaku čudno ono što mu se dešava ili je junak čudan – nešto je čudno 🙂 Dalje, glavni likovi su retko kad pravični, fini, predobri, mili, uredni, pošteni jer bi inače bili dosadnjakovići – ako i jesu predobrii, nešto im se loše desi tj. lik je na neki način izmešten iz svoje svakodnevnice i onda se ponaša neuobičajno.

Fora je u tome da mora da postoji neki „problem“ (zaplet, sukob, zvrčka) i onda se naš lik ponaša izopačeno tj. suprotno (njegovom) normalnom ponašanju i na taj način nas iznenađuje i privoli da čitamo šta će se dalje desiti. Npr. uzmimo za primer da imamo lika Peru koji je glavni štereber u gimnaziji ali je zaljubljen u „lošu“ devojku Macu i zato počinje da puši i pije (dakle Pera je dobrica i sad nas zanima da li će privoliti Macinu pažnju ili će ga se roditelji odreći zbog poroka).

Likovi nisu fikusi – zato što nisu jednodimenzionalani

Dakle, dobro izgrađen lik i njegov razvoj kroz radnju može gurati priču napred (ili prekinuti priču), a odgovornost pisca je da stvori trodimenzionalne likove sa kojima publika može da se poveže. Naravno, građenje lika je višeslojni proces koji uključuje stvaranje pozadinske priče, građenje ličnosti i pružanje jasne motivacije za postupke likova.

Stoga nije dovoljno samo fizički opisati lika: npr. Pera ima plavu kosu, braon oči, pune usne – već moramo da znamo i kako taj lik reaguje na određene situacije i kakav mu je karakter. Viđala sam ovo milion puta na mom kursu kreativnog pisanja: polaznici fizički opišu do detalja kako neko izgleda ali meni to ama baš ništa ne govori o samom liku i njegovom karakteru i njegovim (mogućim) reakcijama na ono što mu se događa.

Junaka zato treba staviti u određeni kontekst iza koje stoji određena priča da bismo razumeli kakav je lik. Ova pozadinska priča je ključna za razumevanje ponašanja, motivacije i strahova lika. U primeru Pere, naš junak se npr. na početku sprema za fakultet koji roditelji žele, ali zbog slepe ljubavi prema Maci odbacuje svoju budućnost.

Motivacija: čik, čik pogodi, šta mi treba, šta mi godi

Znači kroz priču pisac gradi ličnost – koja se na neki način uvek menja – što dalje dovodi do motivacije za postupke ličnosti koji joj jesu ili pak nisu svojstveni (ako se dovoljno promenila).

Npr. ako je Pera neviđeni štreber koji nikada nije takao alkohol, teško da će da uzme da se napije i porazbija sve oko sebe. Ali – ako vidi Macu, devojku koju voli kako pada u zagrljaj drugog muškarca koji voli da se opija, postoji mogućnost da će naš štreber popiti koju rakijicu.

Između ostalog, motivacija je ključna komponenta razvoja karaktera – ona pokreće radnju i treba da bude jasna i uverljiva. Motivacija može proizaći iz pozadine lika, njegovih odnosa sa drugima ili želje da postigne određeni cilj. No, bez obzira odakle proizilazi, trebalo bi da bude u skladu sa ličnošću i ponašanjem lika. Ovo znači da vaši likovi ne mogu da se ponašaju neobično ako to nije motivisano pričom – ergo Pera neće krenuti da pije ako nema neki debeli razlog za to. Čitaoci bi trebalo da budu u stanju da razumeju šta karakteriše lik i šta ga tera da donese određene izbore.

Nismo svi isti (srećom)

Ono što je takođe važno jeste da treba da izgradimo drugačije likove. Ovde sam u naslovu stavila sveštenika i prostitutku kao dijametralno suprotne likove po ponašanju i izgledu, ali šta ćemo da radimo ako npr. imamo dve devojke istih godina i sličnog odrastanja i ukusa? Treba razmišljati na koji način ćete odvojiti vaše likove. Kada radim redakturu jednu od čestih grešaka koju vidim jeste da likovi budu previše slični ili još gore, potpuno nepotrebni i samo bleje u priči kao neki fikusi… Kako onda izgraditi likove da znamo uopšte koji je koji?!

Suštinski, najbolje bi bilo da odredite zaplet (problem u priči) a zatim osmislite na koji način će vaši likovi vašu priču voditi prema tom zapletu. Šta to znači? To znači da svaki lik u vašoj priči treba da ima jedinstven glas, manire i karakteristike koje ga čine različitim od nekog drugog. Kada kreirate lik, korisno je razmišljati o njemu kao o stvarnoj osobi sa svojim sklonostima i mišljenjima.

Pre svega, razmisliti o svakom liku u priči i čemu on/ona/ono tačno služi – i na koji način gura priču napred. Dalje, razdvojiti njegovu autentičnost od drugog (sličnog) lika. Možete npr razmišljati o sebi i svom najboljem prijatelju – koliko god da se volite, vi ste na neki način različiti i to vas čini jedinstvenim. U priči treba prikazati te razlike tako da ih publika razume; bilo kroz dijalog, bilo kroz radnju same priče.

I dok je protagonista obično glavni fokus priče, sporedni likovi su podjednako važni. Oni služe za dopunu ili suprotstavljanje protagonisti, pružajući različite perspektive i motivacije. Kao i protagonist, oni treba da imaju sopstvene motive i ličnosti, a njihova interakcija sa protagonistom treba da bude smislena i uticajna. U slučaju našeg Pere, npr njegov najbolji drug Mika može da bude revoltiran što se Pera odao porocima i pokušava da ga vrati na ispravan put.

Ono što može biti korisno jeste da detaljno ispišete što više stvari o likovima u vašoj priči – ali ih ne ubacujute u priču. Ovo nije nužno, ali može da vam bude korisno da napišite detaljnu biografiju likova koja uključuje njihovu pozadinu, ličnost, motivaciju i mane. Možete navesti sve: od izgleda, godina, mana, vrlina i sl. To znači da mi kao pisci znamo šta stoji u istoriji našeg lika, s tim što čitaoci ne moraju da znaju baš sve što pisci imaju u glavi već samo ono što je važno za priču. Na neki način, pisci rađaju likove u sebi a onda njihova pozadina (detinjstvo i vaspitanje) određuje njihov karakter. Moji omiljeni primer za ovo jeste da je.JK Roling je u jednom intervjuu izjavila da je Dambldor (iz Harija Potera) gej, ali da to zaista nije važno za samu priču (ali je njoj bilo potrebno da to zna).

Iz gusenice u leptira

Pored stvaranja dobro razvijenih likova, takođe je važno razmotriti kako se oni menjaju tokom cele priče. Razvoj lika je putovanje kojim se kreće tokom priče, i to je ono što priču čini ubedljivom. Idealno, likovi bi trebalo da naiđu na izazove i prepreke koje ih primoravaju da se suoče sa određenim izborima i donesu teške odluke. Njihov razvoj treba da bude organski i u skladu sa njihovom ličnošću i motivacijom. Npr. Pera možda neće piti zbog Mace u prvom trenutku, ali će možda na kraju postati teški alkos koji pije unučiće ispred trafike i svoju će zavistnost pravdati nesrećnom ljubavlju.

Naravno, građenje dobrih likova zahteva vežbanje (kroz stalno pisanje) i strpljenje. Gusenica nije odmah leptir, već joj je potrebno određeno vreme u čauri – tako je i vašem liku potrebno da se nešto desi kako ne bi bio isti kao na početku priče (ili kako bi ostao isti uprkos svemu).

Kakav je to tekst bez bullet liste…

Ako ste ovlaš čitali moj tekst i trebalo vam je na brzinu da uhvatite suštinu, evo sažetih saveta za stvaranje prijemčivih likova:

Neka vaši likovi budu manjkavi: likovi koji su previše savršeni su dosadni. Što je lik životniji i autentičniji, to je opipljiviji (i ne treba da svi budu super heroji), pa im odredite slabosti, strahove i nedostatke .
Show, don’t tell (ili pokažite šta lik radi bez da opisujete šta radi): Izbegavajte opise osobina lika (npr nemojte reći da je Pera bio mlakonja). Umesto toga, pokažite njihovu ličnost kroz njihove postupke (npr. plaši se roditelja) i dijalog sa drugim likovima (npr. žali se Miki kako nema herca da joj priđe).
Stvorite konflikt: Konflikt pokreće zaplet i daje priči na uverljivosti. Odredite sukobe koji mogu da poljuljaju motive i uverenja vaših likova.
Koristite arhetipove likova: Arhetipovi mogu biti korisna polazna tačka za razvoj likova. Oni pružaju okvir koji se može modifikovati i proširiti kako bi se stvorili jedinstveni likovi. Npr. svaki štreber nosi naočare, zna matematiku, loše se oblači, ima bubuljice i stalno nešto čita – a onda se desi jedno veliko ALI. koje iznenadi publiku.
…ali izbegavajte klišee: nedodirljive 25godišnjakinje koje se nikad nisu zaljubile, fatalne muškarce koji samo čekaju tu nedodirljivu, penzionisane detektive koji jedini mogu da reše slučaj, dobre bake koje sve što žele jeste da peku kolače, milu decu koja nikad ne plaču, hrabre osobe koje su snažne kad je najteže – and the list goes on (eyes roll). Ovakvi likovi su predosadni i milion puta viđeni, pa se potrudite da izađete iz ovih okvira. P.s. nećemo mešati arhetip i stereotip tj kliše: arhetip je prototip karaktera (tj. pretpostavka i česta pojava) a stereotipni lik je previše pojednostavljen i preterano upotrebljen lik koji proizlazi iz (pogrešnih) kulturoloških predrasuda.
Revidirajte, revidirajte i onda opet revidirajte: Dok pišete, obratite pažnju na to kako se vaši likovi razvijaju i odvojite vreme za redakturu i prilagođavanje dok se vaši likovi ne izgrade u potpunosti i ne izgledaju „prirodno“.

Na kraju, razvoj likova je jedan od važniijih aspekta pisanja fikcije: dobro razvijeni likovi oživljavaju priču, dok loši ne drže pažnju. Razmislite o likovima iz književnosti koji su ostavili utisak na vas i razmislite zašto (ne) volite te likove i šta je za njih specifično (Šerlok Holms, Pipi duga čarapa, Lizabet Salander, Ana Karenjina – ima ih milion, vi izaberote vašeg).

Spisateljska igra koja može pomoći pri pisanju i izgradnji likova

Ako niste sigurni gde da krenete sa pisanjem ili građenjem likova, evo jedne spisateljske igrice koja moža da vam pomogne 🙂

Napravite spisak od 3 istinite činjenice o sebi – ili vama dragoj osobi – koja može da se dokaže. Na primer, ako ste rođeni u Beogradu, to je istina koja se može proveriti. Zatim napravite listu od 3 neproverljive činjenice. Na primer, ako obožavate da jedete princes krofne, to je nešto što ne možemo da proverimo, ali znate da je to tipično za vas. Zatim izaberite jednu dokazivu i jednu neproverljivu činjenicu kao najvažnije. Odvojite malo vremena da razmislite zašto ste ih izabrali i šta vam oni znače tj zašto su važne u kontekstu neke priče (životne, ljubavne, poslovne i sl). Zatim osmislite kako bi izgledao fiktivni lik koji bi nosio ove osobine (da li bi imao ožiljke, kakvi su mu izrazi lica, kako bi se oblačio, koliko godina ima i sl).

Pišite bez zaustavljanja 15 minuta. Dodatna vežba: probajte da isto uradite sa još nekim likom iz vašeg života i probajte da suprostavite ili susretnete ove likove.