U sred večernje dokolice, on se iznenada pojavio na vratima, prodro u bezličnu masu ljudi, i stao kao da samo on postoji, već odavno pomiren sa svojom lepotom. S druge strane prostorije, ona je zastala u pola rečenice, gromom iz vedra neba pogođena njegovom nestvarnom pojavom, dok se Selma odmah dala u napad, zabacujući glavu u pokušaju da ga omami kestenom svoje kose. Gledala ga je još neko vreme, potvrđujući sebi da da, zaista jeste baš toliko lep, i u inat svemu i svima, prišla mu, tražila telefon i otišla kući.

Nije imala vremena ni da razmisli, već ga je odmah sutradan pozvala i dogovorili su se da se nađu, još te iste večeri, sami, u gradu. Užurbano je krenula da se sređuje, ali prolazeći pored ogledala, stala je i duboko se zagledala u svoj lik, izgovarajući poluglasno: ,,Bože, bože…’’ Hana nije stvarno ni želela da razmišlja o tome šta je uradila, ni o tome šta će se desiti večeras, a dok je njena ruka u odrazu pratila liniju njenih obrva prizivajući boga, setila se da njoj baš i nije bio potreban taj bog. Nije ona htela da se tu meša taj matori, debeli prdonja koji se stalno nećkao da l’ da joj ispuni poneku želju, koji bi joj još i nabijao grižu savesti kako ga je tako nekako otela Selmi tik ispred nosa, terajući je da razmišlja kako normalne devojke ne napadaju (toliko) zgodne mladiće, ugovarajući s njima noćne sastanke niti zamišljaju sve te tako ,,sramotne’’ detalje koje su njoj jurile između obrva.

Jok, zaista, njoj je pre trebao gos’n đavo, i to jedan popravljeni, moderan i nov uglačani kicoš, koji više nije ni hramao niti bio riđ, a kamoli nosio onu smešnu jareću bradicu. Ne, mislila je, đavo sada sigurno već prati trendove i šeta se u crnom Hugo Boss odelu, zalizan, doteran i mirišljav, vrteći veliki, lakovani štap u ruci sa dijamantom na vrhu, i čuje se cing kada mu zumirate ugao osmeha ili prsten na ruci. Taj đavo šta više, nije jurcao bezrazložno zarad nekakve trgovine s dušama, ne, on je sad već bio toliko uticajan da ih je naprotiv delio šakom i kapom, razbacujući se njima unaokolo kao čipovima u Vegasu. Ne, ne, ne i ne, znala je Hana, nije trenutno želela u raj gde se prenemažu podgojeni anđeličići lenjo se prebacujući sa jednog oblaka na drugi, kojima su iznad glava lebdeli izlizani oreoli, i koji su svirali na harfama, pozivajući na mir, mir! Sve samo ne mir, molila je, bojala se više tog stalnog mira i radije birala sve drugo, želeći da je nešto grize za svaki nerv u telu, da je podilaze žmarci, da je drmaju i golicaju, drže zatočenu u svakom nemiru, samo ne mir, opet. Bila je spremna da krene.

Sunce je već odavno zašlo i on je opet tako naglo prodro u veče sa svojim pravilnim licem, pravilnim nosem, pravilnom bradom, očima bademima, punim usnama, zaobljenim obrazima, visokim čelom i kožom boje kajsije, da je Hana stala zadivljena ispred njega, nanovo. Užasnuto je shvatila da za ono za šta je njoj trebalo gotovo više od četiri sata, njemu je jedva trebalo pola. Da, dok se ona tako svesrdno spremala i kupala, mazala, šminkala, parfemisala, nanoseći kupke, šampon, kreme, puder, korektor, senku, lajner, maskaru i sjaj, dok se ona beskonačno dugo oblačila, presvlačila, menjala mišljenje, fenirala, mirisala, obuvala i izuvala, on je došao u farmerkama i beloj majci, obrijan. Gledala ga je pomalo kivna zbog toga, ali ne trepćući, stajala i dalje zanemela pred njim, kada je on sve pokvario.

-Š’a ima mačkice? Jer me dugo čekaš?

Progovorio je, i Hana je shvatila istog trena da je on isto toliko beskoristan koliko je i lep. Bila je razočarana. On se pogledao u svaki izlog pored koga su prošli, namignuo svakoj namiguši i popravio pramen kose svaki put kad bi pomislio da se neki milimetar dlake izmigoljio.

Pred njom je stajala u stvari, pomislila je, jedna odlična kopija Ticijana, dakle ne original, već jedna fenomenalna reprodukcija u svom najboljem obliku, ali ipak samo kopija. Hana je osećala kako nije tu sliku-kopiju kupila ni osvojila, već dobila u nasledstvo od pokojne babe cicije koja je lovu dala u zadužbinu a njoj ostavila sliku na čuvanje, umesto obrnuto. I sad je ona stajala u gradu sama, ispred i sa tim falsifikatom vrednosti, ne znajući šta da tačno radi sa njim. O da, svakako, on je bio prelep i neverovatan sa čak i previsokom cenom, ali Hana je tog Ticijana u svom srednjestaleškom stanu (koji je naginjao ka sirotinjskom), to prekrasno delo, sada trebalo negde da okači, negde između goblena, starih fotografija i trenutno, neoprostivo amaterskih drugih slika. Naravno, krivila je ona sebe što je pokojnoj babi oduvek govorila da je slika predivna, i sad se psovala dok se vrtela po stanu u glavi i ulicama u stvarnosti, nervirajući se jer je slika bila previše savršena, previše zanosna i previše se nije uklapala. I tako je kružila sa Ticijanom, delom oka koje tako majstorski precrtava, nemajući gde da ga stavi, osim na tavan, misleći se, da sačeka neko ,,bolje vreme’’ dok je njena buduća deca (već je videla) ne iskopaju i ne unište zabave radi jer zaboga apsolutno nemaju predstavu šta je to. Nakon te, Hani nesnosne šetnje po gradu, seli su u njegova nova kola i krenuli dalje.

Vozio je sa nabucanim rukama, pogledvajući je svaki čas ispod oka, bacajući komentare kako je on siguran da se ona lepo ljubi jer ima takve usne i rečenice poput ”vidi ti se u očima kako si perverzna” od čega se Hani želudac prevrtao. Gledala je izbliza, dakle, u svoju novostečenu sliku i razmišljala dalje: ,,Okay, predomislila sam se gos’n đavo, možeš skinuti to skupo Boss odelo i biti i riđ i nastaviti da hramlješ, samo ne ovo, ovo stvarno nije fer! Vratite mi nazad tog bednog ćopavca” zahtevala je (jer raj i dalje nije dolazio u obzir), ,,ali okanite me ovog beskorisnog lepotana, manite me njega, ovog savršenog kvazi Ticijana, koga nisam imala gde da okačim, niti sa kojim sam imala šta da radim, osim možda da ga prodam, ako ga bilo ko želi…” A onda se za to i odlučila. On je pitao sa zaraznim osmehom: ,,’De ćemo sad mačkice?’’

Ne slušajući ga i videvši ponovo taj neverovatan osmeh, Hana ipak nije želela tako lako da se preda. Bukvalno mu je ugurala jezik u usta, a on se iznenadio za sekund, ali odmah zatim rukama krenuo ka grudima. ,,Ne vredi!’’, povikala je razočarano i vratila se na svoje sedište, ,,Vozi!’’ ,,Pa, kuda?’’ pitao je očigledno zbunjen njenim postupkom i komentarom.

,,Prokleta baba!’’ promrmljala je, ali joj se kraj usne smešio.

,,A bre??’’

,,Kažem, idemo kod moje… hm, drugarice. Sama je kući. Zove se Selma.’’

Ipak je to samo falsifikat.

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!

Comment

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.