Imale smo ludačku sreću. Ili nismo bile baš najbistrije. Nemam pojima, zavisi kako ko gleda na koronu. Nećemo da ulazimo u to, pliz.

Jer mi smo se 28. februara 2020. zaputile u Italiju, dok je u Milanu besnelo sa brojkama. Ali nas nije bilo briga (iako smo se pravile da jeste).

Tada se još letelo bez maski i šetalo bez maski… Praistorija.

Smeštaj je bio divan – kao i uvek preko airbnba – mada na 25 min od centra, u kraju koji se zove Esqulino. Stigle smo kasno i sve što smo uspele da uradimo prvo veče je da prošetamo do Koloseuma, koji je izgledao veličanstveno i noću. I da vidimo cvećaru koja je bila otvorena u pola 11 uveče, što je govorilo o šmekerskom šarmu ovog grada. Ah da, i da se zaljubim na prvi pogled u Rim, smrtno, bezglavo, neobjašnjivo.

Pogled iz stana
Selfi iz wc-a u Vatikanu 😉

2 dan: selfi iz wc-a u Vatikanu

Svi putevi vode u Rim – ali onaj najvažniji verovatno vodi ravno u Vatikan. Zato smo i prvi dan odlučile da uzmemo vođenu turu po državi/ muzeju/ neverovatnosti od Vatikana. Od zanimljivosti, dopalo mi se što se na zidovima prikazuje mnogo žena i ženskih likova. I što imaju galeriju moderne umetnosti u Vatikanu (ko bi rekao), sa Dalijevim delima npr. Dopala mi se i kafa u kafiću unutar muzeja. I što sam napravila selfi iz toaleta – u Vatikanu.

Ulaz u Vatikan, sa Rafelom sa jedne i Mikelanđelom sa druge strane.
Kad nema gužve…
Atinska škola

Ali ostala sam zablenuta u Atinsku školu i Stvaranjem Adama kao i Pijetom. Razumete sve i ne razumete ništa kada vidite ovakve stvari, i budete srećni što ste živi i u prilici da to doživite – bez gužve, zahvaljujući pandemiji.

Još je bilo interesantno videti švajcarske vojnike koji dobrovoljno čuvaju Vatikan. Oni su svi u celibatu, iz dobrih, katoličkih porodica, i kao najveću počast smatraju svoju stražu – u kojoj provedu i po 20 godina. I naravno, slanje razglednice iz najmanje države na svetu; sa motivom Mikelanđelovog postanja.

Slikanje je zabranjeno.
Razglednica iz najmanje države na svetu.
Ispred bazilike Sv. Petra

Zatim smo se zaputile do Fontane di Trevi. Iako sunca nije bilo, moja osetljiva koža je uspela da izgori (29. februara) – isto kao u Barseloni u oktobru. I onda smo je videli… Najveličanstveniju fontanu na svetu. Ok, jesam, zaljubila sam se bezglavo u Rim i onda je sve u Rimu bilo najlepše, najbolje, najfenomenalnije moguće – iako možda nije. Ali Fontana di Trevi jbg, jeste najlepša na svetu. Sa pređenih skoro 19km za taj dan (što je ništa za 35 u Madridu), završile smo taj dan sa sladoledom, čisto da vidimo da je najbolji kako kažu. I da znate, sladoled je uvek dobar, gde god ga jedete, mada kafa recimo nije (za razliku od Rovinja, gde je svuda dobra).

3 dan: stavila sam šaku na isto mesto gde i Odri Hepbern i Gregori Pek

Da, pogodili ste, treći dan smo otišli do Usta istine (Bocca della Verita)… I stavila sam šaku gde i Odri i Gregori! Ništa nismo čekale, opet zahvaljujući epidemiološkoj situaciji, a i izgleda da nisam lagala jer mi ruka nije bila pojedena 😉

Bocca della Verita

Zatim smo otišli do Giardino degli Aranci, jedno od boljih mesta koje mi se desilo u životu. Zamislite u pozadini akustičnu gitaru, pogled na ceo Rim, predivni park i možda možete da razumete zašto sam večno želela da ostanem u večnom gradu. Onda smo lagano krenuli ka Trastevereu, a usput videli Tibar i ostrvo na Tibru koje me je baš oduševilo, jer nisam imala pojima da to postoji.

Ostrvo na Tibru u sred Rima.

Trastevere je inače malo hipsterski kraj, sa hrpom grafita i prepun kafića i restorana, ali i dalje uglađen. Idealan je za šetnju i posmatranje jednako ljudi koji prolaze, kao i onih koji tu rade. Pronašle smo neki kafić, sele na kafu (koja nije svuda dobra kao što rekoh), uživale dok je malo rominjala kišica.

Trastevere

Uveče nas je društvo iz Italije odvelo na picu. Govorili su mi da pica nije nešto u Italiji. Ali ono što sam ja probala u Pizzeria Er Panonto je je najbolja pica koju je moje nepce probalo ikada. Kora je bila tanka kao flis papir, ali preukusna, a sama činjenica da sam pala na dupe kada sam probala (običnu) margaritu, govori vam o savršenstvu ove pice. Tada sam i prvi put probala mozzarelu bufalo od bivoljeg mleka. Kao najveći fan bilo čega što sadrži mleko, mogu samo da potvrdim njeno savršenstvo na pici. Za kraj, stigao je i tiramisu, kolač koji inače ne volim, ali koji je opet ovde bio predivan. Za kraj večeri, jedno tek procvetalo drvo trešnjinog cveta nas je pomazilo u prolazu, čisto da sve ovo učini nezaboravnim.

Jedno tek procvetalo drvo trešnjinog cveta nas je pomazilo u prolazu…

4 dan: sama na Španskim stepenicama

Inače, cene u Rimu su manje-više iste kao i u Beogradu, pogotovo u kafićima gde je espreso npr oko 1 eur. Četvrtog dana zaputile smo se ponovo do Fontane di Trevi pa smo čak i videle kako čiste fontanu što je bilo zanimljivo. Uvek se pitate gde idu svi ti novčići, da li zaista u Vatikan i da li je zaista taj perač fontane (po nekoj urbanoj legendi) obezbedio sebi lepu penziju time što je krao novčiće.

Zatim smo nastavile do Španskog trga koji je bio pomalo sablasno prazan. Na čuvenim stepenicama ne sme da se sedi – ali ni da se peva. Slikale smo se i, u rubrici verovali ili ne, nikog nema na slici sa mnom. A onda…

Na čuvenim stepenicama ne sme da se sedi – ali ni da se peva
Karabinjeri čuvaju vučicu Reu.
Galebu ništa nije jasno.

Onda smo otišle u Panteon. Mene je ovo mesto raznelo i prosto ne mogu da verujem da se ne plaća ulaz. Na stranu estetika samog mesta, njegova istorija itd – u hramu svih bogova se oseća neopisiva energija i prvo što sam pomislila bilo je da su ga izgradili vanzemaljci. Nešto slično sam osetila samo još na Santoriniju (koji se nalazi pored ugašenog vulkana), kao i u Soko gradu u Soko banji (o čijoj izgradnji ne postoji apsolutno ništa na internetu). Takođe, u slavu 500 god od Rafaleove smrti, tada se na njegovu grobnicu koja se ovde nalazi svaki dan stavljala nova ruža. Mislim da je predivno što Italijani odaju poštu svojim najvećim umetnicima (a ne starletama kao neke druge države).

U hramu svih bogova se oseća neopisiva energija i prvo što sam pomislila bilo je da su ga izgradili vanzemaljci.
Ciao

Posle toga smo otišle na Pjaca Navonu, ali prvo na sladoled u Grom pa onda da nastavimo sa razgledanjem. Dalje smo otišli na Kapitol, i prosto, toliko je sve bilo lepo i nestvarno da više nisam znala šta ću od sebe. Rim me nije samo oborio s nogu, on me je razneo za sve dalje ljubavi prema drugim gradovima i ja sam želela da ostanem zauvek i da se stalno vraćam (što ne želim skoro nikad).

Odatle smo otišle na ručak u Trastevere (nije bio neki, pa da ne preporučujem), ali i brzo na spavanje jer je bilo hladno i pljuštala je kiša.

Čuveni sladoled u Gromu

5 dan: poezija, tango i četvorica Italijana

Dan pred polazak je bio rezervisan za prosto uživanje u Rimu i kuda nas put odvede – i tako je i bilo. Npr, otišle smo na sladoled u Giolitti, jedan od najstarijih u gradu – i verovatno i najbolji. Otišle smo i na čuvenu kafu u Sant’ Eustachio Il Caffè, koji su nam apsolutno svi preporučili – i kafa je bila dobra. Meni je baš iskreno upalo u oči da su svi radnici ovde bili Indijci, pa sam se osetila pomalo kao u nekom američkom Meku, gde su zaposleni plaćeni 2$ na dan.

Pjaca Navona u odsjaju.

Uglavnom, u potrazi za nekim tiramisuom koji je realno bio onako, prolazili smo Pjaca Navonom.Fotograf koji je pokušavao da slika odsjaj Navone u bari privukao je našu pažnju – ali i još dvojica Italijana. Počeli smo priču i momci su dve lepe devojke pozvali na piće. Nismo bile ubeđene, ali pošto nas je tiramisu dosta razočarao, odlučile smo da svratimo u Pasquino gde su nas pozvali. Ispostavilo se da nema dvojica, već četvorica slatkih Italijana koji su bili raspoloženi za priču. Long story short, 6h kasnije, uspeli smo da se smejelo, pričamo o pozeiji, umetnosti, plešemo tango i flertujemo bez grižnje savesti…  Na to se valjda odnosi ono: when in Rome, do as Romans do 😉

6 dan: kasnimo na avion

Poslednjeg dana u Rimu, odlučile smo da uhvatimo Karavađa i da zanemimo pred delima njegove ruke. Fora je u tome da u par crkava (crkvi?) stoje dela Karavađa (i Rafela), i mi smo obišli par njih i zaista uživale… Usput se priklučile nekoj turističkoj grupi pa i saznale nešto 😉

Karavađo
Pica sa mocarelom bufalo i pestom
Pjaca del Popolo

Obilazak smo završile na Pjaca del Popolo, i popele se do parka Borogoze. Uzele smo picu (sa mocarelom bufalo), šetale se i uživale. A onda i zamalo zakasnile na avion. Kao najorganizovaniji čovek na planeti, ne znam kako nam se to uopšte desilo… Sele smo u lanuge aerodroma kada smo začule naša imena preko razglasa. Trčale smo koliko nas noge nose do gejta gde je trebalo da se ukrcamo. A osim što mi je srce bubnjalo i grlu, mogu da potpišem da je većina putnika htela da nas ubije jer smo se samo mi (princeze) čekale. U svakom slučaju, bilo je uzbudljivo 🙂

A koliko knap smo se vratile, govori i činjenica da je samo 10 dana kasnije zvanično počelo doba korone.

Za kraj, zanimljivo mi je da je Roma izvorno ženskog roda, a kod nas muškog. Pitam se zato, da li sam se zaljubila u karakter i da li zaista amor vincit omnia? Jer maštam o Rimu skoro svaki dan odtad… Ljubav.

PozZ

 

 

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!

Comment

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.