Izraz revidiranje potiče od latinske reči revisio, revidere u značenju ponovno viđenje, odnosno pregled. Znam da obično ne počinjem tekstove latinskim frazama i jako bih volela kad bih umela da budem beskrajno duhovita a da usput naglasim koliko je ovaj tekst bitan za sve pisce ovog sveta.

Ali, avaj – nisam svemoguća.

Odmah da vam kažem, ako bi se ceo tekst sveo na jednu rečenicu, ona bi glasila ovako: dragi pišče, moraš da pregledaš tekst koji si napisao nakon što si ga napisao.

Ovo moraš, ne znam kako da debelo podvučem ili istaknem. Da li je bolje ovako: pišče MORAŠ da pregledaš tekst koji si napisao nakon što si ga napisao!!!

Volela bih da ovu rečenicu ponovim još milion puta, ali opet ne verujem da će me iko shvatiti ako to nikada nije uradio.

Jer 100% pisaca početnika misli da je dovoljno napisati tekst.

U to spadaju čak i oni koji pišu godinama.

A tekst koji nije pregledan je prosto – go.

Da ne kažem otaljan, napisan u jednom mahu.

Ma evo – otaljali ste! Lenji ste!

Uhvatili ste inspiraciju za rep, držali se grčevito za nju i ispljunuli ono što ste jedva dobili od nje.

A inspiracijom nadahnuto je ok, eto stvarno jeste. To je 50% teksta koji je ok.

U redu ako vam je to dovoljno.

Ima mnogo takvih ljudi na svetu.

Što misle da su svršeni a time i savršeni.

Oni što uzmu vozačku i misle da su vozači.

Oni koji završe medicinski fakultet i misle da su lekari (bez ijedne obavljene operacije).

Oni koji rode i misle da su roditelji.

Razumete?

To što ste napisali nešto dok ste nadahnuti, ne čini vas (dobrim) piscem.

No, ajd’ da se vratim na latinski.

Revisio, revidere se može prevesti uopšteno kao naknadni pregled i preispitivanje procesa i stanja. To podrazumeva da se poslovi koji su urađeni provere, ispitaju i ako treba – ponovno urade, poprave, preprave ili dopune.

Kao i bilo šta u životu.

Jedan prosti proces provere urađenog – tj. u vašem slučaju napisanog.

Gde usput vidite da li je nešto napisano nekvalitetno, da li su rečenice nepotpune, sa slovnim greškama – ili prosto glupe i nepotrebne.

A uvek vidite nešto što ima da se ispravi.

Evo i to bih da podvučem.

UVEK.

U-V-E-K.

Nego, hajde da vidimo šta vi to tačno ima da prepravite i zaboga – zbog čega?

Ok, sam proces pisanja nije pravolinijski, već je jedan pomalo zamršeniji proces. Dakle kada počnete nešto da pišete (ovde možete videti razliku između pisanja priče, knjige ili pesme), neretko se desi da se predomislite ili želite nešto da ispravite.

Pri tome se faza početka pisanja i kraja pisanja stapaju jedna u drugu. Npr. ovaj tekst koji ja kucam, nije gotov iz prve. Sigurno je da ću ga pregledati bar 10x, izbrisati nešto što smatram da je nepotrebno i ostaviti da odstoji bar jednu noć (a po mogućstvu i više).

Znači proces pisanja prve ruke najčešće dolazi iz inspiracije, i daje osećaj neopisive ekstaze… Ali svaka sledeća ruka je uglavnom borba sa jezikom i rečima. I porivom da sve izbrišete i zaposlite se lepo k’o čovek na trafici sa pljeskavicama.

U suštini, tek nakon pisanja prve ruke (drafta, nacrta – nazovite kako god hoćete), proces pisanja počinje. Ovo pisanje prve ruke je samo uvod, ili ako vam je lakše – predigra.

Ako niste sigurni šta ovo znači, revizija je prosto ispravljanje napisanog. Nakon što ste napisali nešto, ponovo ga pročitajte. Ukoliko vam nešto ne zvuči kako treba, ispremeštajte reči, rečenice ili paragrafe. Ako ovo ne pomaže, razmislite o tome da promenite vreme u kome je pisano (iz perfekta u prezent recimo) ili promenite tačku gledišta (pređite iz ja u ona npr). Zapamtite da svaka rečenica mora da služi priči i da je tera napred, i izbegavajte klišee. Detaljnije o svemu ovome u nastavku teksta.

Jer sada dolazi najstrašnija i najenophodnij stvar koju morate uraditi:

Ostavite tekst sa strane neko vreme.

Da uradim – šta?!

Pustite da tekst odleži.

I ovo bih volela da istetoviram svakom piscu na čelo, ali mi se čini da bih bila krivično gonjena… Iako, po mom skromnom mišljenju, većina njih bi mi se do smrti zahvaljivala na tetovaži.

No, da se vratim na proces pisanja.

Uhvatila vas je inspiracija. Sve znam, obično kad ne treba i gde ne treba. U basu, u sred noći, dok neko plače i sl.

Kucate zatvorenih očiju u sred noći u telefon, snimate se, pišete po papirnim maramicama, trudite se da zapamtite tu genijalnost koja vam je pala na pamet.

Ili kad možete, vi uzmete i napišete to što vam je dala vaša muza.

Reči klize. Ma šta klize, plove!

Iz vašeg (virtuelnog) pera izlaze reči Šekspira. Ma, nećemo biti lažno skromni, Nobel je vaš!

Iako je to jedan vrlo kratak trenutak, to je piščevo SVE.

Trenutak zbog koga svi pisci žele da se bave pisanjem.

Taj trenutak je neopisiv.

Katarzičan, omamljiv, nadahnut, poetičan…

Produhovljen.

Onaj koga kasnije uporno prizivate ali on neće sam od sebe da dođe – a ne, ne!

Inspiracija i ekstazom natopljeno pisanje dođe jednom u nikad i svaki pisac vapi da mu se taj osećaj kada reči same naviru ukaže što više može.

Ok.

Kada ste napisali sve to, PUSTITE TEKST DA ODLEŽI.

Znam, oh, kako dobro znam taj poriv koji šalje upravo napisano svima koji (ne) treba da to vide. Ali malo samokontrole, por favor!

Pustite tekst da odleži.

Stiven King kaže da je za ostavljanje teksta po strani neophodno minimum 6 nedelja.

Ali ja nisam toliko stroga.

Pustite ga makar jednu noć.

Gledajte na to kao na testo. Ili sarme. Svi znamo da su treći dan najbolje.

Ako može tekst da stoji duže, super, sjajno. Ali bar 12h.

Pa kad ujutru shvatite da niste ni blizu Nobela a od Šekspira je ostalo samo šit, šta da vam kažem osim – to je pravo pisanje.

Sad učite vožnju. Sad ste na autoputu i treba da se prestrojite. Sad vežbate i kujete svoj zanat.

To je onaj deo kada se gusenica uvuče u svoju čauru i od nje se stvara leptir.

Puštanjem teksta da odleži, vi stvarate neophodnu distancu sa koje ćete moći da editujete svoju priču u finalni oblik. King misli da je ostavljanje teksta po strani izvesno vreme: kao čitanje tuđeg dela…. A uvek je lakše ubiti nečiju tuđu dragu nego svoju.

Ali kako da revidiram ispravim svoj sopstveni tekst?!

Ok, shvatili ste da je svemu napisanom potrebno čišćenje. Kao i da je svo pisanje praktično ispravljanje napisanog.

I pesma treba mora da se revidira.

I priča.

O knjizi da ne govorim.

Tako da je inspiracijsko žvrljanje fantastično, a kasnije ispravljanje, pa hm, manje fantastično.

U suštini – revidiranje je drugačija vrsta pisanja od pisanja prve ruke.

Ipak, većina pisaca kao da je pupčanom vrpcom vezana za svoju prvu ruku čak i kad znaju da je napisano sranje ispod očekivanja.

Znači nije teško nešto napisati – teško je priznati sebi da je nešto od napisanog suvišno i čak, potpuno besmisleno.

To je zbog onog osećaja o kome sam pričala. Vas je osećaj prevario da je i napisano dobro.

Jer uglavnom – nije.

Dakle revidiranje vašeg rada zahteva drugačiju svest od početno napisanog teksta gde stvarate ni iz čega nešto.

Često nas u toj prvoj ruci inspiracija zavede tako dobro da se grčevito držite rečenica kojima nije mesto tu ili su čak – koliko god brilijantno zvučale – višak. Tako su dobro sastavljene, tako maestralno sklopljene… A ipak, morate sami sebi biti urednik koji vrlo dobro zna da zavodljive rečenice uprljaju celo poglavlje sa svojom besmislenošću i morate ih izbaciti.

Dakle: bilo koja reč ili fraza koja odvlači pažnju čitaoca sa priče je suvišna.

Hoćete da ponovim? Oh, ne, pa naravno da me ne mrzi jer je ovo najvažnija stvar u tekstu:

Bilo koja reč ili fraza koja odvlači pažnju čitaoca sa priče je suvišna.

A one se na sreću lako prepoznaju.

To su uglavnom prilozi ili pridevi, ili čak suvišni likovi koji ne doprinose radnji, skretanje sa toka priče, nepotrebni opisi i sl.

Ne, nije mi neophodno da znam šta je npr. Raskoljnikov tog dana jeo i koje su mu boje gaće. To nije bitno za priču.

Takođe, svaka reč ili fraza koju možete obrisati jeste ona koja zvuči egzotično: kao klišei, arhaizmi ili inverzije. Ovi izrazi moraju zaslužiti svoje mesto u tekstu ili ih zamenite.

Da samo znate, koliko puta videh sam videla da se koristi (apsolutno bespotrebno!) aorist ili pluskvamperfekat kao primer književnog govora, što naravno nema 3 blage veze s mozgom. Perfekat i prezent su više nego dovoljni -osim ako ne pišete neku epopeju.

Trikovi za revidiranje

Postoje određeni jednostavni načini kako možete sami sebi ispraviti tekst i lako uvideti gde škripi.

Pre svega – pustite tekst da odleži.

Znam da sam dosadna, ali učinite i meni i sebi uslugu i tetovirajte to negde. Ili bar napravite sticky notes.

Smatrajte to periodom inkubacije koji će dozvoliti vašem tekstu da procveta. A reč inkubacija potiče od… Ma da l’ ste normalni, koji više latinski 🙂

Dalje, nakon što ostavite tekst da odleži, možete pročitati vaš tekst naglas. Čak, postoji jedan simpatičan alat koji će to uraditi za vas – evo ga ovde i nema na čemu, stvarno 🙂

Kada čujete vaš tekst, lakše ćete prepoznati mesta gde je jezik isforsiran, labav ili da tako kažem, krnjav. Takođe možete zamoliti nekoga da pročita vaš tekst pred vama. Na ovaj način ćete odmah uvideti gde se čitalac bori sa vašim rečima ili eventualnim nejasnoćama i to lakše ispraviti.

Druga fora je da pažljivo pogledate gde to vaš tekst počinje. Prvi pasus (ili čak i više pasusa!) je često suvišan – naravno, ne uvek.

Ono što se uglavnom često dešava jeste da priča bude labava na početku a da se penje na noge u sredini i na kraju konačno očvrsne. Čehov je govorio da je prilikom revidiranja potrebno izbaciti prve 3 strane. Naravno nećete ovo uzimati kao zakon: ovo zavisi i od dužine dela, ponekad je dovoljno 3 pasusa – ili 3 reči. Na početku, pisci uglavnom žele da objasne sve što se dešava u priči, i pogube se, pa se onda nekako iskopaju i priča konačno počinje. Da tako kažem, potrebno je malo da se tekst zaleti, pa će ići lakše i bolje. Ovo nikako nije pravilo, jer se neki pisci bolje snalaze na početku nego na kraju.

I kao što sam već govorila, i pesmi je potrebna revizija.

Neophodna!

I dok prozni pisci pišu dok ne istroše i poslednji atom inspiracije a zatim nemislosrdno seku sve što zvuči glupo, pesnici pišu misleći o rečima (ili zvukovima).

Za pesnike postoji fazon da pokušate da pročitate vašu pesmu od drugog stiha, a zatim od trećeg i sl. – dok se sve ne posloži kako treba. Ili pokušajte da je pročitate unazad i mešajte strofe jednu sa drugom.

Naravno, i ovo sam spomenula, ali da ponovim: kod pesme nikada nećete biti sigurni kada je zaista gotova. To će vam više reći neki unutrašnji osećaj – a možda će prosto i više verzija jedne iste pesme imati smisla.

Kada je dosta tog ispravljanja?!

Jednom kad provalite koliko je dobro ostaviti tekst sa strane i krenete da ispravljanjem, i ovo može da vas pogrešno zavede.

Navučete se pa biste sve da revidirate.

I što treba i što ne.

Zato i postoji više izdanja istih knjiga. Jer pisci uglavnom nisu zadovoljni napisanim i imaju potrebu da stalno nešto ispravljaju kako bi zvučalo bolje.

Jer prilikom prepravljanja teksta, stvarate čvrsće veze između reči, rečenica i pasusa, držeći strukturu vaše priče ili pesme na mestu.

Međutim, može se desiti da postoje još uvek neke beskorisnosti zaglavljene u tekstu. Ovo je opasan trenutak. Ukoliko oduzmete neke jače reči – videli biste kako se ceo tekst raspada.

Sada dolazite do osećaja nesposobnosti, pa čak i panike. Ima tu i samoljublja: da li moje ime nosi dovoljno težine da mogu da se izvučem sa ovim polu-sklepanim tekstom?!

Ukoliko sebi postavljate ovo ili slično pitanje koje prati osećaj bespomoćnosti – znači da ste se uvukli u vrzino kolo. Potrebno je ili vreme ili nečije drugo oko da sredi vaš tekst. Dakle ili ga pustite da prespava (sada mnogo više od 12h) ili ga dajte na čitanje. Ne možete glodati kosku do besvesti.

Naravno, imajte na umu da vaše pisanje ponekad (ali samo ponekad) nema nikakve logike i da ste pogrešili.

Bolje ostaviti osrednje napisan tekst nego ga mrcvariti do besvesti.

Dešava se i najboljima.

Učite na greškama.

Doći će bolji period.

Okrenite novi list i počnite ponovo.

Evo, Beket je rekao upravo ove reči sa slike kojima sam ukrasila ovaj post: Ever tried. Ever failed. No matter. Try again. Fail again. Fail better.

Na kraju, ako vam je potrebna moralna pouka ovog teksta, ona glasi ovako:

Dragi pišče, moraš da pregledaš tekst koji si napisao nakon što si ga napisao. Pusti da tekst odleži izvesno vreme. Jer uvek ima šta da se ispravi. A bilo koja reč ili fraza koja odvlači pažnju čitaoca sa priče je suvišna.

I to je to.

Prost recept za bestseler 🙂

PozZ

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!

Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.