Često mi ljudi postavljaju ovo pitanje, i pravo da vam kažem, malo mi je muka od objašnjavanja, pa rekoh hajd’ da napišem ceo tekst na ovu temu. Ne, ovo neće biti nimalo zabavan šalalala tekst, već ozbiljan (na momente i pravni) pristup ovom problemu.

No, da bih mogla da dođem do suštine, moram da vas prvo upitam nešto: zašto bi iko vama, dođavola ukrao tekst?! Znate li koliko je vremena potrebno da se samo pročita neki tekst? Tako je, mnogooo vremena.

Onda to delo mora biti fenomenalno a kako se to tačno određuje – niko nikada neće imati pravi odgovor… Jer da se zna da li neko delo valja na samom startu, onda bi se svi obogatili preko noći. Ma naravno, verujem da ste napisali bestseler. Ali to ne određujete vi, već publika. Na kraju krajeva, i Harija Potera su odbijali 12 puta.

Ipak, ako vas prolongirano čitanje dela i sumnja u kvalitet nije ubedilo da niko neće ukrasti vaš tekst, ne zaboravite da to delo mora da se i odštampa i promoviše (za šta su potrebni gvozdeno strpljenje i novac). I opet, zašto bi to zaboga iko radio ko je nepoznat jednako kao i vi?! Dalje, jedina grupa ljudi koju bi moglo da interesuje da krade bilo čiji tekst jesu poznati pisci, koji verujte mi, nemaju vremena da se ovim glupostima zamajavaju jer neće da rizikuju milionske tužbe. Ako bi i želeli da neko napiše knjigu umesto njih, pre bi unajmili ghostwritera koji bi im sve lepo napisao (kako oni žele) a zatim i za vijeke vijekova prodao autorska prava na knjigu koja će potencijalno doneti novac (ali ne i garantovano).

Dakle rukpis kao takav ništa ne vredi jer se njegov kvalitet ne može nikako (ama baš nikako) dokazati, pa sve i da maznete najnoviji roman Stivena Kinga. Između ostalog i zato što njega već ne prodaju knjige već ime, tako da taj rukpis pišljiva boba vredeo ne bi.

Kada onda jedan tekst dobija na vrednosti? Pa, sasvim logično, tekst dobija na vrednosti nakon što je objavljen i publika ga zavoli – a ovo sad dobro utuvite u glavu jer je bitno za dalji razvoj priče.

Plagiranje a ne krađa

Iskrena da vam budem, do skoro kada bi me ljudi pitali ovo pitanje, svrstavala bih te osobe u određeni tip ljudi. Pre svega mislila sam da su oni upravo neko koji bi nekome ukrali tekst. Jer kako nekome uopšte može ovo da padne na pamet? Pored toga, mislila sam i da su paranoični ili čak, zaljubljeni preko ušiju u svoje delo.

Međutim, desilo mi se da neko ukrade već objavljen tekst: dotična osoba je prepričala ono što sam napisala uz izmenjeni red reči, i ne, nisam bila preterano oduševljena time što se desilo. Ali, ovde je reč o plagiranju, a ne o krađi – a nadam se da sam vam objasnila razliku. Dakle sam rukopis nema vrednost a objavljeno delo već ima. To takođe ne znači da će neko ukrasti ono što pošaljete nekome na čitanje – to jeste završen tekst ali ne i objavljen (i sa kvalitetom koju mu je dodelila publika).

Sada kada ste razumeli da ne, niko neće da krade vaše rukopise, hajde da se ozbiljno pozabavimtemom plagiranja koja itekako postoji; kao i time kako da to sprečimo ili zlu ne trebalo, podignemo tužbu.

Napomena: Ovo je takođe dobar tekst za one koji nisu sigurni koliko je to prevođenje tuđih misli i tekstova u svoje dozvoljeno i sumnjaju za sebe da su plagijatori.

Pre svega: šta je to plagiranje?

Plagiranje je plasiranje tuđih reči ili otelotvorenih ideja (videćete zašto kažem otelotvorenih) kao da su naše.

Npr. ako neko kupi, pozajmi ili ukrade nečiji seminarski rad i preda ga kao svoj, ta osoba je plagijator. Ako neko prepiše svaku reč (i povremeno izmeni neku) i predstavi se kao autor, ta osoba je takođe plagijator.

Ali plagiranje može biti mnogo komplikovanije od ovoga – pre svega u zavisnosti od namere.

Najbolji primer je parafraziranje: ukoliko neko prepriča nečije ideje svojim rečima, ovo lako može dovesti do nenamernog plagiranja. Takođe hvatanje beleški i ideja iz različitih izvora a zatim njihovo korišćenje bez navođenja autora ili naslova, može dovesti do toga da neko napiše tekst koji je kombinacija različitih misli, bez ijedne originalne ideje. Ipak, to što “nije bilo namerno” ne znači da nije zakonom kažnjivo. Ako sam ja nazvala svoju e-knjigu Kako postati bolji pisac za 10 dana, a neko drugi svoju nazove Kako postati bolji pisac za 7 dana ovo je itekako kažnjivo zakonom (o tome više kasnije).

Isto tako, neko može plagirati ako svoj rukopis preda nekome na čitanje, a taj unese dobru većinu izmena i ideja; zato se na kraju navode ljudi koji su pomogli u pisanju ili pripremi rukopisa. Ako niste sigurni koliko je to pomoći dozvoljeno pri pisanju, nekih 15% je prihvatljivo a za sve preko toga, treba navesti ko je pomogao pri uređivanju. Ako imate osnovane sumnje da je neko preuzeo vaš tekst ili izmenio redosled reči, možete to proveriti na ovom linku. Pa ako primetite da je neko preuzeo više od 15% vašeg teksta, imate pravo da se bunite (a na kraju ćete saznati i kako).

Dakle, kada neko piše, treba da ima ideju koliko koristi tuđih izvora za plasiranje svojih ideja. To znači da pisac mora da napravi častan izbor i razliku između sopstvenih ideja, tuđih ideja i onih opšte prihvaćenih. Zato se, ponavljam, navode i izvori i autori koji su pomogli u tekstu. Kasnije ćemo na primeru videti i kako zvuči parafraziranje a kako pak plagiranje.

Koja je moja a koja je tuđa ideja?

Pre svega, volela bih da vam pojednostavljeno objasnim šta je to autorsko delo i zašto je važno da znate šta je.

Kako sam zakon Republike Srbije navodi:

Autorsko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi bez obzira na njegovu vrednost.

Ovo znači da je vaša ideja pretočena u nešto: priču, roman, sliku, kompoziciju, fotografiju i sl. Na prostom primeru, ako ste vi nacrtali Čiča Glišu na listu papira, to je autorsko delo, bez obzira što možda nema potencijalnu vrednost.

A na početku teksta sam spomenula i otelotvorene ideje. Ovo znači ako ste vi imali ideju na nešto napišete, nacrtate, iskomponujete, fotografišete ali to niste učinili, ta ideja nije autorsko delo. To je ideja kao takva i ona se ne može ukrasti i plagirati. Dakle, ako ste imali ideju da nacrtate Čiča Glišu a niste, a neko drugi ga jeste nacrtao, vama niko ništa nije ukrao jer ste imali samo ideju – ali ne i realizaciju.

One milisekunde kada je neko delo nastalo, to delo počinje da uživa svoja prava – bez obzira da li je nedovršeno ili potpisano pseudonimom.

Ipak, ovo takođe znači i da ideje nisu predmeti od materijalne vrednosti, kao npr. dijamanti koje neko može da ukrade iz sefa. Stoga i ne treba neko da traži na koji način da izmisli potpuno novu ideju, jer to prosto nije moguće: sve ideje potiču od nekih drugih. Originalno pisanje podrazumeva razmišljanje o raznim (opštim i tuđim) idejama i njihovo prezentovanje na sopstveni (autentični) način. Rezultat nikada nije glanc nova ideja (tj. napisan tekst), ali jeste vaše viđenje stvari. Ali ukoliko neko pomaže da do tih ideja dođemo (preko štampe, Interneta, prijatelja, knjiga i sl), onda treba nekome i zahvaliti tj napisati i njegovo ime među zaslugama koja je pomogla da stvorimo, uslovno rečeno, sopstvenu ideju.

Jasno je nadam se iz ovoga i zašto neki izdavač ima prava na neku knjigu a drugi nema. Ukoliko neko potpiše ugovor sa piscem ili, za međunarodne pisce, otkupi prava na objavljivanje nekog dela, taj izdavač ima prava na distribuciju i zaradu tog određenog dela. Kako ne bi nastao opšti haos oko toga ko je šta napisao i ko je to objavio, nastalo je i autorsko pravo: pravo određenog autora na njegovu tvorevinu sa kojom može da radi šta poželi.

Kad smo već kod toga, svako autorsko pravo ima i određeni rok trajanja. Opet, kako sam zakon naše zemlje glasi:

Autorsko pravo traje za života autora i 70 godina nakon njegove smrti.

Da vam pojasnim, to ne znači da neko može uzeti Don Kihota i potpisati kao da ga je on napisao. Autorsko pravo je večno i pisac se zauvek mora potpisivati, ali ubiranje zarade važi 70 godina nakon smrti autora.

Pored toga, autorska prava se i nasleđuju, pa tu treba biti takođe obazriv (spominjala sam nešto o tome u postu kako napisati tekst po istinitom događaju).

Kako se krši (autorsko) pravo – tj. koga tužiti

Razumeli smo dakle da je svaka lična tvorevina autorsko delo, pa tako u primeru našeg Čiča Gliše, bilo ko ko bez naše dozvole upotrebi Čiča Glišu (ili ne daj bože od toga zarađuje novac), krši zakon.

Znači ako bilo ko stavi taj crtež bez naše dozvole ili navođenja nas kao autora na svoj sajt pa čak i društvenu mrežu, taj neko je suštinski plagijator. Ukoliko mu pored toga doda još neki detalj (npr. nacrta oblake i sunce), taj neko može da bude odgovoran i za menjanje crteža, čime je narušio i integritet dela.

Kako se to kažnjava? Pa, naš zakon je ovde dosta strog:

Ako se neko potpiše na Čika Glišu umesto vas, može ići u zatvor do 3 godine.

Ako bez vaše dozvole izmeni nešto na crtežu, zatvor je do godinu dana.

Ako se vaš Čiča Gliša stavlja u promet uz vređanje vas (npr. doda se kukasti krst), taj neko može biti kažnjen zatvorom do 6 meseci.

A ukoliko se vaše delo koristi za pribavljanje imovinske koristi, taj neko može završiti u ćorki i do 5 godina!

I kao najvažnija informacija: ovo sve važi i za elektonsko objavljivanje. Bilo ko ko vaš tekst koristi za sopstvenu korist, lako će završiti u zatvoru do 3 godine.

Bez obzira na nameru. Ili što možda nije znao da povređuje bilo čija prava. O tome više ubrzo.

Primeri plagiranja – i kako to izbeći

Plagiranje može biti doslovno i parafrazirano, pa evo par primera koji će objasniti razliku imeđu nepoštene i valjane upotrebe izvora za pisanje teksta.

Doslovno plagiranje

Izvorni tekst

Spisateljska blokada ili pouzdani dokazi da je kreativna blokada vezana za pisanje zapravo izmišljotina

Spisateljska blokada, poznata i kao kreativna blokada, nedostatak inspiracije ili kriza kreativnosti, specifična je pojava: pisac (ili umetnik druge vrste) opsesivno je ubeđen da ne ume da stvara i zaglavljen je u fazi u kojoj jednostavno – ne radi.

Ana Gord iz teksta Spisateljska Blokada – Gde Je Zapelo?!

Plagiranje

Zašto je spisateljska blokada najveća laž kreativnog sveta?

Spisateljska blokada, poznata i kao kreativna blokada, nedostatak inspiracije ili kriza kreativnosti, specifična je pojava: pisac (ili umetnik druge vrste) opsesivno je ubeđen da ne ume da stvara i zaglavljen je u fazi u kojoj jednostavno – ne radi.

Ovde je prva rečenica izmenjena a ostatak teksta potpuno isti kao i original dok autor nije potpisan. Navodnici između kopiranog teksta bi u ovom slučaju izbegli plagiranje; iako, čak da se i navodnici stave, čitalac može da se zapita zašto je tolika količina teksta navedeno kao citat. Pored ovoga, čitalac bi mogao da se zapita zašto kopirani deo nije prosto parafraziran.

Svakako, korišćenje navodnika bi trebalo da bude rezervisano samo za situacije kada je autorov originalni tekst bolji od svakog parafraziranja. Jer ako je tekst ceo u citatima sa malo dodatnog pisanja, onda prosto postaje bezvredan.

Plagiranje preko parafraziranja

U sledećem slučaju, iste ideje su prezentovane samo uz izmenjeni red reči.

Izvor

Spisateljska blokada je problem psihološke prirode, što znači da se mora prevazići svesno, snagom volje.

Parafraziranje tj plagiranje

Spisateljska blokada je psihološki problem koji se prevazilazi snagom volje.

Očigledno je da su u drugom slučaju ideje prezentovane drugačijim rečima bez navođenja autora. U ovom sličaju, plagiranje bi se lako moglo izbeći uvođenjem navođenja autora i parafrazirane rečenice. To može izgledati ovako:

Ana Gord navodi da je spisateljska blokada problem… (+ navođenje izvora odakle je preuzeto)

Dakle ukoliko se pravilno koristi, parafraziranje je važna retorička tehnika i kao takva se upotrebljava da se pojednostavi ili sumira ono što je autor želeo da kaže (uz navođenje izvora). Ali svakako, nikako ne treba koristiti parafraziranje kako bi se izbeglo citiranje autora.

Plagiranje uz izmenu reda reči

Ovo je da tako kažem, sofisticirani način plagiranja, kada se tuđe ideje začine sopstvenim rečima.

Može zvučati npr. ovako:

Spisateljska blokada je izmišljena jer je kreativna blokada vezana za pisanje ne postoji. Spisateljska ili kreativna blokada, može biti nedostatak inspiracije ili kriza kreativnosti. Specifična je po tome što pisac (ili drugi umetnik) misli da ne ume da piše i zaglavljen je u fazi kada ne radi.

Ovakav vid parafraziranja može biti prosto posledica hvatanja beleški koje se kasnije stavljaju u tekst, iako ovaj čin ne umanjuje jačinu plagiranja. Ovde čak ni citiranje ne bi pomoglo, jer bi se citirale fraze ili čak reči. Najbolje rešenje bi bilo parafrazirati ceo tekst i kopirane delove, uz naravno navođenje autora i izvora.

Kako izbeći plagiranje?

Korišćenje navodnika može pomoći pri navođenju izvora ali ako se sa citatima pretera, sve može izgledati kao loše skrpljeni tekst. Zato kada većina ideja dolazi iz jednog izvora, taj izvor treba navesti uz navodnike ili parafrazirati uz obavezno navođenje autora.

U suštini, tajna korišćenja izvora ideja jeste da potpomognu pri stvaranju novih, autentičnih ideja. Dobar trik je i pisati iz glave prema onome što ste zapamtili; na taj način ćete stvoriti origianalan tekst i najbolje potkrepiti sopstvene ideje.

Na koji način je tekst plagiran?

Pošto smo razumeli šta je autorsko delo i videli kako izgleda plagiranje, želim da dodam da je svaki vid sadržaja koji je objavljen zaštićen zakonom. To znači da je onaj naš gorepomenuti Čiča Gliša zaštićen onog trenutka kad je nastao kao autorsko delo (iako možda nema vrednost).

Oo važi i za bilo koju fotografiju sa letovanja, status na društvenim mrežama, snimak nas kako pevamo i sl.

Onog trenutka kada neko drugi to koristi (što se u vreme socijalnih mreža i brzine često dešava) to postaje krađa tj nedozvoljeno korišćenje – naravno pod uslovom da mi nismo navedeni kao autori tog Čiča Gliše i da nas niko nije pitao za dozvolu. Znači nije uopšte bitno da li je nešto lepo ili umetničko delo (tj bez obzira da li je Pikasova slika ili vaš crtež Čiča Gliše) – zakon jasno svakom nastalom delu dodeljuje autorsko pravo.

Dakle, kada želite da skinete sliku sa Gugla (što je možda najčešća povreda ovog zakona) ili podelite nečiji status bez navođenja izvora, vi ste počinili krivično delo.

Slike se smeju skidati samo sa sajtova koji imaju licencu za opštu upotrebu bez krešenja autorskih prava (npr. Pixabay i sl).

Ovo znači da ne, nije svaki tekst koji nađete na netu bilo kome bogom dan na koršćenje.

Niti status na bilo kojoj društvenoj mreži.

Niti fotka sa pretraživača.

Niti da “niste znali da ne sme” ili “da je nečije” jer zakon to ne zanima.

To npr. znači da nijedna reč sa mog bloga ne sme biti kopirana, stavljena u štampu ili navedena bez moje izričite dozvole ili navođenje mene kao autora. Kao što sam spomenula na početku, onog trenutka kada sam ja nazvala svoju e-knjigu Kako postati bolji pisac za 10 dana, niko ne može nazvati svoju Kako postati bolji pisac za 7 dana. Isto važi i za statuse, tvitove, citate i sl.

Ovde moram da navedem jednu posebnu skaradnost gde se citati manje priznatih autora potpisuju imenima velikana (Andrić, Crnjanski ili bilo koji drugi (domaći i strani) autor). Tako se ne mali broj pisaca našao u situaciji da se njegove reči pripisuju nekome drugom što osim kršenja zakona, i potpuno omalovažava nečiji rad.

Šta učiniti ukoliko je neko plagirao vaš rad?

Ukoliko se zaista desilo da je neko plagirao vaš rad, imate apsolutno zakonsko pravo da se bunite i tužite osobu koja je to učinila. Ukratko, ovo znači da je neko vama naneo vrstu štete: materijalnu ako je od toga zaradio nešto ili nematerijalnu ako vam je naneo psihički bol (a verujte mi na reč, da jeste vam naneo bol).

Zakon naše zemlje o ovome govori sledeće:

Krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom.

To znači da imate pravo da tražite naknadu i tužite nekoga bez obzira da li je neko to uradio svesno ili ne. Znači, ako je neko iskopirao vašeg Čiča Glišu a nije znao da ne sme, on će svejedno za to da odgovara – ili u dogovoru sa vama ili putem sudskog procesa.

Ono što možete učiniti povodom ovoga jeste da se:

  • ili na neki način dogovorite oko ispravljanja štete sa osobom koja je odgovorna za plagiranje
  • ili konsultujete advokata i podnesete tužbu

Odluka je na vama.

A zakon je na vašoj strani.

PozZ

P.s. Odličan izvor koji mi je dosta pomogao u pisanju ovog teksta jeste sajt advokatske kancelarije Nedeljković koji se, između ostalog, bavi i autorskim pravima i nalazi se ovde. I, za slučaj da se neko pita odakle onda meni pravo da koristim Snupija, samo da naglasim da je takođe odobreno od strane Peanuts Inc 😉

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!

4 Comments

  1. Зар не може 7% да буде плагирано, као рецимо чувена докторска дисертација бившег нам градоначелника :)?
    Шалу на страну.
    За наслове не бих рекла да су плагијат, јер би онда само један човек на свету могао да назове књигу или песму нпр. ,,Љубав“ или по неком личном имену… да не набрајам даље.
    Али баш сам налетела на тај поменути приручник ,,Како постати бољи писац за 7 дана“, чини ми се да је цео концепт сличан, а то је баш безвезе, поготово кад се провали.
    Није ми јасан тај ум коме падне на памет да покраде идеју уместо да направи нешто своје, ваљда си писац, па можеш и сам нешто да створиш.

    • Ana Gord Reply

      I naslovi podpadaju pod plagiranje 🙂 Tako kaže zakon. Hvala na komentaru svakako 🙂

  2. Bila je reportaža u emisiji „Exploziv“ na Prvoj televiziji, o mladom piscu, srednjoškolcu Ivanu Todoroviću, kome je plagiran do tada neobjavljen roman „Igre tajni“. Navodno, njegova majka je predala kompletan rukopis srpskom novinaru iz Amerike koga poznaje, i koji je ponudio pomoć u smislu da on prevede roman i objavi u Americi. Posle primljenog rukopisa on se više nije javio, a identičan roman, samo sa izmenjenim imenima, objavljen je u Srbiji kao preveden roman poznatog američkog autora tinejdežrskih romana. Svima pouka za ubuduće.

Comment

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.