(ili da li izmisliti sebe, ponovo)

Zašto ljudi menjaju svoja imena?

Razloga ima milion. Među glumcima na primer, često je slučaj da se njihovo “obično” ime promeni u neko “lepše”, čarobnije.

Ali među piscima?

Uzimanje drugog imena ponekad je želja za anonimnošću, ponekad strah od osude, zabrana, društvenih okolnosti pa čak i političkih progona. Ponekad mi se čini da je i sama umetnost pisanja takva – pisac želi da stvori lik i onda samog sebe najpre nazove drugim imenom, kako bi postao onaj koji piše.

Alternativno JA.

Svemoguće.

Ako bolje razmislite, u pitanju su zapravo dve vrste sakrivanja.

Prva je pisanje pod pseudonimom gde je ličnost pisca (donekle) poznata dok se sam autor prosto krije iza drugog imena (ili ga je samo zamenio).

Drugo je sasvim pisanje pod pseudonimom gde autor ostaje potpuno nepoznat publici, puštajući da njegov rad govori umesto njega.

Ako ćemo krenuti samo od imena, imena su menjali mnogi.

Od Ksenofana, Dime Starijeg, preko Voltera koji je hteo da raskrsti sa svojom porodicom menjanjem prezimena i Stendala za koga se veruje da je imao oko 200 pseudonima.

Meri En Evans samo je želela da njeno pisanje bude prihvaćeno, pa je postala Džordž Eliot.

Što se često dešava spisateljicama – i J.K. Roling je tako počela (a i dalje je poznata) po svojim inicijalima jer nije želela da Hariju smetaju polne predrasude.

Sestre Bronte su se takođe krile iza muških imena, a priča se da je Šarlota ljutito obrusila jednom kritičaru kada je razotkrio: “Za vas ja nisam ni muškarac ni žena već samo autor – i to je jedini standard po kome treba da ocenjujete moje delo, jedino po čemu mogu da prihvatm vaš sud.”

J.K. je kasnije postala i Robert Gilbert iz potpuno drugog razloga; želela je da oseti šta ljudi stvarno misle o njenom romanu koji nije Hari Poter (prim. aut. i opet je bila muško). Agata Kristi i Nora Roberts menjale su svoje ime kada su se udaljavale od žanra u kome obično pišu, pa je Agata postajala Meri Vestmakot kada piše ljubiće a Nora J.D. Rob kada piše SF krimiće (da, da – SF!)

Stiven King je imao tu nevolju da je vladao zakon o objavljivanju samo jedne knjige godišnje, pa je objavljivao kao Ričard Bahman između 1977. i 1985. (teško je, razumem).

Kod nas, Nušić je imao dosta pseudonima od kojih je najpoznatiji Ben Akiba, Gundulić je pisao pod speudonimom Mačica a Držić je poznat i kao Vidra.

11138604_10153359398263054_4796451283018395833_n

Ako ćemo da pričamo o potpunom sakrivanju identiteta, postoje i pisci za koje je to jedini mogući izbor: autorke romansiranih intimnih ispovesti slobodoumnih Marokanki ili Saudijki koje teško da bi sačuvale i goli život, a kamoli doživele prevode svojih dela i tako doprle do čitalaca da ne pišu pod pseudonimima.

A kad je sakrivanje identiteta u pitanju, najpoznatiji pseudonim je verovatno Elena Ferante, koja je objasnila (ili možda, objasnio) svoj izbor uz reči da je za najbitnije da zadrži kreativni prostor koji omogućava “strukturalno odsustvo autora”. Mada je znatiželja o njenom identitetu je proizvela književne detektive u broju koji možda nikada nije viđen.

Ovo naravno rade i ostali umetnici širom sveta koji se igraju sa pogodnostima sakrivanja identiteta kako bi imali svu slobodu umetničkog stvaranja. Npr. Benksi, čovek (ili žena) koji stoji iza fantastičnih uličnih grafita širom sveta ili Gorilaz za koje se dugo nije znalo ko su zapravo. I iako iza Benksijevog rada možda stoji ilegalnost umetnosti stvaranja po zidovima, misterija njegovog imena svakako doprinosi uzbuđenju kad je u pitanju njegov rad. Što u spisateljskom umeću možda nije toliko izraženo, ali može da doprinese čitavoj fami oko nekog dela. Da li je Feranteova više poznata upravo zbog svoje anonimnosti?

Vaš stvoreni imidž može biti kao druga senka. Da li je to ravnopravna podela na pola-pola? Od sebe (tj. svog imena) pravite brend, junaka. U neku ruku postajete neko od koga se očekuje da bude neko drugi. Ljudi misle da ste neka osoba i od vas se očekuju određeni postupci tj. na određeni način napisana dela.

Ali ovde može i da se postavi pitanje i koliko je zapravo autor bitan za samu priču? Da li je ličnost pisca neodvojiva od dela? Da li ćemo za neku knjigu misliti da je dobra samo zato što je napisao određeni autor?

994478_793212247396200_60437801264939852_n

Sve u svemu, u pitanju su uglavnom žanrovski stereotipi (žene pišu ljubiće, muškarci krimiće), politika, pol, strah od osude, želja za promenom.

Ili neki sasvim drugi razlozi.

Ako hoćete da stvarate dečje slikovnice nakon erotskih knjiga, verovatno ćete poželeti pseudonim.

Možda imate slično (ili čak isto ime!) kao neki slavni autor pa želite da ga promenite.

Možda se plašite da li će neko umeti da izgovori vaše ime, ili da je ružno, glupo, obično itd.

Možda ćete prosto promeniti prezime udajom (ili ženidbom, što da ne). I onda će vas svi znati po vašem devojačkom/ momačkom prezimenu – ili još luđe udatom prezimenu nekoga od koga ste se razveli!

Možda ćete prosto promeniti ime kako niko ne bi mogao da falsifikuje vaš potpis… ili da Gugl rezultati vaše čitaoce ne dovedu do pijanih slika na šanku sa Fejzbuka iz 2012. kada ste se otrovali od votke i pola se večeri ne sećate.

10675551_859487317435359_1354643745766627600_n

Koji god da je poriv iza menjanja imena, ovo je pre svega lični izbor koji ima svoje prednosti i mane.

I iako izgleda kao da pseudonim pruža svu kreativnu slobodu ovog sveta, ovaj izbor ne mora biti za svakoga.

Jer ako niko ne zna ko ste, svoju slavu ne možete ni da prigrlite. Ne možete ići na prijeme, potpisivanje knjiga, festivale, praktično ne možete biti ponosni na svoj uspeh.

Ili natrljati onoj kretenki iz osmog dva koja vas je celog života nervirala svoj uspeh na nos.

A ako postanete baš poznati, čitaoci će verovatno od vas očekivati neku dozu iskrenosti da kažete ko ste pa ovo može biti dodatni pritisak.

Ako i idete na događaje jer samo imate drugačije ime a ljudi znaju ko ste, ljudi će vas oslovljavati imenom kojim ste potpisani pa vam to može biti čudno i (verujte mi) da ćete se sigurno osećati kao da nekoga lažete.

Možda vaša deca neće biti oduševljena što nemaju poznatog tatu/mamu i što se predstavljate tuđim imenom na bilbordu kada svi vrlo dobro znaju kako se prezivate. Možda vaši roditelji mogu da se uvrede što ste promenili ime.

12728852_10154068306298054_976994902384963716_n

Bilo kako bilo, morate razumeti da pseudonim nije samo veo za skrivanje već i ekspresija.

Kada autor prigrli pseudonim, pokreće se svojevrsno umeće stvaranja. Pisac maštu upotrebljava da izmisli novog, kreativnijeg sebe. Stvara dva identiteta, dva života, što može da olakša u prihvatanju.

Pisca.

Kritike.

Dela.

Jer često se nameće zaključak da ako je pisanje je izražavanje sebe i vaše ličnosti onaj ko ne voli vašu priču, taj ne voli ni vas (i misli da ste “glupi”, “dosadni” itd).

A to boli.

Iako nema 3 blage veze s mozgom.

Kada pisac radi, on mašta i potvrđuje slobodu svojih misli, i to radi u ime svih drugih – zamišlja život van svakodnevnog iskustva. Ovo je vrsta emotivnog bekstva i transcedentalnog iskustva.

Nesvesni deo zapisuje, a ono što je zapisano ne mora nužno biti ni u skladu ne samo sa čitaocima već i sa samim autorom.

Jer pisanje, čak kada nas i uznemirava, podseća šta znači biti ljudsko biće.

Zato je ponekad ljudima lakše da budu neko drugi ko je to napisao.

Da ne bude da je on ili ona to rekao, jer se ponekad zaista oseća da nije.

A mašta pisca može da bude toliko provokativna da bude i opasna i zabranjena (ili prosto stvorena u pogrešno vreme).

Zato je na piscu je da piše – za sebe – a na čitaocu da čita – isto tako za sebe. Jedini limit u pisanju treba da bude spisateljski kreativni kapacitet dok će čitalac prosto oceniti koliko mu (lično) odgovara određeno umeće stvaranja.

U zavisnosti od toga koliko je posvećen kreativnom delu, koliko pasionirano je posvećen sopstvenom stvorenom identitetu i koliko je taj (novo stvoreni) identitet važan za psihu pisca, napad na ovo može biti ozbiljan lični i kreativni udar. A bez magije koja transformiše pisca i stvara piščevu masku, kreativnost možda nije ni moguća.

U svetu gde je više nego ikad bitno biti poznat na makar onih Vorholovih 15 minuta, mnogi ne mogu da razumeju da postoje autori koji stvaraju iz iskonske potrebe za stvaranjem, a za to su im potrebni mir i mogućnost da zađu među ljude neprimećeni.

Zato je velika šansa da dok čitate ovaj tekst, u kafeu baš pored vas sedi neka Feranteova, Volter ili čak i Ana Gord…

Jer ni moje ime nije Ana Gord.

A mislim da čak ni moja slika nije moja.

Š-š-štaaaa!?

Iako će oni malo pronicljiviji shvatiti kako se zapravo zovem (ali ne i kako izgledam), moje ime (niti lik) zaista nije bitno za ono što govorim.

Po mom mišljenju.

Na vama je da mislite šta hoćete.

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!