Deo drugi

“Nećete valjda da idete autobusom do Valensije?!” zabezeknuto je upitao moj prijatelj Katalonac, sa izrazom lica koji je bio na rubu infarkta usled ovog saznanja. Strpljivo sam mu obajsnila da nisam zainteresovana za avion i super-brzi voz i da je autobus “just fine”, a on je i dalje nepoverljivo bukirao kartu online s jednom podignutom obrvom, ponavljajući da li sam sigurna. Usput me je pitao šta ćemo uopšte da radimo u Valensiji “toliko dugo”, a ja nisam imala srca da mu kažem da ne mogu da sedim u Barsi 2 nedelje i da želim da vidim još nešto od Španije.

Oko 7 ujutru, krenuo je ozloglašeni autobus iz Barselone za Valensiju: sa sve wi-fijem, filmom, muzikom, utikačem za slušalice, utičnicom za struju, displejom na kome se u svakom trenutku prikazivalo gde se autobus nalazi i funkcionalnim toaletom. Iako ovaj prevoznik nije bio ni crno ispod nokta jednom istinsko srpskom ko-to-tamo-peva prevozu, nisam baš mogla da se složim da je ovo najneugodnijih 4 sata provedenih u mom životu, pogotovo što je put vodio uglavnom uz obalu mora. Bilo kako bilo, stigli smo u Valensiju na glavnu autobusku stanicu koja nije baš u centru i – odmah smo se izgubili. Ono što nismo ni slutili međutim, jeste da je ovo jednosatno gubljenje bio samo mali nagoveštaj onoga što nas svakodnevno čeka u sledećih 6 dana koliko smo ovde ostajali.

Da me pitate zašto smo se toliko puta izgubili u Valensiji, ne bih znala da vam odgovorim. Da, imali smo mapu, da, imali smo wi-fi, da, sve ulice su uredno obeležene, ali Valensija je prosto stvorena za gubljenje. Tačnije, mi smo se toliko puta izgubili da je to postala redovna tačka sa koje smo polazili: mi treba da idemo tamo i tamo i ne znamo tačno kuda i kako (a vrlo često ni gde smo trenutno). Ono što me je kasnije utešilo jeste saznanje da za Valensiju važi poslovica “da je šarmantna za gubljenje” i da mnogi sajtovi upozoravaju na ovu njenu osobinu.

Valensija iskustva
Mestalla Stadium u Valensiji

Metro nas je ipak nekako odveo do stanice Aragon, tačnije u kraj u blizini stadiona gde smo bili smešteni. Mestalla Stadium je izgledao veliko, tačnije ogromno, toliko ogromno da nisi mogao da ga sagledaš odjednom, a plakati koji su stajali na njemu su džinovski i fudbaleri su prikazani u tolikim razmerama, da bi se i najraskošnija freska postidela. Pitam se stoga kako ijedan od njih može biti imalo skroman pa da uđe na zeleno polje i da se ne oseća najbolje na svetu. Hiljade i hiljade ljudi je došlo baš tebe da pogleda kako šutiraš loptu, reaguje u sekundi na svaki pogrešan i pravi potez i ja gledam te plakate i ta lica (i naravno ne znam nijedno), i razmišljam kako je sve to svojevrsna vrsta igre van igre.

Stadion je inače fino lokacijski pozicioniran, i oko 15-20 min peške deli nas od centra a 40ak od plaže. Odlučujemo se da odmah krenemo na gradsku plažu i ja užasom shvatam da put do dole nije nikakva La Rambla, već “najobičniji put”, između ulica i zgrada. Šta više, to spuštanje do mora izgleda više kao najobičnije pešačenje kroz Dorćol nego romantični silazak kroz Barselonu do Barselonete. A kada sam stigla konačno do Malvarose, počela sam da je upoređujem sa Barselonetom i onda sam tek, posramljena, shvatila šta zapravo radim. Do tada, ja sam uporno upoređivala Barsu sa Beogradom, ili Edinburg sa Dablinom i tu sam svoju katastrofalnu grešku uporno ponavljala.

Ja sam – upoređivala.

Upoređivala sam dva grada koja se nalaze u Španiji zato što se lokacijski nalaze u istoj zemlji i očekivala da budu isti ili očekivala da budu različiti – ali svakako sam nešto očekivala i onda to svoje upoređivanje ocenjivala.

Potpuno, potpuno nefer.

Istina, da sam se rodila u Londonu, moje bi poimanje Španije bilo potpuno drugačije, ali kakvo to veze ima?! Opet je izvirio onaj neuki turista iz mene, skupljenog srca za bilo šta novo. Jer je Valensija svet za sebe isto kao što je i Barsa svet za sebe. Valensija je bila Valensija i u okviru Valensije, delovi grada su bili delovi za sebe, zgrade sve jedna različite od druge, kao što su i svi ljudi različiti i ja sam to, oh kako sam to mogla da zaboravim? Strašno je to bilo, i odmah sam posramljeno ispravila sebe i pomislila kako je plaža u Valensiji samo prosto drugačija u odnosu na onu u Barsi.

Valensija iskustva
Zgrade na putu do gradske plaže
Valensija iskustva
Malvarosa, gradska plaža u Valensiji

Opet se prostranstvo neba činilo prelepo i ogromno, gradska plaža je bila dugačka i široka, plićak je dosezao daleko pre dubine a i redovna ekipa mohito-pareo-serveza je bila tu. Šetalište je inače prostrano i lepo uređeno, na početku ima nekolicina restorana a kasnije se nastavljaju tezge sa suvenirima. Pesak je na Malvarosi sitan i žućkast (Španci bi ponosno naglasili zlatan), pod stopalima je mek i čini se kao saten, a uopšte je zahvalan i ne lepi se svuda. Od ovog finog peska “umetnici” na plaži prave najrazličitije skulpture, koje zatim održavaju koficama punim vode, kako se ne bi isušile na vetru. Oni na ovaj način i zarađuju, jer se pored ovih dela nalazi činija u koju prolaznici ubacuju novac, diveći se njihovom radu.

Kule od peska kao način da se zaradi za život

Kao i u Barseloni, atmosfera je na plaži opuštena, niko nikoga ne gleda i prosto se osećate slobodno iako sedite među gomilom ljudi. Osećaj je potpuno drugačiji od onoga koji imam na plaži recimo u Crnoj Gori ili Grčkoj, gde ljudi tajno zagledaju jedni druge ispod obrve. Ovde je činjenica da li imate celulit ili se kupate toples potpuno irelevantna za čoveka koji leži na plaži pored vas, jer ga prosto, ne zanima. I to dozvoljava da komotno možete da budete sami sa sobom iako ste zapravo na punoj plaži. Na Malvarosi se nalazi i čuvena “čamac” fontana koja se ovaj put renovirala, tako da mogu da vam pokažem samo preuzetu sliku.

Valensija iskustva
Čamac-fontana se nalazi na gradskoj plaži u Valensiji

Na početku plaže takođe se nalazi i Marina beach klub, neka vrsta all-in-one fensi kluba, restorana, loungea. Ovo je zaista najlepše mesto gde možete sedeti na plaži, i sve bi bilo u redu da Valensijanci (Valensinjani?) znaju bar malo engleski. Kao što se u Barseloni govori katalonski pored španskog, u Valensiji se naime govori valensijanski (Valenciano) koji su sličniji nego srpski i hrvatski (mada opet, nemojte to reći nekom Kataloncu). Ipak, valensijanski se govori uglavnom u unutrašnjosti Španije i problem nastaje kod engleskog. Konkretno u slučaju ovog super fensi beach cluba na gradskoj plaži, gde mi je konobarica pričala na španskom sve više i više – valjda misleći da će što većim brojem reči uspeti da mi objasni nešto. Ovo na žalost nije bio izolovani incident i vrlo brzo sam shvatila da se engleski ne priča nigde, čak ni elementarno, počevši od ovog najfensi kluba-restorana, do autobuske, metro i železničke stanice, i eventualno ako imate sreće može da vas zaobiđe prezrivi pogled što ne pričate španski. Podsetimo se da ni u lokalnom kafiću u Bg-u ne možete raditi bez znanja engleskog i dopunimo to saznanjem da se dvosobni stan u Valensiji u centru rentira za 400 evra, informacijom da ovaj grad ima 320 sunčanih dana godišnje i shvatićete gde želite da se preselite i sa „dog-cat“ Tarzan inglišom radite kao neki mega-car u bilo kojoj oblasti rada.

Valensija iskustva
Detalj iz Marina Beach Club – lounge kluba i restorana

Ipak, u njihovu odbranu, ono što smo kasnije saznali jeste da je turizam u Valensiji zaživeo relativno skoro. Kao što je Barselona “oživela” nakon Olimpijade, tako je i Valensija započela sa turizmom tek oko 2010. godine, pa se i engleski polako uči. Ako ćete u brojkama, Barsu godišnje poseti 32 miliona ljudi, dok je u Valensiji taj mizerni broj jedva prelazi 1,6 miliona pa je i razumljivo zašto je to tako (iskreno, kada sam čula ovaj podatak, imala sam više razumevanja za njih i moja pantomima je postala strpljivija).

Nakon plaže smo se prošetali do dela zvanog Colon (što mislim da znači Kolumbo), tj do dela za koji mi je gazdarica našeg iznajmljenog stana rekla da je centar grada. Ono što je međutim uspela da zaboravi da spomene, i čega se setila 4 dana kasnije jeste i činjenica da se i sama preselila u Valensiju pre izvesnog vremena, pa se ispostavilo da su sva objašnjena koja je dala u vezi sa gradom – potpuno netačna. Mi to u tom trenutku nismo znali, pa smo onako umorni, prošetali smo kroz ovaj komercijalni deo gde se nalazi većina prodavnica, i pomalo razočarani viđenim, otišli na spavanje. Ok, bilo je tu lepih građevina i grad nije dosadno zvrjao od turista, ali je bilo moderno i uredno (nemam bolje objašnjenje).

Valensija iskustva
Plaza del Ayuntamiento za koju smo pogrešno pretpostavili da je (stari) centar grada

Iz tog razloga odlučili smo da sutradan posetimo Sagunto, mesto na 30 km udaljeno od Valensije, gde se navodno nalazila fantastična plaža. Napominjem ovde da apsolutno nisam imala ni sekund pre svog puta da se raspitam o Valensiji, i da sam ovaj podatak iskopala na nekom sajtu oko ponoći, već preumorna, pa je sve išlo na slepo… ali je to i bilo jedno od čari ovog putovanja sveukupno. Zaputili smo se rano ujutru dakle do Sagunta, i tamo stigli vozom Renfe, tj. isto tako “ozloglašenom” železnicom koja saobraća kroz unutrašnjost Španije. Renfe je naravno bio blistavo čist, udoban i tačan u sekund, ali ovo nije sprečilo špance da ga prozovu “prevozom za emigrante” (prim. aut. svima njima bih ja rado poklonila jednu gratis Beograd-Bar vožnju pa ih pustila nazad u Renfe).

Natpis na železničkoj stanici - na grčkom ovo znači "srećan put"
Natpis na železničkoj stanici – na grčkom ovo znači „srećan put“

Ispostavilo se međutim, da je Sagunto mnogo više od onoga što smo mi očekivali – i eto opet problema sa očekivanjima. Pre svega, taj dan je bio državni “ostavi kola kod kuće” dan, pa je gradski prevoz u celoj Španiji bio potpuno besplatan (i metro i bas i tramvaj, bap sve za dž). Na ovaj način, Španci su podsticali svoje sugrađane da provode više vremena napolju ali ovo su uglavnom odlučili da iskoriste oduševljeni i bučni školarci, kojima je prevoz metroom došao kao najzabavnija avantura u životu.

A ono što smo saznali 45 min kasnije kada smo stigli, jeste da Sagunt(o) i nije baš mali grad. Tačnije, Sagunto je (sa 65 hiljada stanovnika) u provinciji po veličini odmah iza Valensije (da, znam da niste nikada čuli za njega) i mi smo se naravno odmah izgubili, čisto da pokažemo odakle smo došli. Kada smo, nakon sat i po pronašli put do plaže, shvatili smo da je plaža u Saguntu, zapravo potpuno ista kao gradska u Valensiji (copy-paste), s tim što ovde na plaži nije bilo nikoga, pa ste bezbrižno mogli da ostavite stvari i da se kupate bez brige o džeparošima po kojima je Španija nažalost poznata.

Valensija iskustva
Gradska plaža u mestu Sagunt(o)

IMG_2129

Valensija iskustva
Prizor sa plaže u gradu Sagunto

Sagunto je inače drevni grad istočne Španije, koji je najznačajniji po ostacima rimskog grada Saguntuma koji je opet odigrao značajnu ulogu u Drugom Punskom ratu između Katarginjana pod Hanibalom i Rimljana (tako bar zbori Vikipedija). Ali svakako ono što prvo ugledate jeste imponzantna tvrđava tj zamak Sagunto koji je nalazi na brdu i koji potiče iz neke 200 pne. Danas je tvrđava slobodna za razgledanje i do nje ima nepunih kilometar penjanja odakle kažu da se pruža pogled na ceo grad. Ipak, usled dana promovisanja šetnje koji je poprilično usporavao kretanje, bili smo prinuđeni da odlučimo ili-ili pa smo se ipak vratili u Valensiji bez penjanja na vrh. Pored ovih zidina, kažu da imaju i predivno očuvan rimski amfiteatar, pa ako ikada imate kola u Valensiji, ovo može biti lep izlet (i idite samo kolima – ne pokušavajte sami autobusom, prosto nije zgodno).

Valensija iskustva
Sagunto – pogled sa tvrđave

Iz Renfea stižemo nazad na železničku stanicu u Valensiji, pored koje se odmah nalazi korida, Placa del Toros. Korida, i sve vezano za borbe bikova je ono što me fascinira u vezi sa Španijom, i podsvesno tražim špansko ludilo upravo u ovom užasnom sportu.

Korida je inače u Barseloni potpuno zabranjena i na toj prašini gde je nekada liptala krv, sada nastupaju umetnici ili sportisti i služi kao prostor za koncerte i ostale događaje. U Valensiji je korida i dalje prisutna jer je duboko vezana za tradiciju i kao takva poklapa se sa religioznim datumima i festivalima, ali može se pogledati svega 3 ili 4 puta godišnje. Placa del Toros zato potpuno naivno izgleda, skoro pa napušteno, i sve što možete primetiti kod same građevine jeste muzej. Fora je u tome što se borbe bikova nikada ne reklamiraju (bar ne turistima) i u Valensiji je 100% publike lokalno stanaovništvo tako da ćete vrlo teško dobiti bilo kakvu informaciju ukoliko niste odavde – iako je korida nepogrešivo uvek dupke puna (karte koštaju od 10-120 EUR, u zavisnosti od mesta).

Valensija iskustva
Plaza del Toros – korida i statua toreadora u Valensiji

Ipak, za svako manje mesto u Španiji važi da ima svoju koridu (kakvu takvu) a matadori uživaju jednaku slavu kao fudbalske zvezde i u istoj dozi se provlače se po medijima. I šta god mislili, korida je kao takva ipak neodvojivi deo građenja jedne nacije i zasigurno znači poniranje u špansku kulturu gde se istražuje jedna druga dimenzija – i sopstvene biti i ove zemlje. Sam događaj je zapravo spektakl pun boja, muzike i kostima iako je naravno pod ogromnim pritiskom različitih grupa da se proglasi za varvarstvo. Da, ako se pitate, bik uvek bude ubijen i ukoliko odgledate predstavu do kraja, verovatno ćete prisustvovati pogubljenju 5-6 životinja. Ipak, španci tvrde da korida nije klanica i uvek ali uvek se ovaj sport vezuje uz reč: ponos. Bikovi su specijalne sorte, veoma poštovane visoke rase i oni su neprijatelji koji časno umiru – što je uvreženo javno mišljenje. Stoga se matadori zaista trude da im na kraju olakšaju muke što je brže moguće jer bi sve drugo označavalo nepoštovanje prema biku i izazvalo ozbiljno negodovanje publike.

Valensija iskustva
Presušena reka Turija pretvorena je ogromni park duž cele Valensije

A mi smo nakon (nesrećnog) Sagunta krenuli da šetamo, tj da istražimo malo više centar grada. Inače, Valensiju seče nekadašnja reka Turija, koju su gradske vlasti odlučile da isuše nakon velike poplave koja se dogodila 1957, pa se duž celog grada gde je nekada išla reka, nalazi se široki, neobični, rascvetani park. Valensija stoga ima čak 17 mostova, a mi smo se zaputili preko Puente del Real kako bismo došli do centra. 45 minuta kasnije, završili smo na mostu cveća – de les Flores, koji je udaljen svega 10 minuta lakim hodom – i nismo bili nimalo bliže centru. Tvrdoglavo smo nastavili ka Colonu (onome što nije bio centar), i nekako se, ponovo, obreli kod koride (što naravno nije bio plan). Odlučili smo da je dosta za danas, i da možemo eventualno da pojedemo kolač zbog pretrpljenog stresa i odemo na spavanje.

Valensija iskustva
Pogled u unutrašnjost koride

U krevetu pak, mene misao o borbi bikova i dalje nije napuštala i razmišljala sam o prašini na dnu koride koji sam videla kroz jedan njen prolaz. Borba bikova ima duboke korene i nekada je bila sport samo za bogate. Pitala sam se da li se (u prošlosti a i danas) na ovaj način tražilo uzbuđenje koje bi upotpunilo prazninu običnog života? Prisustvo smrti je svakako uvek budilo preispitivanje sopstvenih uspomena i pojačavalo držanje za život. Guglala sam do besvesti (jer gugl ipak zna bolje) i shvatila da neki ljudi čak na koridu gledaju kao na lov, gde je cilj suštinski isti. Saznala sam i da je ubijanje životinje na samom kraju potpuno je nepotrebno i siroti bik bi svakako bio samo malo ranjen da se sve završi na pikadorima (je l’ se tako beše zovu?). Mora li onda da bude ubijanje bikova umesto borba bikova, jer se ta poslednja dva minuta ubistva čine potpuno nepotrebnim. Ali sam se isto tako pitala koji je to momenat kada publika najviše urla – da li dok gleda eleganciju crvenog plašta kada se časni neprijatelj bori ili naprotiv, samo kada bik pati?

Zanimalo me je sve ovo skoro opsesivno, kao što me je zanimalo šta je ono što tera prosečnog balkanca da lomi čaše na svadbi, i zašto u tome uživa, i zašto mu se utroba grči od uživanja na zvuk trube i harmonike ili ježi koža kada čuje Mito bekrijo. Kako sam se prvih par dana osećala kao Skarlet u Izgubljeni u prevodu jer niko ne zna moj jezik, kultura je drugačija i ljudi su odbojno uljudni ali ne i prisni (ili je to bio subjektivni osećaj), pitanje koride me je intrigiralo još više. Da li je to prokletsvo ljudske ličnosti ili šta li, tek kao i ostala kontraverzna zadovoljstva, želela sam da znam kako je (iako verovatno ne bih smela ni da zakoračim unutra). Nije to bilo ni do koride koliko sam htela sam da uronim u kolektivno nesvesno, da zaobiđem tu ljubaznost, da zađem u španske pore i da vidim nesavršenstvo i da saznam od čega im ključa mozak, a potom i sama ubačena u ludilo, možda ih konačno razumem.

Suočena sa toliko strahotom, valjda bih morala da se vežem sa njima na neki način. Na kraju krajeva, krv nije voda.

______________________________________________________________________________________________________________

Nastaviće se. Sledeća epizoda: Valensija Na Dlanu

Ukoliko ste propustili prvi deo ovog putovanja, pročitajte: Kako se nisam zaljubila u Barselonu baš na prvi pogled

Fantastičan sajt koji će vam pomoći ukoliko putujete u Valensiju: ValenciaValencia

Za više slika, posetite moju Instagram galeriju. Takođe, jedan vaš mali lajk meni znači mnogo 🙂 a šerovanjem takođe možete da podržite moju Facebook stranu. Isto tako, možete da se prijavite na mailing listu upisivanjem svog maila sa desne gornje strane. Šer d lov & hvala <3

PozZ

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!