(Ukoliko ste propustili početak ovog putovanja, vratite se na: Izgubljena u Valensiji)

“Trebate pomoč?”

Upitale su jedne tople oči taman kada smo konačno pronašli centar grada, a onda ipak shvatili da smo na pogrešnom putu.

“Da!” uzviknula sam sa olakšanjem kao da nam je neko ponudio vodu a mi smo upravo prepešačili Saharu. “Da” rekla sam, a nisam ni videla ko me je to pitao, ali sam videla te oči koje su nas zainteresovano posmatrale i 5 minuta ranije, negde u gužvi. Ta dan je počeo davno, pre nekoliko vekova činilo mi se, i sad oko 20h, to jednostavno “trebate pomoč” izgledalo je kao ono što sam želela da čujem svih ovih dana u Valensiji.