Prvi dan, jutro
– Dobar dan izvolite? – Beli mantil, starija, jedno oko blago spušteno, punđa. Druga, crnka, veštačke trepavice i dekolte, sedi iza prve i turpija nokte. Na zidu iza njih, ogromni plakat nasmejane žene.
– Došla sam da se prijavim na kliniku.
87% njih je uspelo – možete i vi! – poručuje mi plakat. Srećni plakat.
– Sami da se prijavite ili vas neko prijavljuje? – progovara crnka. Iako je za pultom, punđa ćuti.
– Molim? – Nisam baš sigurna kome da se obratim. Duboko u džepu, znojavom rukom gužvam opomenu za plaćanje treće rate. – Pa vidite da sam sama…
– Vidim ja gospođo da ste vi sami, ali ovde u većini slučajeva dolaze jer ih prijavljuje porodica, prijatelji ili supružnici druge strane – opet mi odgovara crnka i dalje turpijajući nokte.
– Molim?
– Supružnici onih zbog kojih se ovde prijavljujete… – ubacuje se starija sa spuštenim okom, pa dodaje šapatom – Najčešće žena prijavljuje ljubavnicu.
– Ne, ne, nije to moj slučaj, – grizem usnu i dalje gužvajući koverat u džepu – ovde sam dobrovoljno.
Crnka uzdahne:
– Dobrovoljno kažeš… U redu, upiši tamo Marija da je dobrovoljno.
Marija kuca na glasnoj tastaturi, polako, sa dva kažiprsta: tap, tap, tap, tap.
– Kako se zove objekat?
– Molim? – Sad već i sama sebi zvučim kao papagaj.
Crnka konačno podiže preguste trepavice ka meni. Izgledaju kao četka i ne mogu da joj vidim zenice:
– Kažem – kako se zove objekat?
– Nisam Vas baš razumela… Ja sam ovde za rehabilitaciju.
– To mi je jasno šećeru, nego kako se zove taj – ili ta (naglašava to coktanjem)- zbog koga si se prijavila? Da nije neka poznata ličnost pa ne smeš da kažeš?
– Aha, da, sad razumem… Potrebno vam je njegovo ime? – Obe me gledaju u iščekivanju, kao da sam debil.
– Samo nemoj da mi kažeš da je Zdravko Čolić, taj slučaj smo već imali… – smeje se više za sebe i vraća se noktima – A svi znamo da je čovek gej!
– Ovaj, ne… Čovek od koga želim da se rehabilitujem zove se… – stegnem opomenu u džepu najjače što mogu. – On se zove Adam Hristić.
– Hristić kažeš, a? Marija daj proveri.
– Da proveri, šta?
Ne obraćaju pažnju na moje pitanje. Posle par minuta najglasnije tastature na svetu tap, tap, tap, tap, Marija se okreće ka njoj, a ne ka meni:
– Gospođo Magdalena, nemamo ga u sistemu.
Crnka je zadovoljna:
– Znaš, nekada dođu i dve-tri različite zbog istog… Izgleda da ti nisi ta.
Prošla sam valjda nekakav test Marije i Magdalene. I dalje stojim za pultom.
– U redu gospođo, konačno progovara Marija – Koliko biste da ostanete? Petnaest dana detoksikacije je minimum.
– Da, ovaj, ja nisam gospo… – prekinem samu sebe – To pretpostavljam, nije dovoljno?
Magdalena konačno ostavlja turpiju i prilazi bliže šalteru. Namešta kosu koja izgleda kao šećerna vuna, a trepavice joj i dalje zaklanjaju oči.
– Luče, mesec dana ti je za ljubavnice, to ti ništa ne vredi. – naginje se ka meni i glasno šapuće. – Nećeš se skinuti sa svog čoveka za to vreme… Vidi se po tebi da vrediš i da si spremna za ekspanziju. Bolje ti uzmi nešto duže.
– Ekspanziju?! Da, u redu… Šta predlažete? – pitam i tada tek shvatam da su svi moji brodovi definitivno potonuli kada se oslanjam na savet crne vune kojoj ne vidim zenice.
Marija takođe verno gleda ka Magdaleni.
– Uplati ti maco tri meseca, – tapne me toplom drškom turpije po ruci – pa ćeš lako za kasnije!
Ipak, okreće se ka meni još jedanput pre nego što ponovo sedne:
– Al’ da znaš, mobilni ti nije dozvoljen u prvih dve nedelje… Niti bilo kakav oblik dopisivanja, mejlovi, fejsbuci i slično.
Marija hitro dodaje:
– Gospođo, posete su dozvoljene i fiksni telefon uz nadzor osoblja u prvih petnaest dana.
– Nisam gos…
– To ti je zbog detoksikacije. – dobacuje Magdalena. – Koje metode želiš luče? Za nestandardne moraš potpisati dobrovoljni pristanak.
– Da, videla sam kod vas na sajtu imate standardne i ne-standardne procedure… Ali o ne-standardnim ništa nisam mogla da pročitam. – progutam knedlu pa brzo dodam opet gužvajući opomenu u džepu:
– Ja… ja sam spremna na sve. – osećam kako mi niz kičmu sporo klizi kap znoja.
– E pa luče, ne bi bile one nestandradne da se piše šta se radi. Ove standardne su ti: malo psihoterapija, kreativne radionice, sport, crkva, šminka, muzika itd. Imaš tu i samopomoći: afirmacije, vizualizacije, reiki i sl. A ne-standardne, hm… Jesi mi svilena mače? Odmah da ti kažem da nije za svilene.
Zajedno me gledaju. Spušteno oko i četka trepavice.
– Da, vidim, ne pitaš mnogo… I došla dobrovoljno. Pa, ti zaista živiš u sadašnjem trenutku! – izgleda da sam je svojom trepeljivošću pridobila – Nestandardne procedure imaju samo tri faze. Probaj, šta da ti kažem… Uvek možeš da prekineš. Kako si rekla da se zoveš?
– Eva.
– Da štampam formular za odricanje od odgovornosti? – Marija opet pita crnku umesto mene.
Odlučujem da ipak ja odgovorim:
– Štampajte.
– U redu gospođo… – spušteno oko klimne i sa snebivanjem dodaje preko pulta, kao da je Magdalena ne čuje:
– Ne-standardne podrazumeju lakše fizičke povrede.
Osetim kako je kap znoja niz leđa ubrzala svoj tok dok mi se u isto vreme ježi koža na rukama.
– Kako god… – sad sam već promukla – Samo želim da ovo prestane.
– Verujem mače. Ne znam šta da ti kažem. – Magdalena turpijom pokazuje na srećni plakat iza svojih leđa – I sama znaš da uspeh nije baš 87% zagarantovan.
Prvi dan, podne
– Izvolite, uđite kod našeg računovođe.
Seda kosa, bela brada i vodeno plave oči. Sav je providan, i izgleda kao da iz njega izbija svetlost.
– Gospodine Čobanoviću, evo je nova pacijentkinja. Potpisala je za ne-strandardne procedure. – Marija naglašava reč stavljajući moj pristanak na sto i odmah izlazi.
Ovde na zidu ne stoji slika srećne žene već statistika uspešnosti preboljevanja uz pomoć klinike. Naravno, brojke idu u korist rehabilitacije.
– Dobar dan gospođo Eva… Ili ste gospođica? Jeste se razveli? Izvinite, nisam ni gledao karton.
– Tek sam došla, spremaju mi sobu.
Čak 56% više nikada nije nazvalo bivšeg partnera nakon izlaska sa klinike.
– Sedite, izvolite… Na koliko ste se prijavili?
– Sestre su mi predložile tri meseca – gledam malo u njega pa u pod – Valjda je to dovoljno vremena da prebolim nekoga?
Klimnuo je.
– U redu, a ime objekta je Adam? Hristić?
– Tako je.
Više od polovine pacijenata pronašlo je novu vezu u samo dva meseca nakon rehabilitacije.
– Koliko ste dugo bili sa objektom?
– Devet godina.
– Deca? Pretpostavljam da nemate čim ste ovde.
Kao iz bunara, čujem svoj suvi glas:
– Tako je, nemam dece.
– U redu- vraća se zapisivanju nečega na papir – Koliko dugo niste zajedno?
Ćutim par trenutaka. Šest od deset bivših pacijenata normalno je nastavilo sa svojim životom.
– Par meseci… Možda dva.
Plave oči me obeshrabruju.
– Okej, nismo zajedno manje od mesec dana.
– Ah, draga moja Eva, pa to je isuviše kratko vreme od prekida… Jeste sigurni da više niste zajedno?
– Ne, nismo zajedno ali ne mogu sama da ga prebolim… Probala sam, verujte mi da ne mogu, ne znam šta više da radim. – Osećam se kao da sam deo statistike pa odlučujem da dodam: – A i razumem da ste Vi ovde samo računovođa.
Ipak, Čobanović ne naseda i samo se blagonaklono nasmeši:
– U redu, ko će platiti?
– Kako to mislite?
– Verovali ili ne, često se dešava da bivši partneri plaćaju rehabilitaciju druge strane.
– Sama ću platiti.
– Znate da moramo da proverimo vašu kreditnu sposobnost?
Progutala sam knedlu. Činilo mi se da se opomena u mom džepu istopila od gužvanja.
– Sve sam razumela.
– U redu onda.
– Kreditno sam sposobna, dodala sam.
Gospodin Čobanović je na kratko zaustavio pisanje, pogledao u, kako mi se činilo, pravcu koverte, i vratio se zapisivanju.
– To bi onda bilo sve.
Klimnula sam i ustala sam da izađem.
Čak 23% dobilo je potomstvo nakon uspešnog oporavka.
– Izvinite, a ova statistika? – ne mogu da budem neuspeli broj. – Da li je bilo šta od ovoga tačno?
– Draga Eva, želja za uživanjem u objektu ne prestaje onog momenta kada izađete odavde. Naprotiv, psihička zavisnost može trajati godinama ukoliko se simptomi ne izleče odgovarajućim metodama i uz pomoć stručnih lica.
– Ne mislim na to, već… – ustuknem – Da l’… Da l’ zaista ljudi vremenom zakrpe svoje srce?
On širi ruke dok me providne oči posmatraju:
– Kao što ste rekli, ja sam ovde samo računovođa.
Ipak, moj molećivi pogled mora da ga je smeškao i Čobanoviću se nasmešio brk.
– Znate, vreme leči dosta toga… – opet je nastavio sa pisanjem pa podigao vodeni pogled ka meni – Ali ne zaboravite da je kalendar ljudska izmišljotina, ustanovljen pre tričavih šesto godina, a sve prema međusobnom kretanju jedne zvezde i jednog satelita.
Prvi dan, veče
Uvode me u prostor gde ću provesti sledeća tri meseca.
Soba je bela, sa jednostavnim krevetom i televizorom. Nema lustera. Nema oštrih predmeta. Pretpostavljam, nema načina da se neko samo-ubije. Ne da mi je to palo na pamet, samo primećujem.
– Skini se i stavi stvari sa strane. Alkohol i narkotici nisu dozvoljeni… – Magdalena oko sebe širi miris jeftinog parfema dok mi luftira sobu. – To možda u nekim drugim klinikama, ovde se skidaš na čisto mače.
Sela sam na krevet. Nisam baš bila sigurna šta treba da radim.
– Ova pre tebe nije izdržala ni pet dana… Doduše, ona je došla po prijavi prevarene žene. – nagne se saučesnički ka meni i namigne – Mislim da je ljubavnik i izvukao!
Marija donosi čistu posteljinu. Stavljam odeću u orman, pa krišom vadim opomenu za plaćanje treće rate iz džepa i guram je duboko među stvari. Šaka mi i dalje bridi od stezanja te glupe koverte.
– Dobra si mi ti, ma super… ‘Ajd se polako svuci, i sad će Marija da te vodi na početak terapije. – Magdalena odnekud vadi mirišljave štapiće – Sad ćemo malo ovo da upalimo, da oteramo tu negativnu energiju, ‘ajde…
Gledam je kako maše upaljenim štapićima po sobi dok mi Marija namešta krevet.
– Ne brini, sad će tebi Magdalena da iščisti sobu od svih tih blokiranih emocija, jesi spremna?
Glupo sam klimnula glavom dok mi je miris sandalovine uz užegli miris parfema parao nozdrve.
– Slušaj, ovaj prvi deo je odmah deo ne-standardne procedure. Ajd, skidaj se… – i dalje sam je gledala. – A ništa, ti ako ti ne odgovara, viči…
Skidam se pred Marijom i Magdalenom. Koža mi se ježi i nije mi prijatno. Marija mi ćutke dodaje bade mantil.
– Ju ju ju, – coknula je – što si mi zgodna lutko, pu, pu! Evo ogrni ovo i ništa ne brini, otvori se za druga iskustva, pa dovoljna si, dovoljna si…
Nisam ni mislila da sam nedovoljna, ali dok sam sedela u hrapavom bade mantilu na nepoznatom krevetu a crnka u dekolteu mi je mahala mirišljavim štapićem ispred očiju, nisam više znala šta da mislim.
– Vodi je Marija!
– Pođite sa mnom gospođo.
Hodala sam za njom a njena gusta punđa služila je kao svetionik. Stigli smo do velikog, zajedničkog kupatila.
– Skinite se gospođo.
Ako još jednom kaže gospođo, tačno ću je zadaviti.
– Stanite na sredinu… Ne, ne ispod tuševa, nego baš na sredinu kupatila. Tako je. Opustite se sad, nije mnogo strašno, baš ništa strašno… Više neprijatno. Hajde, možete i da zatvorite oči.
Ne verujujem joj ali zatvaram oči. Osećam da sam sama u kupatilu. Stajala sam tako gola nekoliko sekundi kada sam osetila snažan udarac mlaza vode u svoju butinu, a zatim još jedan, sa suprotne strane, u ramenom delu. Vrisnula sam. Voda je bila ledena, ali šmrk nije prestajao da radi.
– Šta koju pičku materinu?! – povikala sam, ali voda je bila isuviše glasna i upadala mi je u usta. – Na šta ovo liči!
Pokušala sam da se odmaknem. Ali, na koju god stranu sam krenula, mlaz vode bi me zadržao, čak pribio uza pločice, i nanovo udarao po telu. Smrzavala sam se.
Posle trenutnog šoka, samo sam stajala i glasno se psovala i dahtala. Ludački je bolelo kada bi me mlaz udario ali ja sam sad valjda i zvanično luda.
– Tako ti i treba – rekla sam u sebi, – kad si glupa, glupa, glupa…
Nije trajalo dugo. Cvokotala sam kad su ugasili vodu. Nisam videla ko je držao šmrk.
Prišla mi je Marija. Spušteno oko.
– Da li i dalje želite da nastavite sa ne-standardnom procedurom?
Gledala sam je par sekundi, teško dahćući. Pomislila sam na Adama, sad poznatijeg kao objekat.
Nemo sam klimnula.
– U redu, pođite za mnom.
– Ali, nemam ništa na sebi!
– Pođite sa mnom gospođo.
Marija nije umela drugačije da komunicira očigledno. Pošla sam kratkim hodnikom za njom do prostorije koja je izlazila na terasu. Voda se cedila sa mene a prsti na rukama i nogama su mi se kočili od hladnoće.
Marija uzima jaknu sa čiviluka.
– Gospođo, morati izaći napolje.
– Molim?! Ali, napolju je pet stepeni!
– Gospođo, ako ne želite da nastavite sa ne-standardnim pristupima… – Marija je slegla ramenima.
Gledam u nju, i bosonoga izlazim napolje. Bilo je veče i bilo je mračno a ja sam vrisnula koliko je bilo hladno. Pored mene, bljesak upaljača. Žar kao svitac.
– Dok ja pušim, vi ćete stajati napolju sa mnom, u redu?
Nije ništa bilo u redu, mislila sam ali sam ćutala. Kosa mi je bila mokra, osećala sam ledene bičeve po leđima a stopala su bolela od hladnoće od pločica. Brisala sam sline rukama. Možda sam i plakala.
– Da li ste dobro? – upitala me je odjednom, između dimova.
– Mislim kako ću nekome da jebem mater što me je izbacio golu na terasu.
– Ovo ste potpisali gospođo.
– Znam da jesam.
Cvokotala sam sa šakama na grudima.
– Samo… Samo, šta je poenta ovoga?
– Da se razbolite gospođo, da dobijete prehladu. Bolest odvlači pažnju. – govori s dimom u plućima.
Kada sam izašla sa terase, posudila mi je jaknu da odem do svoje sobe.
Drugi dan, jutro
Jutro. Kucam na vrata kancelarije kliničkog terapeuta.
Talasasta, zalizana kosa i naočare, jarkog zelenog okvira. Iza njih, oči jelena.
– Dob-ro ju-tro go-spo-đo Eva! – on peva dok priča – Pa kako smo spa-va-li?
– Mi nismo spavali zajedno. – govorim mu pa dodam više za sebe – Inače mi ne bi bilo još uvek hladno od sinoćnog tuša.
– Ha-ha, evo nama jedne duhovite! Odlično, odlično, imate još duha u sebi! Moje ime je Jo-sip.
On skida naočare, i filmski, stavlja okvir od naočara u usta. Gadno mi je to.
– Drago mi je.
Pokušavam da se nasmešim ali mi ne uspeva.
– Jutra ovde počinju sastancima i, ko želi, mo-li-tvom. – i dalje priča kao da peva, i pomalo, kao da sam dete koje ga slabo razume – Vi vidim niste bili na molitvi, ali sastanci sa mnom su o-ba-ve-zni! Dakle, lepo da sednemo i pričamo o tome kako se osećamo… I tako sva-ko-ga da-na! Ne spominjemo objekat, samo kako se ose-ća-mo.
Ćutim. Odvratan mi je njegov entuzijazam.
– Pa? – smeši mi se tim očima divljači – Kako se tačno danas ose-ća-mo?
– Ja se osećam dobro, ne znam za Vas.
– He-he-he! A da li se možda osećate ra-zo-ča-ra-no?
– Ne.
– Da li vas je sra-mo-ta?
– Zašto?
– Da li ste lju-ti?
– Na koga?
– Da li se osećate ne-pot-pu-no bez vaše po-lo-vi-ne?
– Mislite na objekat? – počinjem da pričam kao oni. Nije ni sačekao moj odgovor a već je nastavio:
– Da li se plašite neizvesnosti bu-du-ćno-sti?
Nije mi se sviđala jezička konstrukcija te rečenice ali sam samo rekla ne.
– Da li se plašite da nikada nećete naći pravog?
– Sve su ljubavi prave dok traju… A sve su pogrešne osim prave.
– Da li ste tu-žni?
– Ne znam. – setim se opomene za plaćanje u ormaru pa dodam – Možda.
– U redu, u redu, bra-vo! – zatapšao je na kratko.
– Da li je to sve?
– Ne brini Eva, pa sve je u potpunom re-du! U ovoj fazi stavljamo naglasak na tvoje emo-ci-je, na obnovu odnosa sa samom sobom. Zatim se organizuju i po-se-te gde možete da provedete nekoliko dana sa svojom porodicom i prijateljima, da se suočite se sa okruženjem i prilikama gde ste ranije funkcionisali kao za-vis-nik.
Osetim muku u stomaku.
– Nisam zavisnik.
– Na-ra-vno, pa na-ra-vno! Odlično! Poricanje je prvi korak ka izlečenju.
Da su Marija i Magdalena ovde, osećam da bi i one zapljeskale.
– Znate, lju-bav spada u jednu od najrasprostranjenijih, ali i najopasnijih oblika za-vi-sno-sti. To je zato što ljubav nikada ne dolazi u čistom obliku, tj. meša se sa drugim ose-ća-nji-ma.
– Zar ljubav nije najčistiji oblik ličnog iskustva?
– Kao što je bila Vaša Eva?
Zaćutim.
– Verujte, – smeši mi se – niste ovde ni prvi ni poslednji koji dolaze da se re-ha-bi-li-tu-ju od nekoga… A svi koji se bore sa za-vi-sno-šću imaju osećaj da se bore protiv sebe!
– Ja samo znam da dalje ne mogu sama.
– Oh Eva, pa jasno! Zato i kažem – bra-vo, bra-vo! – Josip je ushićen i smeđe oči mu se cakle – O čemu razmišljate Eva?
– Bah, misli su mi pokvarena ploča… – zastajkujem – Sve što sam želela jeste da budemo srećni – kao u filmovima. Da pravimo decu i dignemo kredit za naš stan umesto da iznajmljujemo.
– Zar mislite da nikada nećete biti sre-ćni Eva?
Ljute me njegova pitanja.
– Mogu li sad da idem?
– Draga Eva, – govori dok su mu je okvir naočara ponovo u ustima – sve se ovde može i ništa se ne mora! Mi-smo-tu-zbog-vas.
Ne pozdravim ga dok izlazim.
Treći dan, podne
Slabo sam spavala. Marija ulazi u sobu.
– Donela sam Vam doručak gospođo Eva.
Brišem suze, a Marija se pravi da ih ne vidi.
Zinem da joj kažem da ne mogu da verujem da je to govno od objekta do pre koju nedelju bio u mom krevetu i prodavao mi laži i uveravao me da me voli najviše na svetu. I da imam opomenu za neplaćenu treću ratu u ormaru. Ali – ona to ne bi razumela.
Marija spušta kliničku hranu ispred mene. Metalni tanjir, parče hleba, parče sira, parče šunke i čaj. I ja, u parčićima.
– Nisam se prehladila.
Marija stoji pored mene.
– Ne prehlade se svi.
– I mogu sasvim normalno da jedem.
– Želite da izgubite apetit? – gleda me sa spuštenim okom.
– Vaša punđa je svaki dan ista.
– Tako volim gospođo.
Magdalena sa druge strane, svaki dan ima novu frizuru.
– I ne nosite parfem. A opet mirišete čisto.
– Je l’ to sve? – čini mi se da joj je neprijatno.
– Marija… – zaustavila sam je pre ulaza u sobu iako izgleda da želi da pobegne od mojih pitanja – Koje su još nestandardne procedure?
– Gospođo, znate da ne smem da govorim o tome.
– Marija, pa molim Vas…
Prilazi mi bliže i gleda me ispod spuštenog kapka. Par trenutaka stoji, a onda seda na obod mog kreveta.
– K’o boga Vas molim!
Uzdiše ali se saginje i polako mi šapuće drugu nestandardnu proceduru na uvo. Osetila sam njen dah, kao letnji, sparni vetar.
– Ok, ok. – Kobajagi ravnodušno sam slegnula ramenima. – Tako je kad ne možeš da prestaneš da misliš na nekoga i okej.
– I poslednja je faza tri. – zastala je. Okrenula se oko sebe, kao da je neko mogao da je čuje i ponovo prošaptala – Dobićete batine od mene.
– Kao… Kao ma-malo dete? – promucala sam.
– Kao malo dete – klimnula je.
Zaćutala sam pa sam glupo dodala:
– I dalje imam apetit.
Osmi dan, popodne
Jedva sam čekala da dobijem papir i olovku, a kada mi ih je Magdalena konačno predala nakon nedelju dana, hvaleći me kako sam „izdržala“ i bez telefona i bez pisanja, zapisala sam sledeće:
– Ok mače
– Ne znam
– Da više izađem odavde
Magdalena mi je rekla:
– Napiši kako se osećaš mače, napši šta trenutno radiš, napiši šta planiraš.
Kada je videla moje odgovore, pogledala me je svojim četka očima.
– C, c, c! Pa moraš da izbaciš sve iz sebe, mnogo si stegnuta. Znaš luče, ja ti utorkom i četvrtkom popodne radim reiki – a ti nikako nisi došla.
– To je ono nešto sa rukama… Mašeš nešto, videla sam u prolazu.
– Dođi ‘vamo šećeru, ‘ajde – ustala je iznad mene, a onda šakama sa veštačkim noktima zamahala ispred lica. – Uradićemo jednu jednostavnu vežbu specijalno za tebe.
– Jesu to neke čini?
– Ššš, zatvori oči – glasno je prošaptala – Otpusti otpore, samo se prepusti… Hajde.
Nisam bila baš najsigurnija šta radim ali sam zatvorila oči da više ne gledam te drečavo roze nokte ispred nosa i njen dekolte.
– Sigurna sam da imaš mnogo poricanja luče – osećala sam kako njene ruke lete oko moje kose – ali izaberi jednu emociju koja trenutno vlada tobom… Ali pazi – samo jednu! Jesi li?
– Jesam.
Nada mnom vlada strah od računa za plaćanje treće rate, pomislila sam.
– U redu, u redu, prepusti se… Hajde, neka ta emocija samo bude u tebi.
Klimnula sam glavom.
Dok god ne izađe iz ormara.
– Sada joj daj prostora.
Ništa nisam osećala. Ali sam znala da je koverta tamo negde… Ok, tačno kod gornjeg dela pidžame, na preklopu kod desnog rukava.
– Sada, neka ta emocija dobije veličinu, oblik i boju. Ne moraš ništa da mi kažeš, samo je zamisli.
– Moja emocija je veličine kosmosa, ima oblik lopte i boje je kajsije.
Magdalena kao da se trgla od mog glasa jer sam osetila da ruke ne vitlaju toliko oko moje kose.
– U redu, u redu je luče, ššš… Sad posmatraj tu emociju neko vreme sa distance, a onda lagano dopusti da izađe iz tebe.
Ne može da izađe iz mene.
– Da li se ova emocija promenila?
– Da, dobila je oblik, veličinu i boju… I ime.
– Mače, reiki ide lagano, otpusti otpore. – osećala sam da su joj šake ponovo u vaduhu. Međutim, umesto olakšanja, osećala sam kako florscentno roze komadići plastike životinjski paraju vazduh.
– Samo otpusti luče, pa hajde.
– Otpuštam otpore. – izgovorila sam dok mi je prva suza silazila niz obraz. Osetila sam kako je Magdalena prestala da maše i meke ruke na ramenima.
– Tako je maco, tvoj um nema granice. – šaputala je. – Savršena si, savršena si, voli sebe…
Suze su se slivale sve brže.
– Magdalena, ja sam ga volela svim srcem… – telo mi se već savijalo pod jecajima – Mislim da moje srce više ne može da voli.
– Mače, mače – rekla je oduševljeno – isplači se, to su otpori!
Otpori su trajali skoro celu paklu maramica. Magdalena je zadovoljno klimala glavom.
Nisam više išla na reiki.
Petnaesti dan, predveče
Josip zalizuje svoju talasastu kosu dok pričamo.
– Doktore ja bih budem onakva kakva sam bila pre njega… Da se vratim sebi.
– Kako to mislite – se-bi? – pita me Josip svojim pevušavim glasom. Pomislim kako kroti grivu na svojoj glavi a onda sa oklevanjem dodam:
– A ono, lepo – sebi.
– Koja to ja mora da se vra-ti se-bi?
– Molim?
– Kažem, ko-li-ko je to vas u Vama koje mo-ra-te da se vratite se-bi?
Glupo gledam u Josipa a on me mirno posmatra svojim jelen očima.
– Ko je ta jedna koja ide? I koje ta koja je do-če-ku-je? I gde se to vra-ća-te?
– Paaa… – zastajem pa zbunjeno dodam – U meni sam samo ja…
– Znači imate i se-be i ja?
Josip ovaj put među usne stavlja olovku.
– Da Vas pitam Eva ovako: koje to ja voli Adama a koje ga ne voli? Ili ovako: koje ja želi da se re-ha-bi-li-tu-je a koje ja uživa da pliva u sopstvenoj ne-sre-ći?
– Doktore, nisam nesrećna, pa ja sam na rehabilitaciji… A valjda i Vi imate neke odgovore.
– Ah, pa nemam odgovore umesto Vas! Vi tre-ba da zna-te jesu li te sve ja u Vama Eva spre-mne da idu da-lje… Ili žele da se drže starog dobrog ose-ća-ja – da se vraćaju nekoj sebi koja ušu-ška-no sto-ji u me-stu?
Ne gledam ga u oči, već pomno proučavam njegov zeleni okvir naočara.
– Hoću da izađem odavde. – konačno izustim.
– Niste mi odgovorili Eva. A i sami znate da imamo dvorište… Lepo dvo-ri-šte!
– Ne stojim u mestu.
Josip me posmatra, sa sve olovkom u ustima. I dalje mislim da je to nehigijenski.
– Izlazak u stvarni svet neće promeniti Vaše mesto u Vama. Šta vredi cela ova re-ha-bi-li-ta-ci-ja kad biste da se vratite na sta-ro?
– Želim da se vratim sebi koja sam bila pre njega! – ponavljam opet i sama sebi zvučim detinjasto.
– Koja je to verzija Vas Eva?
– Najiskrenije, nemam pojima. Ali kako ne razumete Josipe, pa dala sam celu sebe… Bila sam spremna da umrem za njega!
Ovaj put, njegov osmeh je iskren i konačno vadi olovku iz usta. Odahnem sa olakšanjem.
– Kada tako olako dajete svoj život dru-go-me, što biste ga onda nazad za se-be?
Gledam u Josipa, po prvi put misleći da me ipak razume.
– Eva, za ostvarivanje dugoročnog uspeha, neophodno je eli-mi-ni-sa-ti želju za vraćanjem starim obra-sci-ma po-na-ša-nja. Želite li da se vra-ti-te Ada-mu, oprostite sve što je bilo i ponovo budete ne-sre-ćni? Ovde je naj-va-žn-ije stvaranje psihičke odbojnosti prema objektu i lošim šablonima ponašanja.
Znam da je u pravu i opet sam ljuta.
– Ne mogu, ne mogu, treba mi vazduha… Idem!
– Znate gde su vra-ta Eva.
Šesnaesti dan, ujutru
Iako mi obrazi gore od uzbuđenja, mobilni moram da uključim pod strogim Marijinim nadzorom.
Ona me gleda pažljivo dok mi predaje telefon:
– Broj Vam je blokiran i ne možete da odgovorite na pozive.
Bilo je tu najmanje dvadeset Adamovih poruka i ne znam koliko njegovih propuštenih poziva. Od gde si i da li si normalna do javi se molim te, znaš da brinem.
Odahnula sam od olakšanja.
Voli me. – pomislila sam mahinalno, pa kako mi se činilo da mi Marija svojim spuštenim okom čita misli, dodala sam u sebi: Ali, ne, ne… Ne!
– Znate da ne smete da odgovarate, i da do kraja rehabilitacije, ne možete da dobijete svoj telefon nazad bez nadzora.
Izgleda da mi ipak čita misli.
– Znam… A i telefon mi je blokiran.
Magdalena ulazi u sobu bez kucanja. Danas joj je kosa puštena u velikim loknama niz leđa. I dalje izgleda kao vuna.
– I? – vesela je i miriše na lak za kosu.
– I ništa, šta i? – odbrusim.
– Kako se osećaš luče? – ona otvara prozor isto tako bez pitanja i dodaje -Znaš da beskontaktno pravilo važi za celo vreme tvoje rehabilitacije?
Frkćem kroz nos.
– Neću mu odgovoriti ni kad izađem!
– Maco, draga, pa sve je okej, to je tvoj ego! – Magdalena stoji ispred prozora dok me Marija posmatra – Znaš da to što trenutno osećaš nema duhovnu vrednost, to je samo ego koji reaguje umesto tvog pravog ja… A sve dok ne gledaš očima duše – bićeš slepa za nove mogućnosti.
– Pa zar ljubav nije slepa? – gorko dobacujem stežući telefon. – Jer bila sam uverena da je to ljubav do kraja života.
Marija ćuti dok Magdalena namešta frizuru.
– Luče, luče, pa kako zračiš tako i privlačiš! Ne možeš da menjaš druge, samo sebe.
– Devet godina sam zračila kako treba a sada više ne? I, šta? On nije imao muda da budemo zajedno do kraja sveta i veka – a on zrači kako treba? – Osećam kako mi se suze skupljaju u uglovima očiju – Pa kako on sad zaslužuje sreću?!
Nakon par trenutaka tišine, Marija mi prilazi:
– Gospođo Eva, vratite telefon.
– Pusti je Magdalena, znaš da je ovaj prvo uključenje uvek najteže. – Magdalena mazi svoje lokne pune laka:
– Ne brini.
Ne znam da li se obraća Mariji ili meni.
– I samo slušaj svoje srce…
Ne bih da im kažem da moje srce skače kao ždrebe od sreće što mi je Adam slao poruke… a istovremeno mrzim sebe zbog toga.
– Gospođo, telefon! – uporna je Marija.
Zafrljačim mobini o pod. Magdalena cikne i pridrži se za dekolte.
– Eto vam ga nazad!
Marija skupi oči, neiznenađena.
– Kad tad morate imati telefon. – progovara bezizražajno.
– Ostavite me na miru.
– Ah luče, to je sve ego…
Ležem na krevet i stavljam jastuk preko lica.
– E pa dobro je da nešto radi, pošto je sve drugo slomljeno!
Dvadeset deveti dan, ujutru
– Gospođice Eva, da li znate oko čega sam Vas zvao da razgovaramo?
Konačno da je neko zapamtio da sam gospođica… Pa makar to bio i Čobanović.
– Pretpostavljam.
Gleda me svojim dubokim plavim očima.
– Ovde ste skoro mesec dana Eva… I rekli ste mi da ste kreditno sposobni. Svakako, Vi ste svoje obaveze izmirili za ovaj mesec, tako da je to u redu.
– Jesam, da. – odgovaram pa pomislim kako mi treba pojas za spasavanje. Opomena iz ormara je konačno došla na red.
– Međutim, otkud Eva da imate zaduženje u drugoj klinici? – pita me blago – Šta se dešava?
Meni je neprijatno od vode njegovih očiju i tihog tona kojim mi se obraća.
– Gospodine Čobanoviću, da Vam objasnim…
– Objasnite, ja sam uvek spreman da saslušam.
– To je rata za kliniku Seme.
– Dobro poznajem njihov rad.
Gutam knedlu i ne mogu da nastavim. Čobanović shvata da on mora da pita:
– Dakle, Vi imate neizmireno zaduženje prema njima?
– Nemam… Tačnije, mogu da odustanem kada želim. Plaćam održavanje… – gutam vazduh kao riba na suvom – Ali nisam platila ratu za ovu godinu!
– Razumem… I Vi biste da odustanete zbog rehabilitacije?
– Tako je.
– Eva, ta odluka je na Vama. Ukoliko se odlučite da izađete iz naše klinike sada, možete pokušati dalje sami sa rehabilitacijom.
Šest od deset bivših pacijenata klinike normalno je nastavilo sa svojim životom.
– A ako ostanem?
– Ako ostanete, ne znam šta da Vam kažem. Znate kolike su naše cene i Vaše finansijske mogućnosti.
– Plaćam održavanje za Seme već treću godinu – ponavljam i pokazujem na plakat. – I tako želim taj normalan život.
Čobanović me gleda ali ćuti.
– Do kada moram da odlučim?
– Eva, ako želite, izaćiću Vam u susret jedan mesec sa plaćanjem na rate…
– Nisam im platila ove godine.
Čak 23% dobilo je potomstvo nakon uspešnog oporavka.
– To već morate da vidite sa njima.
Po prvi put, želim da budem deo statistike.
Četrdesetišesti dan, veoma rano ujutru
Taman sam se spremala da se išunjam iz kupatila do svoje sobe kada se Josip pojavio na hodniku:
– O go-spo-de bo-že! – zapevao je u svom stilu kada je video šta sam uradila.
Odmahnula sam rukom.
– Pustite me, idem da spavam.
– Eva, pa ne možete tako! – nervozno je pogladio svoju talasastu kosu – Ko Vam je rekao da to sami radite? Posle da dođete u moj ka-bi-net.
– Doktore, okej sam… Samo mi se spava.
– Ne, očigledno je da niste pri sebi. Jesu vam doneli narkotike ili alkohol pri poseti? Znate da je to za-bra-nje-no!
– Josipe, pa Vi najbolje valjda znate da je ovo deo ne-standardne procedure… Samo sam ja odlučula da je sprovedem sama.
Spustio je ton i pogledao me svojim jelen očima:
– Eva, molim Vas da se sa-be-re-te.
Slegnula sam ramenima:
– Ja i ja smo ja.
– I da znate da će Marija biti be-sna.
Znala sam da Marija neće biti srećna. U stvari, skoro da sam perverzno želela da se naljuti na mene pre nego što sam se tog jutra rano ušunjala u toalet da se ošišam.
– Možda imate neki šešir da mi pozajmite, pa da iznenadimo Mariju? Magični trik, ispod šešira nije zec već – voila: izvolite moju novu glavu.
Josip mi uzima makaze i pramenove kose iz ruke.
– Hajte, smirite se Eva…
– Eto, konačno imate dokaz moje neuračunljivosti. Krijem se u psihijatrijskoj klinici za odvikavanje! Na sve to, svi ovde misle da sam luda, a ja jedina znam da sam normalna.
Josip je prstom podigao naočare do čela, a zatim me polako sproveo do moje sobe.
– Normalnost je po-na-ša-nje koje je u skladu sa najčešćim po-na-ša-njem jedne osobe. Vi ovim šišanjem izlazite iz svojih okvira ponašanja.
Sedam na krevet i mazim se po glavi bez kose.
– Jutros sam bila okej Josipe… Skroz okej. Nisam osećala tugu po prvi put od ne znam kad. – Setila sam se kako je kosa škripala pod oštricama. – Trebalo mi je samo da osetim nešto… Bilo šta.
Josip se smeši.
– Zato sam se ošišala. – dodajem.
– Sklonost ka impulsivnom po-na-ša-nju sastavni je deo rehabilitacije…
– Nisam pomislila na Adama. A onda sam se setila da ne mislim na njega i ta tuga mi je nedostajala.
– To znači da ste na dobrom putu.
– Ka gde doktore?
– Gde god želite da odete Eva.
– Tuga je tako udobna.
– Sad mo-že-te da ža-li-te nad kosom. – bio je opet veseo.
Prevrnula sam očima.
– Pfff… Pustite me da spavam. I nemojte da kažete Mariji šta sam uradila.
– Siguran sam da će jedva pri-me-ti-ti.
Pedesetipeti dan, prepodne
U dvorištu sija sunce. Puštam da mi se zrak prolije po dlanu a zatim ga dugo posmatram.
Magdalena mi prilazi. Izašla je da popravi šminku na svetlu i primećujem da ima nove, ne baš najsjanije oblikovane obrve.
– Mače, kako misliš da ti bude bolje?
– Kako to misliš? Pa bolje mi je.
– Ovde si, ali ne dolaziš na molitve ili druge aktivnosti… – nastavlja ona kao da me ne čuje, tapkajući puder po obrazima.
– Ej Magdalena, pa tek ovde kapiram neke stvari… Koristila sam Adama kao drogu, beg od realnosti. I volela sam ga samo kada smo bili slični, a nisam razumela da je ključ u našem neslaganju.
Ona odmahne rukom.
– Po ceo dan se šetaš po dvorištu, čitaš knjige i sama si.
– Nisam umrla. Zar to nije dovoljno?
Za trenutak, njene ne baš najsjanije oblikovane obrve se pomere sa ogledalceta:
– Ah, pa ko još umire od slomljenog srca… Život je čudo luče, zapamti to! Znaš li da su se šamani molili za iskušenja i teške situacije u životu? A ti imaš jedno i nisi zahvalna. Jer kako drugima pokazati put ako ga sami nismo prešli?
Vadi i maskaru i počinje da maže svoje četka trepavice.
– Hoćeš da kažeš da sreća ne postoji bez agonije? – prevrćem očima. – Ne želim nikome da pokazujem put Magdalena. Svakako, nisam umrla. Nešto u meni ne daje mi mira, tera me napred. Ne znam šta je to.
Magdalena nehajno odmahne šakom sa plastičnim noktima i nastavlja da se šminka:
– Smrt je ionako samo prelazak iz jedne dimenzije u drugu.
– A koliko tačno ima dimenzija Magdalena? I ko kaže da već nisam prošla kroz neke?
Sunce mi i dalje stoji na dlanu, kao zlatna voda. Magdalena vadi karmin.
– Hoću da kažem da ti nisi tvoje telo ali ni tvoja duša. Ti si mnogo više od toga. Ti si sve ono što možeš da zamisliš.
– Čekaj Magdalena, ali ako zamišljam mozgom, zar nije to deo mog tela? Znači li onda da upravo telo upravlja sa svim u meni – pa čak i dušom?
Magdalena cokne usnama namazanim slojem ciklama karmina.
– Sama biraš da li je tvoje telo hram ili zatvor.
Udahnula sam duboko zbog međusobnog nerazumevanja. Iako to nije ni čudno, kad imamo potpuno drugačiji pogled na pojam obrva npr.
Magdalena polako pakuje svoju šminku i dodatno namešta pramenove vuna kose:
– Izdigni se iz toga luče!
– Da, da, izdižem se… – gledam u svoj dlan – Nego, kad ću dobiti telefon nazad?
Sedamdesetiosmi dan, popodne
Još samo dvanaest dana do mog novog života. Dvestaosamdesetiosam sati. Kakav glup izraz: novi život. Kao da je Adam bio ceo moj stari život, a znala sam ga tričavih devet godina.
– Jeste li spremni?
Marija stoji na vratima moje sobe.
– Nisam, ali mislim da nemam nekog izbora zar ne?
Ona me gleda svojim spuštenim okom. Punđa joj je uredna kao i uvek.
– Kako ćemo? – uzdišem.
– Stanite pored stola i nagnite se. Možete i da se pridržavate rukama za sto ukoliko želite.
– Moram li da skinem… Ovaj, donji veš?
– Ne morate.
– Koliko puta ćete me udariti Marija?
– Devedeset.
– Aha, za svaki dan ovde?
– Takvo je neko pravilo. Opustite se sad, nije mnogo strašno, baš ništa strašno… Više neprijatno. Hajde, možete i da zatvorite oči.
Nisam joj verovala ali sam je poslušala. Ubrzo sam osetila njenu šaku.
Jedan, pomislila sam.
Zidovi su odzvanjali od udaraca. Marijina ruka je bila topla i, ne znam da li sam umislila, blaga.
Tridesetosam, tridesetdevet…
Brojala sam u sebi. Koža mi je posle nekoliko udaraca tako bridela da ništa više nisam osećala.
Osamdesetosam, osamdesetdevet, devedeset!
Kada je završila, Marija se odmakla od mene, zajapurena. Par pramenova je ispalo iz njene savršene punđe.
– I? Kako se osećate?
Razmišlajala sam par trenutaka.
– Izlečeno.
Mislim da je ovo prvi put da se Marija nasmešila otkad sam ovde.
– ‘Ajd sad, ne preterujte.
– Stvarno Marija. Konačno vidim kraj – ali i nadu.
– Da li manje mislite na objekat?
– Da ali ne samo to. Konačno razumem da ne želim da budem s nekim kome nije loše sa mnom… Želim nekoga ko ne može da živi bez mene.
Posmatrala me je par trenutaka pre nego što je ponovo progovorila:
– Da Vam kažem nešto gospođo Eva, – nameštala je kosu – pacijentkinje koje inače dobrovoljno dolaze, to su uglavnom mlađe žene… One što misle da nikada neće preboleti nekoga, a onda se kasnije udaju i zauvek pate za bivšim sa kojima nikada nisu ni imale šanse.
Nisam baš razumela šta je htela da kaže.
– Sad vidim da Vi niste ta.
– Mogu li da Vas zagrlim Marija? Molim Vas?
Marijino oko se razorgačilo koliko je moglo.
– Mislim da nemam nekog izbora, zar ne?
Osamdesetdeveti dan, ujutru
Ulazim kod Čobanovića u kancelariju.
– Zdravo gospođice Eva… Kako ste? Da li ste spremni za spoljni svet?
Njegove vodene oči kao da me grle… a taj zagrljaj je udoban i mek.
– Nadam se da jesam. Moje telo kaže da jesam. Svakako, rehabilitacija mi je prijala.
– Zvao sam Vas da završimo papirologiju…
Brzo sam ga prekinula:
– Ne znam da li ste videli, ali sve je plaćeno u potpunosti.
– U redu Eva, nisam ni mislio da je drugačije. Da li to znači…?
Uzdahnula sam.
– Da, nisam platila treću ratu za krioprezervaciju.
Čobanović me je dugo posmatrao.
– Žao mi što ste morali da donosite takve odluke. Ne mogu ni da zamislim koliko Vam je bilo teško.
Progutala sam knedlu.
– Znam da sam samo računovođa, ali ako se osećate loše, plačite Eva, slobodno.
Malo sam ljuta na sebe što mi suze same idu niz obraze iako mi nije neprijatno da plačem pred njim.
– Bah, ionako sam želela decu da bi me neko voleo… A svakako nikada ne bih uspela sama da se rehabilitujem od objekta.
– Pa, samostalna odvikavanja se u najvećem broju završe neuspehom.
Nazirem setni osmeh ispod njegove bele brade.
– Samo, nikada ne znate šta Vam život nosi gospođice Eva. Toliko toga je pred Vama.
Brišem suze a Čobanović mi dodaje maramicu.
– Nemojte još da mi pričate kako sam mlada i kako ću pronaći ljubav.
Onako providan, sad se već veselije smeši:
– Ljubav je sveobuhvatna i nalazi se u svakome od nas.
– Ali, zar nije najveća ljubav na svetu majke prema detetu? Mada ono, bogougodni ljudi bi sigurno rekli da hulim jer je najveća ljubav prema Bogu, a psiholozi da je prema samom sebi…
Uzdišem.
Šest od deset bivših pacijenata normalno je nastavilo sa svojim životom.
– Mislite da ću biti jedna od tih šest? – pokazujem na plakat.
Čobanović ne trepne dok me uverava:
– Znam da hoćete.
Devedesetiprvi dan, kasno uveče
Na vratima mog stana stoji Adam.
Poznate tople smeđe oči, brada i dugačka kosa koja mu se uvija na ramenima.
– O bože Eva, šta ti je s frizurom?
Pokušavam da budem ozbiljna, iako osećam kako mi u dnu stomaka tinja plamen. Srećni plamen.
– Šta hoćeš?
– Mislim, dobro ti stoji, nego kao iz logora da si izašla… Smršala si.
– Pitam – šta hoćeš?
– Doneo sam ti jabuke.
– Neću jabuke.
– Doneo sam ti.
– Kažem ti da neću.
– Dobro… Gde si bila?
– Šta te briga!
– Što si takva?
– Što si ti takav?!
– ‘Ajde bre Eva, smiri se… Daj da razgovaramo kao ljudi.
– Neću jabuke.
– Ok, nećeš… Šta hoćeš?
– Da odeš.
– Nije te bilo tri meseca, Eva.
– Tuširali su me hladnom vodom, ošišala sam se na ćelavo i na kraju sam dobila batine po guzici od sredovečne žene!
– Šta to pričaš, ništa te ne razumem? Ljubavi, Eva pa hej… ‘Ajde dođi da te zagrlim!
Iz mene se konačno prelomi jecaj:
– Nisam platila treću ratu…
Adam me glupo gleda i pruža ruke prema meni.
– Kakvu ratu, šta pričaš? Hajde, dođi kod mene, biće sve ok. Kupio sam ti jabuke.
Dok grcam u njegovom zagrljaju, u kome je tako toplo, kroz sline uspem da promrmljam:
– Neću…
