(Santorini (poznat još kao Tira) je grčko vulkansko ostrvo koje se nalazi u Egejskom moru, prstenastog oblika. Njegovi najpoznatiji delovi (gradići) su Ia i Fira. Usled vulkanskog porekla na ostrvu postoji kaldera (litica tj ivica nastala pri urušavanju vulkana) a pesak na ostrvu je izrazito crne boje. Jedno je od turistički najposećenijih mesta u Grčkoj najviše poznato po svojim neverovatnim zalascima sunca.)

Ira je hodala modrim kamenim pločnicima, glatkim i klizavim, sa ponekim iznenadnim stepenikom. Sunce samo što je zašlo, i nebo se musavo razmazalo da se stopi s bojom noći. Ona je videla trenutke zalaska, zureći nepomično u sunce koje se dotle lenjo spuštalo, kako se iznenada survava u more i nestaje u njemu sve brže i brže, želeći da se udavi. Žuljao je njen poslednji dan na Santoriniju te je šetala sama. Išla je ulicama da oseti petru ispod sebe, kako se nazivao kamen na grčkom, i da pobegne iz svog tela usput ako uspe, jer su je sopstvene misli zamarale.

Ups! Okliznula se i zamalo pala niz nevidljivi stepenik, da je nije jedan očigledno gej muškarac zadržao i pitao razvučeno: Are you okaaay, miss? rečenicu. Ira je samo odmahula glavom i nastavila dalje. Tuđa ruka na podlaktici joj je zasmetala. Rastresenih misli, nije znala na koju stranu da pođe. Na leđima, u predelu između vrata i ramena, pekao je ugriz muških zuba. Već dva dana. Prešla je preko tog mesta vrhovima prstiju i izbacila vazduh kroz nos.

Stala je uz ivicu kaldere. Na dnu obronka, videla je jahte i kruz brodove koji su gledali na Iu. Na palubama se zveckalo čašama, u kuhinji čangrljalo viljuškama, prelivali su se i kapali voćni sirupi na torte i ukrašavali šlagom uz glasno pšššššššš. Ruke su iznosile potom kolače, užurbano dok su se pokretna vrata još uvek klatila, na stolnjak belji od praška kojim se pere, i neke su ruke flekave od pega zarivale kašike u taj savršeni dezert, kvareći njegov oblik i lagano ga gurajući u smežurana usta. Mmmmmmm čulo se, da se usaglasi sa ostalim zvukovima, i Ira je osećala miris restorana, smrznutih jagoda i kecelja koje zamiču za ugao da donesu nešto novo gladnim očima. Zašto, pomislila je.

Zašto?

U mirnoći ostrva, sumrak je ukrao ostatke svetlosti i ona je pokušala da nazre gde je vulkan. Čudesni Santorini sa zalascima sunca, nestvarnim izgledom zamišljenog raja, energijom koja se rasipa i pretvara u materiju hraneći joj duh crnim peskom i ambisom od dubina, zavrteo joj je mozak. Nakon dve nedelje na ostrvu, samo je želela da ostatak sveta netragom nestane, i trudila se da ga izbriše i ne gleda, čvrsto stežući zube (pa su joj se pravile borice). Bila je slobodna i sama. Bila je – srećna, odmah tu, na licu na mesta.

Jer, skoro svake večeri, sirene sa svojim srebrnim kosama sedele su na obali i plele kike. Čuo se srebrni žamor njihovih glasova, a ispod srebrnih oblutaka krili su se srebrni cvetovi, koje su srebrne ptice hvatale i spuštale u njihova krila… Za to vreme, srebrni pesak je škripao između njihovih stomaka, i u srebrnom mraku su se ljubili i legali (zajedno), i preplitali osmehe i ruke…

Preko dana uvek, na plažama koje su okruživale stene različitih boja, plivala bi ka suncu i tražila ga na dnu vode. Kada bi otvorila oči ispod površine, zraci bi je navodili kuda da ide, pokazujući da osim sunca, mora i nje, ne postoji ništa. A iznad talasa, u plićaku gde je sedela bez repa punog krljušti, srebrnog sa milion ružičasto-žuto-ljubičastih nijansi koje svetlost odredi, postojalo je sve. Ona je bila to sve. I nebo i ruka puna mokrog peska. I ništa. Manja od tog vulkanski crnog najmanjeg zrna, ona je bila samo obris na dnu mora bez dna.

Zašto?

Nije Ira razumela.

Sa obe ruke hvatajući se za glavu, protresla je kosu da se opameti, da ne razmišlja. Ali nije vredelo. I on je isto tako prolazio prstima kroz njenu kosu, samo nežnije, sporije, tiše. Osećala je obraze pod njegovim prstima, i zatvorene kapke, ovlaš dodirnute usnama. Pre nego što ih je spustio na njene prvi put, podsetio je na to da je pušač, a zatim su je pokrili njegovi meki poljubci, kao da je ona od stakla, a ne od petre, sive i nepomične.

Svaka je sijalica upaljena i svaka je reklama zujeći treperila, sve je hodalo oko nje u uskim prolazima dok je i dalje stajala zagledana u crno more, na ivici kaldere. Danas je sreda., pomislila je. Ili četvrtak?, a to dal’ je danas sreda već je odavno izgubilo značenje. Ira se na ostrvu uništila potpuno, onda se obnovila, reciklirala, izdigla iz pepela i sagradila iz temelja; napravila se jedna nova ona koja je sve što bila nije i koja je sve što jeste. Zarad trenutka koji je jako vreo i koji uvek kasnije opeče, Ira je na sebe takvu i pristajala.

Bilo mu je nekako teško da izgovori njeno ime. Od dva jezika, oni su se sporazumevali na trećem, usput gubeći na težini reči. Negde oko 200-300 grama sa sitnim slovima i razmacima. Njeno je ime kao Santorini, sveta Irina, kao stara Tira, tj Tera na starogrčkom. Šta je tu bilo teško? Uostalom, nije bilo potrebe da izgovara njeno ime. Kada bi joj rekao: Hey you girl, with beautiful hands!, ona bi znala da je doziva. Iz nje bi izmilela lagano ona pitoma životinja, željna maženja i pažnje i ona bi stavljala njegove šake na sebe, da je dodiruju i probude onu drugu, opasniju zver koja je ležala zgrčena u tami. Sakrivena i prljava i dlakava, tu koja urliče samo u dubokim noćima i beskrajnim dubinama, koja nije imala vijuge, režeći jer je vezana lancima sa krvavim ožiljcima oko vrata, dlake opale od prejake zategnutosti. Ira bi je puštala na slobodu tada, da grize i ujeda, da zariva kandže u tuđ vrat, oslobodila bi je da je on kroti, da je doziva na trećem jeziku, ali ne odbacujući svoj i šištavo ga mumlajući; puštala mu je sve – dajući i otimajući – sve do kosti glođući ono što bi joj on bacao.

Ujutru, u tuđem ogledalu, Ira nije prepoznavala sebe. Neka devojka tamne kože i usana svetlijih od tena, kao školjka sedefasto rozih, kose prošarane suncem, gledala ju je zbunjeno očima koje su promenile boju. Užasnuta svojim potrebama, nije znala ko je. Ali, svako je to bio. I zverina i umiljata, ona je bila taj svako i niko – postajala bi svako kome se nije nadala i niko izgubljena u talasima. Davljenik. Go, brodolomnik, spaljene kože sa jednim jakim otiskom na leđima, tu negde na prelazu između vrata i ramena, sa desne strane.

A njega je umela da prepozna, da ga tačno napipa u pola noći i po mrklom mraku. Kosa mu je bila svetla ali gruba na dodir, kao da je stalno puna soli. Usne su mu mirisale na ono njihovo slatko vino, sa ukusom teškog meda, zlatnog i oporog. Ira se upirala grčevito da zapamti svaki mišić, svaki prevoj i pokret, svaki sekund. Kako ju je golicao praveći se da je mali pas, mokru njuškicu gurajući u vrat i stomak. Kako je rekao: Ja nikada ništa ne gubim. I skupiljao šakama kao što voda stane u dlanove, nabacivao brzo na svoja prsa i trljao se, uživajući u njenoj toploti.

I onda bi – odlazio.

Zašto?

E to Ira nije razumela.

Privijao je noću uz sebe, da mu ne pobegne ni milimitar njene kože, da se upije u nju, da je uzme u svoje tkivo. Videla je da je uživao, nije umeo to da sakrije. Nije bežao kada ga je grlila, možda i prejako, kada ga je mazila malo prenežno, ali nije bežao, nije. Govorili su joj da je leto, i da sve to na moru ne treba ama baš ništa da znači, i kakve to veze ima. Međutim, kada bi otišao, ne bi se, činilo joj se, jako dugo javljao. A ona bi se durila i krišom dolazila pod njegov prozor da ga čeka, verno i cvileći za pažnjom. Satima bi zurila u plave žaluzine sa zavesama koje su se uvijale od vrućine, kad god bi tuda prošla, žudeći da se pojavi i da joj se nasmeje. Volim kada se smeješ zbog mene, rekla mu je jednom.

Danas neću otići, obećala je. Trgnula se i pokrenula. Poslednju noć mu neće dati.

Pokušavala je da utuvi u glavu da je to to i ništa više, i da nekako zavara taj glupi osećaj koji su njene misli pratile iako je sve brže hodala. I don’t know you very much, but you’re a beautiful person, rekao je. A ona je tako želela da se zatvore u sobu i danima ne izlaze onako utopljeni znojavo jedno u drugo. Da posmatraju kako srebrne ribe sa svojim srebrnim trbusima nestaju u srebrnim talasima srebrnog mora, i srebrne bube zriču dok srebrno se ogleda u njihovim zenicama… Smeju se i slušaju kako kraj njih prolazi – kraj leta… Oslobađajući ga pitanja, bez: s kim si bio, gde sve do sad i zašto mi to radiš, Ira je samo sebično htela da mu kaže sve ono što sada želi, bez straha da će biti ismejana i pogrešno protumačena, besmislena, ostavljena bez odgovora.

Nije odlazila. Nije, eto već se dva sata vrtela po Ii, gledajući zasebno svaki izlog, pomalo prisluškujući tuđe razgovore, hodajući na prstima da ne bude primećena. Pomazila je svako kuče iz svakog restorana, spustila se nisko niz svaku zakuku koju je mogla, stiskajući prste (one beautiful). Neće otići. Makar celu noć probdela, jer je znala da je on neće tražiti. Koraci su joj se ubrzavali sa pulsom, a onda je pomislila na znoj koji je neko prolio sastavljajući ploče ispod nje, radeći na svirepom suncu, praveći put kojim je ona išla. Osetila se tako sitnom i usporila je. Ubrala je plameno-crveni cvet sa žbuna na zidu, stavila ga u kosu i sela na ugrejane stepenice, spuštajući dlanove na njih, da bi se ponovo stopila i postala… petra.

Srebrno ne želim da idem i da se sve završi, mislila je.

Umorna od svoje glave, zatvorila je oči. Silina mora i jačina talasa napravljenih usled kretanja vazduha, spustila se na nju i prinudno je smirivala. Usne su joj se opustile, obrve rastavile. Disala je normalno. U unutrašnjosti njenih kapaka, sijalo je milion zvezda koje je videla pre nego što je sklopila oči. Neće je tražiti, pa šta? Nije joj više bilo bitno. Nije više postojalo zašto. Svet se konačno zaustavio. Plavi krovovi, snežno okrečene kuće, nisko usađene u zemlju, vetrenjače i magarci koji tvrdoglavo riču kao brodske sirene – nestali su. Vetar je prestao da diže rubove njene haljine, a mesec je prestao da opada.

To je trajalo predugo. On je strpljivo milovao po bedrima i leđima, prateći svoje poteze medenim usnama. Ira se okretala i nameštala, dok je nakupljena toplota izbijala je iz nje kao lava. Satima, mesecima, vekovima. Eonima.

Možda je vreme… da te pustim…

Čitav jedan sekund.

Zvono sa crkve čulo se iz daljine. Latice grimiznog cveta iz njene kose, pale su na tlo pored nje, praveći neviđenu buku. Iz svih rupa na njenom telu počela je da pišti i curi morska pena, i kapalo je niz vrhove kose, posvetelele, klizeći niz potamnelu kožu. Ugrizao ju je jako. Odjednom. Da zaboli dovoljno da ostane prsten purpurnih zareza, isprekidan, kao ovo spaljeno ostrvo. Otvorila je oči. Ja sam leto, shvatila je, mokra od plave vode. Prolazno i otišlo, ja sam zaboravljeni trenutak, momenat koji nedostaje, toplina na prstima. Ona je bila samo to leto, spoj mora, sunca i plaže, samo hrpa crnog peska koji se kruni pod njihovim prstima, dok je on ljubi slanim usnama u čelo. Ona mu je bila važna i nebitna, niko i ništa, sve na svetu što je imao, besmislena i trenutna, dok ne prođe kao i svake godine. Next year, često mu je ponavljala. Next year, govorila je, a znala je…

Ja sam celo ovo leto.

Na stepeniku blizu kaldere koja gleda na vulkan, sedela je i dalje Ira, sama i obeležena peščanim satom. U srebrnoj noći mirišu srebrne kiše kroz srebrno drveće i srebrni vetar rasipa srebrnu boju koja se lepi za njenu bronzanu kožu, gvozdenu, bakarnu, zarđalu… You’re very beautiful… (jel’ to jedini pridev koji je naučio?!).

Ira je zatim ustala polako sa stepenika i krenula. Nije došao. Izvukao je ruke iz njenih, i nije se pozdravio. Ona se okrenula od ivice i otišla na drugu stranu. Možda reči zaista zvuče bolje izgubljene u prevodu, kada joj on uspavano kaže: Ade…. I zatvori vrata.

Ja sam leto.

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!

2 Comments

  1. Ivan Pavlović Reply

    Pre neki dan sam saznao za vas. Sa zadovoljstvom ću vas čitati. I ova priča je sjajna. Po mom mišljenju jako dobro i kvalitetno. Zaista mi se mnogo dopada. Navijam za vas kao pisca 🙂

Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.