Verujem u okretanje nove strane. Ali isto tako verujem i u vraćanje na stara poglavlja, kako bismo još jednom potvrdili ono što (ne) znamo.

I to je otprilike to, od moje vere.

Nisam sigurna da u bilo šta drugo i verujem.

Ili napred – ili nazad.

I opet.

Napred – nazad.

Idem bezglavo napred, ili danima raspravljam sa sobom o onome šta je već učinjeno, i vrlo (vrlo!) često zaboravim na upravo sad.

Danas, nisam raspoložena.

Godinama donosim odluku da budem prisutna u momentu, a sada sam odlučila da to i uradim, pa i neka ostane za buduća pokolenja da sam 29. decembra godine gospodnje 2016. bila neraspoložena.

Jer jesam.

Prvobitna zamisao je bila da pričam o statistici.

O tome kako je moj blog u septembru 2014. imao čitavih 187 pregleda (mojih naravno), dok je ove godine u septembru brojao čak 6253 (ne svih mojih).

O tome kako sam ove godine napisala cca 50 tekstova, a stekla bar još toliko prijatelja preko ovog bloga.

I napravila sasvim novu (lako razumljivu) web adresu i napisala jednu (manje razumljivu) knjigu.

Eto, sve sam vam rekla šta sam želela.

Ali nisam raspoložena.

23h je navečer i umesto da pijem toplu čokoladu pored nekog kamina, treba da sedim i kucam o fenomenalnoj 2017 koja dolazi i 2016 koja odlazi, u kojoj su umrli svi koji su mogli da umru (osim Kejt Ričardsa naravno), a ustajem u 06 ujutru. I radila sam 10h danas nešto drugo, imala stresan dan, na ganglije su mi se popeli svi koji su mogli to da urade (a nema ih mnogo) i najrađe bih pod ćebe i da ćutim kad već nema te tople čokolade i kamina u Alpima (ili palme na Baliju). I znam da me čeka još minimum 50 ovakvih večeri za sledećih 50 članaka, a iz mene treba da isijava optimizam. Mislim ne treba, ali to je kao poenta ovog mog omiljenog praznika pored 1. maja i mog rođendana koji ću ovde s pravom uvrstiti u moje praznike.

S druge strane, kad malo bolje razmislim, tog septembra 2014, nisam imala pojima šta radim.

Nešto sam htela da pišem.

Boga pitaj šta.

Da neko pročita to nešto moje što često izbacim na papir.

Neprijatno sam se iznenadila da nikoga zapravo nije briga šta ja pišem. Čak ni meni najmilije osobe nisu bile u ekstazi zbog mog spisateljskog umeća.

Jedino kome je bilo stalo, bila sam ja.

I jedina osoba kojoj je još uvek stalo, jesam samo ja, samo što sad imam i 2000 ljudi na mesečnom nivou koji misle da je ono što ja pišem gotivno.

Hvala im / vam.

Ovakve večeri su nekako lakše zbog vas.

I lakše je okretati novu stranicu (u trenutku) i ne vraćati se na stara poglavlja (toliko često).

Vi takođe gradite moju veru.

Ne zbog broja ljudi koji klikne na blog, već zbog upetljavanja u sopstvene nesigurnosti, kojih ima, jer sam (verovali ili ne) od krvi i mesa.

A taj splet krvnih sudova i zrnaca i ko zna čega, zajedno sa mišićima i žilama i ko zna čim (ne ispravljajte me, dovoljno sam down), odlučio je večeras da prospe svoje srce pred vama.

Jer večeras nisam umela da budem strašno cool i super i strava jer ptičice iz Pepeljuge su nekim čudom zaobišle moj prozor, a da ne spominjem da nijednu zvezdicu ispod Coca-cola zatvarača nisam pronašla (a dvaes’ i nešto praznih)!

Tako da, da, ok je biti neraspoložen pred okretanje nove stranice.

Sledeća strana označava promene i raznorazne druge neugodne situacije.

Mislim, šta ako nikada ne dobijem tu zvezdicu?!

Zato je ok sedeti i ne okretati stranu u trenutku, kada ti se ne okreće (kao meni danas).

I pisati šta god mi padne na pamet, jer tako sam u mogućnosti.

Da, da, znam da na taj način nikada neću završiti poglavlje.

I da, znam da ću morati kad tad da je okrenem.

Hvala vam što me podsećate da to mogu.

I hvala što mi olakšavate da (virtuelni) papir ispunim onim što se nalazi u mom kardiovaskularnom sistemu.

Isto to želim i vama.

Da ispunite svoje papire ljubavlju i otkucajima vašeg srca.

Da okrenete novu stranu i kada vam nije do toga.

Pa makar i ne bilo nikog briga što pišete.

Jer papir trpi sve.

A kad tad, naći će se da neko prepozna tu ljubav.

Vi ste meni tu veru dali, a večeras je ja poklanjam vama.

Jer zbog te vere, nije mi krivo što nisam pored kamina na Alpima (ok, možda malo).

I zato srećna Nova 2017.

Slobodno plačite kad niste ok.

Pišite.

Ne obazirite se na početak i kraj.

Ali se trudite da verujete.

Jer ako ništa, za 365 dana dolazi nova tura Coca-colinih zatvarača.

I isto toliko dana da budete raspoloženi.

Pametnom je to valjda i više nego dovoljno.

Ho-ho-ho.

Love,

Ana Gord

goca-cestitika

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!

11 Comments

  1. Draga Ana, napisala si sretna nova 2017 🙂 A da, ti si ustvari samo kontrolirala koliko ljudi cita blog 🙂 pa sretna nama i 2018 🙂

    • Ana Gord Reply

      Mozak je ćao 🙂 zato je uvek dobro imati još jedan par očiju 😀 Hvala! Srećna!

    • Ana Gord Reply

      A ne, sad vidim da si ostavio komentar na prošlogodišnji tekst. Da, tad je bila srećna 2017 🙂

  2. Nijedan novi početak nije ili bar ne mora da bude euforičan, pa ne mora ni nova (blogerska) godina. Kao što ne moraš da budeš raspoložena da bi pisala i obrnuto. 😉 želim ti još mnogo ovakvih tekstova, spontanih, srčanih, istinitih. Da nije tako, ne bi bilo ni te statistike. Uživaj u putovanju i srećne ti nove godine! 🙂 I srećan Božić!

  3. Bez tvog bloga mene ne bi našli i pozvali u Poljsku.:) Jedno dobro delo je učinjeno. Imaj to na umu sledeći put kad budeš bila neraspoložena.;)

    • Najdraga moja dr Socili, sasvim si zasluženo otišla, ja sam bila samo puki posrednik 😉 Ali HVALA!!! Idemo sledeći put zajedno, ja ću biti tvoj verni šegrt 😀 kao i: havajske košulje… havajske devojke…

  4. Poštovana Ana, iako su praznici smišljeni da bi se ljudi odmorili i razonodili, u poslednje vreme nije baš tako. Svi mi sumiramo rezultate tokom njih i postajemo po malo sujeverni u smislu kakva će nam biti naredna godina ako ne počne na način kako smo isplanirali da provedemo taj dan ili ako ne doživimo neko prijatno iznenađenje na taj dan a o obavezama koje ne stignemo do isplaniranog termina da završimo i da ne govorimo. Kao da ne postoje i dani u godini tokom kojih nam može biti lepo i tokom kojih možemo postići mnogo…Ne može se sve isplanirati i okončati kada mi planiramo. Postoji i jedna uteha: ako se baš za praznike ne provedemo i oraspoložimo kako hoćemo ima još drugih dana…

Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.