Komšinica iz stana broj 21 ne silazi u park za vreme izolacije.

U taj prljavi, paviljonski park gde šetam sa psom, i koji verovatno liči na sve druge parkove iz predgrađa.

Ovde babe hrane ulične mačke i pse lutalice čak i noću, tražeći izgovor da izađu. Prolaznici nose kese i kese hrane iz Lidla, a roditelji šetaju decu i u vreme časova na televiziji. Ali ne i komšinica; ona i njena ćerka su, čini mi se, uvek u stanu.

Možda zato što je često i puno Cigana, jer ulica iza parka seče Cigan malu. Mladih, onih koji se oblače kao Crnci, šljampavo, sa kačketima i lancima na kukovima. Pardon, puno je Roma koji se oblače kao Afro-amerikanci. Oni se uglavnom plaše moje keruše. Ne znam zašto, ona je mirna i ne laje. Čak ni kada iz komšiničinog stana dopire neprekidno vikanje.

Na šta to liči, gde si ostavila papuče?

Zašto trčiš po stanu, prekini više!

Koliko puta sam ti rekla da ne diraš to?

I tako nekoliko puta dnevno. Vikanja.

Sada već nekoliko dana.

Vikanja.

Nedelja.

Stomak me boli kad je čujem. Keruša ne reaguje.

Silazim u park. Stanje je redovno: babe na prozorima, mačke na stepenicama, prolaznici sa kesama, Romi u grupama. Taman kada pomislim park da ne izgleda ništa drugačije nego i ostalih dana, primetim gospođu koja umesto zaštitne maske, nosi heklani milje preko lica. Uz nju ide razrigano štene se raduje mojoj keruši.

Sklonim se od njih i neodlučno uzimam telefon. Sakrivam broj.

– MUP uprava za grad Beograd, izvolite?

Sišla sam jer znam da komšinica neće biti u parku. I, da ne bih zvala od kuće.

– Komšinica stalno viče na svoju petogodišnju ćerku.

Glas mi podrhtava.

– Želite li da je prijavite?

Nisam sigurna da li radim pravu stvar.

– Da li znate da li se primenjuje fizička sila nad detetom?

– Ne – lažem, jer zvukovi iza zida govore drugačije.

– Recite mi broj stana u kome se odvija nasilje.

Nasilje. Ta reč mi eksplodira u ušima.

Zastanem.

– Ovaj, nisam baš najsigurnija, morala bih da proverim na sandučetu… Da li mogu da Vam se javim kasnije?

To nije „nasilje“ govorim sebi. I šta se glupiram, možda je trebalo samo da joj pokucam na vrata? Da pitam šta se dešava… Ili je to njihova stvar?

Vrtim se po parku. Keruša me prati. Rom u preširokoj trenerci i sa Bekam frizurom prolazi pored mene. Ne boji se mog psa.Ne smem da ga pogledam, neprijatno mi je od same sebe… Šta se ja tu mešam uopšte?

Krećem ka zgradi kada iza žbuna ponovo primetim gospođu sa miljeom. Njena zelena, svetla jakna iste je boje kao i ogrlica šteneta koga nemilosrdno bije. Izgleda da je našlo nešto da jede.

Zaustim da nešto kažem, ali me mladi Rom preduhutri:

– Gospodžo, pa opet ga biješ! Pusti ga bre, nemoj da ga biješ, pa i on je… Pa i on je čovek! I on ima dušu!

Gospođa ne govori ništa, milje joj se njiše ispred nosa. Ne gleda me i povlači štene za sobom. Ono maše repom.

Ciga mi baci pobednički osmeh.

Keruša me gleda dok mi reč opet zvoni u ušima.

Vadim telefon iz džepa.

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!

Comment

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.