(bes)

Duboko u gradu, na trotoaru, ležim sa rukom na stomaku i odbrojavam otkucaje do lovišta. Tri je ujutru i negde daleko, sigurno pada kiša. Nervozna sam i želim da se spustim dole, niz ulicu, da hodam stranputicom. Da vam saspem kamene blokove u lice, da me čujete.

Te modre noći, misli su se lagano jedna za drugom dovukle do mene, skupile u klupko i odnekuda se ugnezdila u meni, zmija u nedrima, ljuta guja što ujeda. Sakrila noge, mora da ih ima čim tako brzo naleti. Možda se i rodila sa mnom. Možda nastala u međuvremenu.

Ispod leđa, pulsiranje grada spojilo se s mojim i ne znam šta sam učinila i kako sam oslepela. Mirisalo je prijatno, i ludilo se tako usko pripilo uz normalno da je izgledalo dobro, više nego odlično. Tada sam ih lako pomešala i istinu zamenila lažima verujući da je to što činim sasvim logično. Uskoro, osećala sam trnce po celom telu, ta klica u meni počela je da… I u vama, šta se pravite ludi?! Tako lako navire i prvo kucka pa udara, na zemlju vas obara, vređa vas i pljuje, drži za gušu i prija dok je tu, dok u sekundi izgubite dušu, pa se pravite da se kajete! Šta je, sve zvuči tako poznato? Počinjala je dakle, da se izvija ala iz utrobe i sa toplom rukom na vratu da šapuće u uho: slabi su voljeni, slabi, udari, tuci, naudi, ne staj, budi. Lepljivo titranje mi se zavuklo u kosti i nisam mogla da sedim mirno. Usled kasne škripe kočnica, stegla me aždaja u jak stisak i nije me puštala, izgovarala iz dubine reči mojim usnama koje posle na površini samo zvrje i ne znam gde ih je našla i otkud su se u meni stvorile. Ukusna i hranjiva, dala mi je mišiće da ustanem, da grizem, natrljala me svojim otrovom i sama nastavila dalje, oslobođena, neopoziva, neuništiva.

Jak prasak, sprema se oluja i, kao i uvek, jutro zamenjuje noć. Na bedemima grada, čujem vrevu dok semafori menjaju svetla: crveno, žuto, zeleno, crveno, žuto, zeleno… Stojim ispruženih ruku na asfaltu, ispljuvana sopstvenim otrovom, žrtvovana zarad pogrešnog trenutka, ne znam da l’ ja ili životinja. Da poškropim tlo naređujem ,,Padaj!” i uskoro se krupne kapi rasprsnu na asfaltu. Može li me kiša isprati?

A šta vi mislite?

(napisano na kursu kreativnog pisanja na temu „Bes“ pod vođstvom prof. Mihajla Pantića)

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!

Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.