Dragi Deda Mraze,

Bila sam dobra cele godine.

Učini nešto za sebe

U oktobru, pored mene je prošla ženska moto banda na trotinetima.

U ponoć, na miholjsko leto.

Prošle su pored mene, njih tri, na trotinetima, odgurujući se stopalima o tlo.

To nisu bili električni trotineti a opet, bile su brze.

Toliko da sam par minuta mislila da haluciniram, jer otkud pobogu tri devojke na trotinetima se voze kroz pregrađe Beograda u to doba noći?

Nisam halucinirala (mada ne mogu to naučno dokazati jer sam bila sama).

A nisam stigla ni da ih upitam: kako ste tako jebeno kul?!

Ni da vidim gde se popunjava pristupnica pa da i ja vozim tricikl u ponoć u oktobru.

Njih tri, kao na letećim ćilimima.

Bila sam dobra Deda, šetala sam u proseku čitavih 4,7 km dnevno u oktobru.

To je moja dobrota broj deset prošle godine.

Donesi jednu odluku zbog koje ćeš biti bolja osoba

Vidiš od januara, ja koristim taj app za brojanje koraka. Silazim par stanica ranije i onda se od mojih pokreta na telefonu napravi neki broj. Kažu da treba da bude deset hiljada koraka, ali meni je lakše u kilometrima. Ako pitaš ko kaže; pa kažu svi oni članci na internetu, a onda to postane neko opšte pravilo koga se svi slepo drže.

Ja ne.

Moj cilj je četiri km, što je oko šest hiljada.

Već ti je jasno da živim na ivici.

A ako treba da se pravdam Deda, mislim da je to solidno. Bar četiri ispešačena kilometra.

Dakle moja dobrota broj jedan bila je što sam instalirala app. Ono, new years resolutions & shit. A u oktobru sam se i dalje držala svog plana.

Koja sam ja carica!

Volontiraj

Ne znam da li znaš, ali u maju sam napunila tridesetsedam (i brojkama 37). Dočekala sam trinaesthiljadapetstopet svitanja Deda. Na planeti koja se vrti u krug i lebdi u vaduhu. I to kažu na internetu, al’ ja to iskreno ne osećam… Niti se sećam svih svitanja. Doduše posmatram ponekad zalazak pažljivo – ali ne znam ko je napravio da taj zalazak bude baš tu svako veče.

Taj dan su mi i javili da mi neće platiti za tekst na kome sam radila mesec dana.

Jer ga neće iskoristiti.

Ne treba im.

Oni su u Americi a ja sam ovde.

Neću da ti kažem ko, ne bih nikoga da eksponiram.

Na rođendan sam se zato zapitala: imaju li ljudi slobodnu volju? Ili svemir o svemu odlučuje?

A onda sam pojela dva parčeta torte.

Mojom ličnom odlukom.

Baš čudno, začula sam tad glas mog brata. Ali mi nije smetalo.

Za svojih tridesetsedam, odlično se držim pravo da ti kažem.

I uostalom, moj verni app podseća me da moram da hodam.

Hodaj, hodaj, hodaj.

I ja hodam.

Možda svemir mora da izglasa koncenzus sa bogom da bi ti se nešto lepo dogodilo… A ti Deda, jesi i ti u glasačkom odboru?

U svakom slučaju, zalazak je za moj rođendan bio neverovatan.

Hvala vam na tome, članovi kosmičke predsedavajuće grupe.

Zato sutradan nisam napisala besni mail.

Nisam bila ljuta na njih Deda.

Takav je život kad ne tražiš da te plate unapred.

Uostalom, uštedela sam vreme koje bih potrošila za pisanje maila… Zar ne?

Moja dobrota broj pet, bila je u saznanju da nešto radiš za više dobro. Jer ne može uvek za pare.

To mi pisci najbolje znamo.

Vozi se gradskim prevozom umesto kolima

U avgustu, bila sam na rođendanu drugarice iz gimazije, u jednoj lepoj vinariji.

Pre nego što sam ušla unutra, ugledala sam kola u kojima su bile moje druge dve drugarice.

Ja sam došla autobusom.

Ja – nemam kola.

Prodali smo ih kad su nam bile potrebne neke pare a i više nismo mogli da ih izdržavamo.

To je bila odluka mojih roditelja.

Poštena. Oni su ih kupili, oni imaju pravo i da ih prodaju. Ja sam ih vozila. I izdržavala svaki hir tog slatkog auta. Finansijski naravno. No, tata je odlučilo da ih proda. Brat se oženio; on ima svoja kola koja je žena kupila. Pa su ih mama i tata prodali.

Bah, bilo je to ionako pre dve godine Deda, sad nije više ni važno.

Ovde uvek ima mesta za parkiranje dobacim im kroz prozor.

Jer znam da ga ima.

Nekada sam tu dolazila kolima. Mislim i da sam pevala usput.

Dok čekam da se one parkiraju, lice mi miluje kasni, topli avgustovski vetar. Zatvaram oči.

Deda, u trenutku sam osetila kako je to doprineti životu planete i bila sam srećna. Valjda je i to neko dobro delo.

Daj onima koji imaju manje

Inače, ta drugarica-slavljenica je ista ona moja drugarica koja nam je u istoj toj vinariji u aprilu rekla da se udaje. Vidiš, ona je našla prekrasnog dečka advokata. Možda ti ta reč prekrasno bode oči, ali on je zaista skroz po pe-esu.

Druga drugarica iz srednje nam je saopštila da je konačno trudna. Ona je sa ovim svojim već sto godina. I vreme joj je bilo, prokomentarisao je moj brat. Treća i četvrta koje su i tada došle kolima, nemaju dečka, ali imaju novca. One su se tada upravo vratile sa Balija. Ne kažem da novac može da ti zameni emotivnu prazninu, ali sigurna sam da je na Baliju sekiracija manja nego u Beogradu.

Pogotovo kada ostaneš tri nedelje.

Ni u aprilu ni avgustu se ne osećam kao da pripadam tu.

Ne zbog njih, zbog mene.

– Ti i dalje pišeš? – pita me moja, sada trudna, drugarica broj dva iz srednje škole.

– Da.

I ne znam šta da dodam na to. A stvarno volim moju trudnu drugaricu, zato i mislim da je to mene. Pa čekam da se veče završi i da krenem kući.

Na izlazu, u ulici Kralja Petra, jedan gospodin predlaže da nacrta naše portrete. Dobro, više liči na nekakvog čiču nego na gospodina ako ćemo iskreno. Drugarice koje su došle kolima odbijaju, ali ja pristajem.

– U tvojim godinama još sam sanjao da ću postati veliki i poznat umetnik!

Hm, nije nešto taj crtež Deda, ali čikica je srećan što sam pristala i ja sam srećna što sam mu dala neki dinar.

A onda sam krenula na stanicu da sačekam prevoz.

Deda eto je moja dobrota broj osam.

Nisam zavidela Deda.

Moje mi je pisanje milion puta draže od bilo kakvih trudnoća i kola.

Pomozi slabijima od sebe

U martu je izmišljen bombona ples Deda.

Ah, kakav legendarni ples! Postoji tek nekoliko meseci, ali je neverovatan. Vidiš, bratanica mi je dala da joj otvorim bombonu, ali sam joj rekla da moramo prvo da plešemo kako bi dobila bombonu.

Jasno ti je da je ona dosta svitanja mlađa od mene.

Deda čoveče, kakav ples! Male nogice (znam da je pleonazam, ne prekidaj me!) i moja stopala, ne baš tiho udaraju o parket i pomeramo se u nekom neshvatljivom ritmu.

To je taj bombona ples, bombona ples… – pevala sam iz sveg grla, a ona se smejala i plesala.

Dobrota broj tri Deda bila je istovremeno i životna lekcija: naučiti pokolenja bombona plesu.

Pokloni nešto u dobrotvorne svrhe

Malo ranije, u februaru, dogodilo se nešto jednako magično kao bombona ples.

Bilo je to jedne maglovite večeri kada sam krenula na jedan dobrotvorni koncert.

Devojko mala, pesmo moga grada… – na tramvajskoj stanici započelo je prvo tiho a onda sasvim glasno pevanje. Raspevani čovek se klatio u ritmu pesme. Ni on nije baš delovao kao gospodin Deda, pa bolje da kažem da je čovek nego da je malo ćaknut… Mada, šta ima loše u veselom pevanju iz sveg grla? Uglavnom, ljudi su vadili telefone da ga snime – a možda bih i ja da mi se nije istrošila baterija.

Pevao je kao da ne postoji sutra i onda je nastavio svoju pesmu i u tramvaju. Putnici su se smešili, a ja sam onda ispred sebe ugledala jednu perjanu jaknu… Tačnije njenog vlasnika.

Baš je lep, pomislila sam.

No, kad sam sišla na pustoj, mračnoj stanici, pomalo sam ustuknula. Iz tramvaja smo izašli samo čovek koji peva i ja. I priznajem, on mi je sa mrakom i potrošenom baterijom možda ipak postao lud.

Odjednom, kao zec iz šešira, vlasnik perjane jakne mi je prišao:

Ne boj se, to je samo Kale Kosmos. Živim ovde blizu, znam ga ceo život, neće on nikome ništa…

Nasmešila sam se. Bila sam srećna što mi je lepi dečko prišao.

Ponudila sam mu da ide sa mnom. Da je u pitanju koncert, u dobrotvorne svrhe.

Rekao je da ujutru radi, ali da će me rado ispratiti do ulaza u Sava Centar.

Na kraju, pružio mi je ruku i izgovorio Marko.

Marko, Deda.

Lep stisak.

Lep mladić.

Lep susret.

Ok, poželela sam da bude moj – pa šta? Da ono dosadno ja pretvorim u mi. Da pripadam… Već mi je dosadilo da pripadam samo sebi! Jer baš mi se dopada da pripadam Deda.

Ovom planetarnom sistemu.

Zemlji.

Srbiji.

Beogradu.

Dorćolu.

Mami. Tati.

I sada Marku.

Dopada mi se ta nečijost. Dopada mi se da me vole. Prija mi to, greje me.

Zar je to glupo?

Nije mi tražio broj. Nisam ni ja njemu.

E to je već bilo glupo Deda.

A ako hoćeš dobrotu, evo, platila sam ulaz na koncert i doprinela da bude manje gladi u svetu. I to je nešto.

Budi zahvalan za svoj život

Deda Mraze, u junu sam videla Madrid.

Život me je voleo! Međusobno smo se voleli. Po čitave dane vodili ljubav, život i ja. On meni Dalijevu Ženu na prozoru, ja njemu orgazam… I to kakav!

I da ti kažem, duša ne putuje istom brzinom kao avion. Moje putno biće nije izbalansiralo svoje postojanje u Beogradu sve do avgusta.

Ok, lažem Deda, lažem i to baš. Još uvek nije baš cela duša ovde sa mnom.

Jedan deo je ostao tamo da lebdi nad španskim krovovima i da me posećuje noću kad ne mogu da zaspim. Da me podseti da negde tamo postoji život koji se drugačije živi.

Onaj orgazmični.

Ali moja dobrota broj šest, Deda, oh možda je najbolja od svih dobrota prošle godine.

Po prvi put sam osetila da sam na kugli koja se vrti u vazduhu… Primetila sam čitav jedan svet kakav nikada pre nije bio i kakav nikada više neće biti.

I volela sam Deda.

Svim srcem sam volela što sam živa.

Nauči stariju osobu novoj veštini

U julu, dok sam ga učila kako da pošalje sliku preko Vibera (po ko zna koji put), tata me je preko naočara podsetio da se nisam ostvarila kao majka. Pošto se jedino majke ostvaruju. Nama koje još nismo rodile, ostaje još samo karijera.

Karijeru nemam, da se razumemo.

Jer ja (već znaš) pišem.

I volim to na žalost.

Toliko volim, da me ponekad srce zaboli od toga. I onda se slažem sa onim da ljubav boli.

Doduše, ne slažem se sa tom rečju ostvariti. U Klajnovom rečniku, proverila sam, ta reč se definiše kao nešto ispuniti. Nisam to umela da ispunim.

Vidiš Deda, iako nemam stalnog partnera, imam povremene nestalne, ali niko se još nije našao da želi da isprepletemo naš DNK. Za više detalja zašto se nisam ispunila (i metaforički i stvarno), pogledaj bilo koju ljubavnu sapunicu.

Ali i dalje verujem u čaroliju.

Jer Deda, sve sam smislila.

Mesecima sam smišljala sva pitanja za njega.

Pitala bih ga: znaš li ti Marko šta je ljubav? I ako znaš, hoćeš da mi pokažeš? A ako ne znaš, hoćeš da naučimo zajedno?

Reci da.

Reci – da.

Rekla bih mu: Hajde da se volimo. Jer jedino tako ćemo pobediti smrt.

Jebi ga.

Verovatno mi fali magični štapić jer se nismo još sreli.

A ako me pitaš za dobrotu Deda, evo i nakon ovoga volim svog tatu. Ako to nije dobrota, ja ne znam šta je.

Pomozi prijatelju u nevolji

U novembru mi se drugarica iz gimnazije požalila.

Ona koja ima savršenog dečka (pardon, verenika) misli da je dečko trudne drugarice broj dva savršeniji.

U trenutku kad se to dešava – ja ne verujem. Ne verujem da baš ona od svih ljudi na planeti to izgovara.

Ali ona to izgovara.

Njen dečkoverenik je (znaš već) uspešan, zgodan advokat koji je živeo sam u svom stanu i koji je nakon dve nedelje molio da se useli kod njega, a ona se nećkala.

Lepo sam ti već rekla: pre-kra-san.

Taj dečkoverenik ima savršene morsko-plave oči koje gledaju samo u nju, i anakondu ispod šlica, koji nju drži zadovoljno budnom celu noć. Oni vikendima skoknu do slovenskih banja da odmore vijuge a uveče slušaju džez uz čašu vina. On se uvek seti da kupi cveće, on nikada ne zaboravi ni na jednu godišnjicu, priliku, nijedan put nije prevrnuo očima kad idu po peti put ove nedelje kod njene majke na kafu.

No ona ipak veli da je dečko naše drugarice dva bolji i finiji i da se ophodi prema njoj sa više poštovanja nego njen advokat prema njoj.

I ja se mislim: da li uvek tuđi životi izgledaju bolje? Da li tuđi muževi zvuče nežnije?

Da, pa priznajem. Njen je advokat u mojoj glavi bio ispunjenje svih onih razmišljanja a zašto ja nemam nekog takvog. A tada, dok sam slušala kako je dečko trudne drugarice bolji, tada sam Deda shvatila da ja nemam tri blage veze sa životom. Svi žele ono što im zvuči kul, pa i ja. A posle ovoga, meni je baš dobro što sam sama.

Ne želim džez niti veliku batinu i titulu princa. Želim da se dobro osećam.

Dobrota broj jedanaest?

Nisam joj spustila slušalicu Deda. Niti rekla ono: teško’e. Ne, sa razumevanjem sam je saslušala i rekla da ne treba da upoređuje ljude. Da svi imaju svoje loše i dobre strane. I da ne znamo nikad šta je iza zatvorenih vrata.

A i jedan vikend u banji će je smiriti.

Odvoj vreme za svoje najmilije

U septembru, na porodičnom ručku, snajka je sa mnom podelila sledeći citat:

Potreba za materijalnim je pokušaj neinteligentnog čoveka da da svom životu svrhu. – Ošo.

Rekla sam naglas da izgleda da taj Ošo nije nosio gaće. Niti plaćao račun za struju. Niti mu je bilo bitno da ima za povremena putovanja.

Ili sam ja neinteligentna?

Brat je naravno rekao da ništa ne radim na tome kako bih promenila svoj život. Imao je u stvari, čitav govor.

I istina je Deda, nemam stalni finansijski balans, ali zato imam hrpu radnog iskustva. I sad znam kako ne treba.

To je bar neki izlizani kliše koji drugima ponavljam. Još kad bi znala gde se mogu da se prodaju ta moja iskustva pa i da ućarim neki dinar.

A onda je Deda moj, došala bratanica pa mi je pružila da joj otvorim jednu čokoladnu bombonu.

Deda, moja dobrota broj devet?

Shvatanje da nije sve u novcu.

I u tome da mogu da otvorim bombone za oni koji to još ne umeju sami.

Doniraj

U decembru, poklonila sam sigurno više od polovine odeće iz mog ormana svojim mlađim drugaricama.

Jer stvarno ne nosim većinu.

Donirala sam organe.

Iako većinu koristim.

Isključivala vodu dok sam prala zube.

Zarad dece u Africi koja nemaju vodu.

I uključivala bojler samo po jeftinoj struji.

Zarad računa za struju.

Svakako Deda, bila sam dobra.

Otišla sam na razgovor za posao.

Pravi posao.

Ne ovaj moj, pišljivi hobi.

Bila sam na milion razgovora za posao da se razumemo.

Nego, nikako nisu originalni ti razgovori.

Rekao je: moram da ti postavim ova pitanja, to je samo formalnost, razumeš?

Nisam razumela.

Ali on je igrao svoju ulogu ozbiljnog poslodavca. A ja one koja silno želi posao.

Gde vidiš sebe za pet godina?

Na pustom ostrvu sa koktelom u kokosovoj ljusci uz slamčicu sa suncobranom.

Zašto baš treba tebe da zaposlimo?

Zato što mi pisci jedva čekamo da radimo u kompaniji kao što je Vaša.

Koja su tvoja očekivanja od plate?

Da je imam.

Želiš li možda nešto da me pitaš?

Mogu li da idem kući, piški mi se?

U redu, javićemo ti se posle Nove godine.

Rukovali smo se.

Napolju su me dočekala blještava, praznična svetla. I neki čovek koji je nosio tvoje odelo Deda i slikao se sa prolaznicima, ho-ho-ho. Brat me je zvao da vidi kako je prošlo. Bio je takoreći ponosan na mene.

Možda ti ovaj posao dođe kao novogodišnji poklon?

Da, bilo bi super.

Poslednja dobrota za ovu godinu? Laganje zarad većeg dobra.

Jer nisam smela da mu kažem Deda.

Ja neću posao.

Ja hoću trotinet.

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!

2 Comments

    • Ana Gord Reply

      Hvala ti :* leži u fijoci neko vreme, pa rekoh ajd da je sredim 😉

Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.