“Ako još jednom budeš stala da slikaš, roknuću se” gunđa S na moje ko zna koje vađenje telefona iz džepa i zastajanje ispred još jedne sive, dorćolske fasade. Nasmešim se i čekam da okrene leđa a onda krišom ponovo škljocnem u zrak pa ubrzavam korak za njom.

Ona žuri.

Htela bi da završi šta ima pre nego što krene na ručak sa prijateljima. Onaj što priušti sebi jednom nedeljno, vikendom.

Meni se ne žuri. Ne zato što imam manje vremena već zato što mi je lepo. Isti taj ručak koji mogu sebi da dozvolim tako retko, čeka i mene. Ta nedeljna privilegija kada par sati odvojimo za one čije osmehe volimo. Ali S ne bi da dangubimo na fasade.

No ipak, meni je lepo.

0-02-05-91cf2c7696f793512fb7922a40fc8510321716e55eeb3d55795dd3255f1f5582_full (1)0-02-05-d41dcc65cbaec3b066170c69120c13324c092890f52276a02f00a1df73dfd398_full (1)

Ona govori kako će ubrzo njen rođendan (u aprilu), a zatim i moj (u maju), koji, po njenim rečima, kao da su juče bili. Pored nas, na Dunavu, protiču sante leda koje podsećaju da je do prekjuče bio minus.

Prevrnem očima.

“Znaš li koju mantru moraš sebi svakodnevno da ponoviš?” izgovaram svečano kao kakav bradati mudrac sa vrha planine “Danas je: pa današnji datum. Ne mart, ne april, ne 2020 godina. Hajde da probamo. Danas je…”

“Već februar!” uskače ona.

“Da, ali koji?”

“Četvrti” govori sad već blaže dok joj se jedna strana lica razvlači u osmeh.

“Koje godine?”

“2017. “

Smejemo se. Zajedno. I Dunav s nama.

0-02-05-0ae35a34777083c633a4552bd7f0b1e88e43fbd3f3fb2b7a6b5c8d850fca83b8_full (1) 0-02-05-c4d62367107e6b4b77e82d96205376c9209d4fc2c69bc3e48d96a5c5ff86ab37_full (1) 0-02-05-1ba12803a68e587ac21ecadc55b15d637618ada2b6ee4f749a7a3c75d82fe57e_full (1)

Divim se grafitima.

Tako su hrabri. Ono baš, baš hrabri. Na nekoliko nivoa. Prvo dok ih neko piše ili slika, krišom, u sred noći. Za to je potrebna hrabrost, zar ne?

Drugo što je u njih uloženo truda i vremena. Hrabrost je ulagati u nešto takvo.

I na kraju najviše jer su tako ranjivi i smrtni. Već sutradan mogu biti precrtani. Prefarbani. Porušeni. Meta psovka svih komšija. Možeš samo da ih zapamtiš. Umetnička dela koja postoje samo u našim glavama.

Na Dorćolu je sunčano i ja sam srećna što sam ponela naočare za sunce. “Vidi, na ovom piše želimo ti da još dugo cvetaš.” čitam, a S gleda na bujni, šareni cvet i natpis koji ide nakon srećan rođendan.

“Ne brini, neću da slikam. Pod uslovom da mi obezbediš sličan grafit za rođendan.”

“Unajmiću grafiti majstora specijalno za tvoj rođendan.” govori S srećna jer nisam upalila kameru na telefonu.

Ne spominjem joj da bih volela i ja da budem toliko hrabra. Da kažem šta mislim bez obzira na posledice sutradan. Da budem toliko hrabra da me ne interesuje što ću da stradam zbog onog što govorim.

Grafiti su u stvari narodni heroji.

0-02-05-3392a84add3f3f2f7fe67b5aa67b9f9cbe398c08664af7f56f85c5c6126d147b_full 0-02-05-4be643ef02c496659a1015a978372df743577acd19d2078459b4b53d109fa339_full (1)

“Pogledaj gore.”

“Šta?”

“Pa pogledaaaaj!”

“Misliš mesec?” pita me začuđeno.

“Da, u sred bela dana. Zar nije super?”

“Jeste, baš je dobar.”

“Zar nije lepo što šetamo i gledamo mesec u 3 popodne po sunčanom danu?” mom oduševljenju očigledno nema kraja.

“Jeste, ali biće još ovako lepih dana.”

“Eh sad, možda i neće. Ko zna, možda meni padne klavir na glavu kao u crtaćima pa ne budeš imala s kim da gledaš u mesec.”

“Ćuti bre, nisi normalna.”

Iako ne želim da mi o glavi radi glomazni, muzički instrument, svesna sam da je ovo dragoceni trenutak pa ne bih da ga shvatim olako.

“Ja volim da se šetamo.”

“I ja volim.” S zastaje i razmišlja malo. “Jeste baš lepo.”

Vadim telefon iz džepa još jednom.

S se smeje.

“Nisam ni sumnjala da ćeš da slikaš.”

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!

2 Comments

Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.