Nije Da Mi Se Istanbul Baš Svideo

Nemam pojma što sam kupila karte za Istanbul, valjda zato što nikad nisam bila a bila je promocija na AirSerbia i delovao je okej, ali na kraju putovanja ne znam baš šta da mislim iskreno. Enivejz, nije da mi se nije dopalo a nije ni da jeste, ali saznaćete u ovom tekstu šta mi tačno (ne) smeta ako biste malo do međe Azije i Evrope 🙂 Dakle, slede moje avanture iz Istanbula od 13 do 16 marta 2025 – i preporuke na kraju teksta.

13. mart – Merhaba yavru kediler!

…to vam je po gugl translejtu Ćao mace, a kao što je mačji klan upoznat, mnogo putujem i što više putujem, manje se spremam za putovanja… Ne da me manje uzbuđuju, nego nekako nisam toliko detaljna i promišljena (ili sad nisam bila). Zato nisam imala na umu da je Istanbul preogroman pa sam se nešto glupavo ne-snašla i 3 i po sata dolazila sa aerodroma u smeštaj. Inače, putovala sam sa mamom, a kada smo konačno stigle do smeštajne jedinice, odlučile smo da prošetamo bar malo i iskoristimo preostalo predveče. Prodavnice lažnih torbi, patika i garderobe su bile svuda, ali još bolje, mačke su bile svuda, to je bilo lepo, ali malo i nehigijenski ako mene pitate, smeća je isto bilo svuda, a pošto nam je smeštaj blizu grupe kafića gde sviraju zurle, na svakom koraku nas je neko vukao za rukav da uđemo, što je prosto zamorno pa idemo brzo da spavamo. Isto je važilo i za vlasnika smeštaja, koji je navalentno dolazio nenajavljen na vrata i insistirao da nam pomogne iako bih rekla 20x da nam pomoć nije potrebna.

14. mart – Aja Sofija je ‘nako

Ne bih stvarno da nekoga uvredim, ali saslušajte me do kraja i znajte da je ovaj podnaslov samo marketinški trik da vas navučem da pročitate moj tekst do kraja. ‘Ajmo ispočetka – jutro započinjemo na terasi smeštajne jedinice, lepo je i gledamo na Bosfor uz doručak a zatim idemo da obiđemo Aju Sofiju. Približavamo se velelepnoj građevini, ali ono što mi digne pritisak jeste što moraš da imaš maramu na glavi, što me ne nervira iz religioznih razloga, već više feminističkih, gde tip koji ima kosu do dupeta u redu ispred mene ne mora da stavi ništa na glavu, a ja moram jer sam žensko biće (ko hoće, neka se uvredi na ove moje reči, ali ja to u 21. veku ne razumem) – i nemam pravo izbora. Maramu, tj veliku salvetu možete da kupite ispred crkve i ako ste žensko, nosite je sa sobom jer će vam zatrebati i u drugim prilikama. I tako mi čekamo u redu da uđemo, i već sam vam na početku napomenula da sam bila manje detaljna, pa sam tako uspela i da rezervišem karte ne za ulazak u crkvu Aja Sofije, već u muze Aja Sofije (ne, to nije to). I onda sam dala još 30 eur za karte za crkvu (pored 25 eur za muzej) i ono što naslov natuknjava jeste da ne vredi zaista toliko da uđete unutra. Hoću da kažem – bila sam u mnogo očuvanijim crkvama za manje pare (npr. kao prošle godine u Firenci) pa ako niste kulturološki (i religiozni) fan ne morate da bacate pare.

Aja Sofija je – sledi lekcija iz istorije, pa preskočite ovaj pasus ako vas smara – sagrađena 537 g a sve do pada Carigrada 1453 služila je kao sedište Vaseljenskog patrijarha. Na ulazu, na mozaičkom panou, u sredini je prikazana Bogorodica koja nosi dete Isusa, a sa njene obe strane prikazana su dva cara koji se okreéu prema njoj. To su car Konstantin Prvi, osnivač grada, sa desne strane, i car Justinijan Prvi sa leve strane – jedan nosi maketu grada a drugi crkve. Te dakle 1453. godine, nakon što je otomanska vojska osvojila Konstantinopolj, Aja Sofija je pretvorena u džamiju i hrišćanske relikvije su uništene i zamenjene muslimanskim obeležjima. Ergo, dosta golih zidova unutar crkve, kao i polovični ostaci fresaka. Zato kažem, nije da unutra ima dosta sačuvanog, okej nije gola potpuno kao ona (nesrećnica bez ičega unutra) Sagrada Familija, ali ako ne želite baš žarko da uđete unutra, ne morate baš da bacate pare.

Naravno, pošto sam već dala pare na muzej, rekoh da uđem i u njega. Muzej je – gle čuda – potpuno interaktivan i prati istoriju Istanbula i Aje Sofije od osnivanja do danas. Nema dakle razbijenih krčaga i ostataka kostiju, već na velikim LED ekranima, uz video i zvučne efekte, idete iz sobe u sobu gde vam se prikazuje nekoliko razdoblja. Meni je najpotresniji deo bio naravno deo gde Muhamed II upada u sam grad i ruši sve pred sobom, pretvarajući Aja Sofiju u džamiju, pod izgovorom religioznosti i nisam sigurna šta se promenilo u poslednjih 600 godina od tada i i dalje mi nije jasno čemu ratovi i (uvek muška) borba ko ima veći falus.

Kad izađete, na tom istom Sultan Ahmedovom Trgu gde se nalaze i Aja Sofija i njen muzej ali i Plava džamija, nalaze se i ostaci starog hipodroma, tj obelisk gde se može naslutiti kako je u 18 veku sve bilo potpuno napušteno i – ofc – uništeno. Plava Džamija, tj Sultan Ahmedova džamija je izgrađena u 17. veku i ulaz je slobodan, ali upravo zato i red se proteže do Beograda otprilike, pa ja stvarno nisam imala nerava da čekam da uđemo. Džamiju je sagradio kao što slutite upravo sultan Ahmed I, koji je sa svega 19 godina odlučio da sagradi građevinu koja će zaseniti Aja Sofiju u veličini i lepoti, na mestu nekadašnje Konstantinove palate, kompleksa u kome su vekovima živeli vizantijski carevi. Eto, opet je radila neka zavist a da li je u tome uspeo, nisam sigurna iako je spoljašnjost svakako impoznatna.

Zatim smo nastavile do Kapali Čaršije , jedne od najvech i najstarijih pokrivenih bazara na svetu. Veliki bazar ili Kapalıçarşı ima preko 60 pokrivenih ulica (a svaka nosi ime po trgovcima odredene robe) u kojima se nalazi preko 4,000 prodavnica. To izgleda kao ogromni tržni centar u prizemlju, samo sa većinom prodavnica začina, fejk robe, nakita, escajga i sl. Naravno, svi, ali svi te vuku za rukav kupi, kupi, kupi a ako uzmete u obzir da žena koje prodaju nema (dakle, NE POSTOJE prodavačice), a da svi Turci izgledaju kao banditi sa bradama i brkovima, a mi smo žene, osećaj je baš neprijatan. Sam bazar je sagrađen pre cca 550 godina i poseti ga pola miliona ljudi dnevno i mene je ova uzvrpoljena košnica zatvorenog prostora sa muškarcima koji te vuku da kupiš pucala na anksioznost. Pritom, stvarno ne razumem cenjkanje kao kulturu, niti volim generalno da pričam sa ljudima, pa me je ovo uporno može-ne može za neku cenu jako iscrpelo – reci tebra cenu, ostavi me na miru, zašto pričamo uopšte.

Onda smo odlučile da probamo čuveni kebab, a ja sam, jer nisam ljubitelj istih, odlučila da uzmem riblji kebab, i da vam kažem – sve mi je u Turskoj prezačinjeno i ljuto i nisam ljubitelj takvih ukusa. Ono što sam pak otkrila ovde jeste ajran – turski, slani jogurt koji dolazi u tetrapak pakovanju od 270 ml i em što je preukusan, nego što ga ima. Onda smo na laganoj šetnjici uspele i da zabodemo sladoled, izbor je bio nasumičan, kafić se zvao Mado Karaköy, ali je sladoled prva liga, gust i preukusan. Nakon celog dana pešačenja, odlučile smo da sednemo na večeru kod komšija sa zurlama. Kao deo showa za turiste, služe meso u vrču koji zapale i razbiju pred vama, ali opet, sve im je bilo preljuto i nije mi se svidela hrana. Najbolje od svega je bila mačka koja mi se uvalila u krilo, i koje generalno sede i šetaju svuda kako im se ćefne (opet, nisam sigurna da je to najhigijenskije). Svakako, problem sa mačkama je što u većiini slučajeva deluju ofucano i kao da niko ne vodi računa o njima.

Uvod – 15. mart: situacija u Beogradu

I dok ja se švrćkam po Istanbulu, u Beogradu se održao masovni protest pod nazivom 15. za 15, organizovan od strane studenata i građana, u znak sećanja na 15 poginulih u padu nadstrešnice beogradske železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra 2024. Protest je okupio između 275.000 i 325.000 ljudi prema nezavisnim procenama, dok je policija navela broj 107.000 učesnika. Protest je uključiо okupljanje ispred Narodne skupštine ali tokom tih 15 minuta tišine, okupljeni su čuli neočekivan glasni zvuk, opisan kao „jezivi huk“, koji, iako je trajao samo par sekundi, izazivao je stampedo i opštu paniku kao i medicinske posledice kao prelome, bol u ušima, vrtoglavice, mučninu, slušne poremećaje i negativne efekte kod osoba sa pejsmejkerima. Studenti su optužili vlasti za upotrebu nelegalnog akustičnog oružja (LRAD), što je zvanično negirano. Situacija u Srbiji utiče na sveukupno raspoloženje već mesecima, a ovo je bio naročito neprijatno za svariti i htela sam da ovaj događaj spomenem i ovde.

15. mart – Masaža iz snova i Fenjer su pre-super

Da, novi dan, nova turska avantura ali pošto je u Beogradu pak, nova avantura protesta, dan nam je psihički nemiran. Za početak, idemo na u amam, na celokupni spa ugođaj. Nasumično (ali fantastično), izabrala sam Acemoglu amam, u sklopu hotela Celal Aga Konagi. Imate opciju samo za masažu penom (35e), ali i onu sa običnom masažom nakon toga (65e), i mi smo smo se odlučile za to. Inače obožavam sve što ima veze sa spa iskustvima, a ovaj je bio spektakl. Prvo se uđe u tursko kupatilo iz 15. veka, gde u sredini prostorije imate ogroman topli sto, na koji vas ženske koje tu rade postave i polivaju toplom vodom. Tako se počinje pa se nastavlja sa pilingom sa onim grubim, peškirastim rukavicama, pa onda prave penu, tačnije balončiće i masiraju tj pre miluju ali je masaža celog tela, gde vam i peru kosu i ne dozvoljavaju da vi bilo šta radite, pa nakon svega vas isperu i brišu kao bebu 🙂 Ovo traje oko pola sata, pa vam onda posluže tradicionalni turski čaj i stave glinenu masku da bi nakon toga sledilo još 30ak minuta relaks masaže, gde vas masiraju uljima, ali uključe i šake i lice i kosu, i tako sam bila oduševljena i ceo doživljaj je jedno wow.

Nakon ove savršene relaksacije, otišle smo da šetamo, pa opet završile na pijaci tj Bazaru začina (Mısır çarşısı ili Egipatski bazar). Opet, zatvoreni prostor sa mnogo muškaraca koji te vuku za rukav da nešto kupiš pa mi nije prijatno (i opet, baca me na anksioznost), a na sve to, kada sam otišla da kupim 2 čaja i 2 začina kod nekih prodavaca koji su se činili najmanje navalentni, prodavac me je naravno zapričavao i davao mi cenu „samo za mene“ pa sam za to dala 40evra i onda sam se tek osećala odvratno i iskorišćeno.

Ali dobro, nakon toga, konačno sam pronašla nešto što mi se u Istanbulu baš dopalo (pored masaže) a to je deo  grada Fenjer. Fener-Balat je hipsterski kraj pun grafita, kul kafića i mladeži, pa mi je naravno legao i otišli smo u kafić Naftalin. Kao što mu ime govori, Naftalin K. je opremljen stvarima izvađenim iz naftalina + gomilom mačaka koje leže po stolovima. Stare slike, mačke u tanjiru, štrikani stolnjaci, toalet u koji se ulazi kroz vrata od frižidera (o, da), meni u obliku pisma sa Kafkinim citatima – sve je neodoljivo. Šetajući se kroz Fenjer, naišli smo i na street food – dagnje u velikom tiganju, punjene pirinčem koje se prodaju na komad – zanimljivo, ali meni naravno ljuto.

Onda smo se ukrcale na turu brodom po Bosforu, koja traje 2h i košta 6e. Tura je dobra (mada nisam baš čula razglas i istorijat stvari pored kojih prolazimo), ali pošto je duvalo, 2h mi je bilo malo too much (smrzla sam se). Nakon toga, otišle smo u smeštaj i kupile burek i jogurt (tj ajran), i što se tiče hrane, to je moj top of the top jer su bili vrhunski. On the side note, u 22h, stanodavac nam je zakucao na vrata i (bukvalno) otimao telefone iz ruku da mu ostavimo dobru ocenu za smeštaj, što je bilo potpuno neumesno i neprijatno (a situacija u Beogradu je bila kao što sam je navela) – i to je mislim sumiralo moj utisak o Turcima koji su prosto napadni po svaku cenu i ne jebu živu silu ako žele da dobiju korist.

16. mart – fejk patike sa kravljim printom

Pola dana koje smo imale pred odlazak na aerodrom smo iskoristile za šoping. I, pošto su fejk patike bile svuda, a tašne slabo nosim, potpala sam pod uticaj i kupila fejk Adidas Samba LT Cow Print – a najzanimljivije od svega je što su Turci imali ovo u prodaji pre nego što se pojavilo u originalnim varijantama na leto. Kopije patika su nestvarno urađene, pa da provalite da li je fejk vam je potrebno izuzetno poznavanje svih modela patika, što je zastrašujuće jer se razmišljam koliko puta sam kupila nešto što se ovde na ulicama prodaje za manje od 10e (malo specifičnije, limited edicije kao moje, su skuplje). Uložak je kod konkretno Adidas patika drugačiji, i za specifične boje modela (npr florscentno ili drečavo, ili pak neobičnije boje), ne rade baš kako treba, ali za osnovne boje, razliku ne možete da provalite. Svakako, raj za ljude koji žele kvalitetnu (brendiranu?) robu po minimalnim cenama. Zatim smo se uputile prema aerodromu, sa svih 1000 prevoza (okej, 3), i stigle na let na vreme, čime je naša Turska avantura završena.

Moje preporuke ako idete (na produženi vikend) u Istanbul:

Evo mojih par preporuka ako idete u Istanbul na 3 dana.

Predlog plana razgledanja i aktivnosti:

• Sultan Ahmedov Trg is a must jer se ovde nalaze i Aja Sofija i Plava Džamija a u relativnoj blizini je i Kapali Čaršija. Ne bih ulazila u Aja Sofiju jer mi je 30e za ulaz zaista previše za ono što se unutra nalazi (a bez vodiča).
• Kvart Fenjer obavezno
• Veliki bazar tj Kapalıçarşı – a možete i Bazar začina tj Mısır çarşıs (Egipatski bazar) – realno vam je svejedno gde ćete što se mene tiče, isti je fazon mamipara svuda, i generalno imate gomilu tezgi po ulicama dok se šetate.
• Tura brodom po Bosforu, koja traje 2h i košta 6e
• Obavezno idite na ugođaj u turski amam, konkretno preporučujem Acemoglu amam, u sklopu hotela Celal Aga Konagi (birajte onu sa masažom, skuplju varijantu)

Šta jesti i popiti:

• kebab i burek – i moj favorit, ajran.
• kafić Naftalin K. je opremljen stvarima izvađenim iz naftalina + gomilom mačaka koje leže po stolovima – nalazi se u kraju Fenjer

I za kraj  – korisne info:

*Disklejmer: ovo pišem u martu 2025.  

Ne morate ovo da čitate ako ne idete baš sutra u Isranbul, ali je korisno znati:

• Let do Istanbula možete rezervisati preko AirSerbia. Uzeti u obzir da je vožnja od aerodroma do centra potrebno vreme (menjate barem 2 metroa). Takođe, karte za metro NISU nikako lake za korišćenje i za istu vrstu prevoza potrebne su vam drugačuje karte; primer: potrebne su vam jedne karte (i jedna plastična kartica) za jedan metro od aerodorma do jednog dela grada, pa druge karte (i druga plastična kartica) za drugi metro od tog jednog dela grada do centra, i naravno, treće karte za tramvaj ili autobus do centra grada. Da, toliko je zbunjujuće (i bespotrebno bacanje para na prevoz) :/
• Što se tiče smeštaja, cene su više nego povoljne, ali pazite gde ćete biti smešteni jer je Istanbul preogroman. Iz ove perspektive, birala bih smeštaj bliži Sultan Ahmedovom Trgu, i ne bih verovala review-ovima jer mi se čini da je većina nameštena (iz mog iskustva).
• Da li je Istanbul skup – smeštaj nije, pijace (koje su svuda) jesu veoma skupe, čak i kad se cenjkate, hrana na ulici je priuštiva. Cene po prodavnicama odeće i marketima su slične kao kod nas, ali za fejk brendirane stvari je veoma povoljno.

Na kraju, ako se lomite da li posetiti Istanbul, moj vam je savet da vam treba dosta pasije i strpljenja za obići sam grad, a ima dosta ugodnijih mesta za posetiti. Naravno, Istanbul je neprikosnoveno prelep i pun istorije, ali navalentni i naporni prodavci kao i očigledni patrijarhat i stigma mi kvare celokupnu sliku (a možda mi i samo treba neki lokalac da me bolje upozna sa gradom) – i generalno primećujem da mi muslimanski obojene zemlje nisu baš favoriti. Sledeći put mace letimo na Maltu, pa se pripremite za novu avanturu 🙂

Cmokić u njuške, šape i ušice 🙂