– Šta si zinuo mali? Ja ću to da radim s tobom ili bez tebe, a ovako možemo oboje da zaradimo neki dinar.
Bila je ružna. Ne, bila je toliko odvratna da nisam verovao da se bavi poslom kojim se bavi, ili sam naivno zamišljao da su sve noćne dame barem lepuškaste.
– Sigurno će ti neko tražiti, veruj mi – nastavila je da me ubeđuje – radila sam već sa drugim portirom pre tebe, onim ćopavim, što je otišao u penziju… Ako te interesuje lova, ja uzimam osamdeset, ti naplati koliko hoćeš… Možeš i hiljadu evra što se mene tiče, samo da ja uzmem svojih osamdeset.
I dalje sam je samo gledao, bez reči. Bio je ovo moj treći dan na poslu. Uzdahnula je prevrnuvši očima.
– Evo ti moj broj, reci samo da zoveš iz hotela Palas. – već je imala spreman papirić. – Piši ili zovi u koje god doba, radimo nas dve pa smo ti koleginica ili ja uvek spremne. Za sat vremena smo tu… Nama je uglavnom vikendom gužva.
U želi da gospođa što pre ode i da neko ne vidi da razgovarmo, uzeo sam nespretno broj telefona sa njenim imenom i stavio ga u džep. Ona se okrenula na peti i otišla – a ja sam, eto, imao papirić u džepu.
Taj broj mi je zatrebao već par dana kasnije. Gost me je upitao na smešnom engleskom da li mu mogu naći neku: Nice lady for tonight?
Mogao sam da odbijem naravno. Mogao sam da kažem da to nije praksa uglednog hotela kao što je Palas. Ili da se naljutim i pitam ga na šta mu ja ličim. Ali – imao sam taj broj, nadređeni mi nije bio tu, bio mi je potreban novac i, izvadio sam ga iz džepa.
Bio je to papir sa uredno napisanim brojem telefona, bez imena. Nisam mogao da ga držim u ruci predugo — kao kad mi neko pokaže sliku na kojoj nisam baš dobro ispao, pa ne želim da je gledam. Ipak, nazvao sam, šaputao u slušalicu bez potrebe i nadao se da sam valjda rešio i gosta i pratilju i svoju monetarnu nedaću. Vratio sam broj u džep, a sa njim ostavio još nešto.
Moju skvrčenu dušu.
Nije da mi je mnogo koristila ovih godina. Mama i tata su mi je podarili, čak je i negovali i silno verovali u nju a mene je na mahove žuljala. Delovala je nepotrebno, kao slepo crevo, jer – šta će ti? Živiš normalno i bez njega. Kao slepa ulica – jer nema izlaza, samo se bezveze zavlačiš. Slepo crevo, slepa ulica, pa evo slep i ja.
Nije došla ona, već pomenuta koleginica, zaista za pedeset i pet minuta. Isto toliko ne-lepa, ali nešto mlađa i mršavija. Pitala me je koji je broj sobe gospodina sa lošim engleskim i ja sam je uputio kuda da ide. Onda me je upitala koju sam mu cenu rekao. Promucao sam: sssto peeedededeset. Koleginica je samo klimnula glavom, rekla da će doći posle po pare i krenula ka sobi.
– Hvala!
– Thank you!
Zahvaljivali su mi i on i ona samo pola sata kasnije. Prvo je došla koleginica po svoje pare, pozvala taksi i otišla, a on kao da je čekao da ona nestane, pojavio se koji minut kasnije i kezio se od uva od uva. Nisam bio siguran zašto.
Da li sam učinio neko… Dobro delo?
Odmahnuo sam rukom i nastavio da radim, međutim, mozak je krenuo da računa. Nije da sam to želeo, ali išlo je nekako samo od sebe.
Osamdeset evra za manje od pola sata. Pa nije to baš tako loše. Neka legne sa četiri čoveka dnevno, to je već 320 evra… Dnevno! Za dva sata posla; bez šefa, bez uniforme, bez sanitarne, bez mnogo priče dok sam ja stajao u holu u neudobnim cipelama, i morao da se kezim svima koji naiđu. Hm, ja sam mogao samo da sanjam o toj lovi. Na nedeljnom nivou, ako ne radi jedan dan, neka bude minumum 1920 evra! Plus, sigiurno dobije bakšiš, zar ne?
Čoveče!
Nije da sam ikad preterano razmišljao o najstarijem zanatu na svetu, ali sad sam se bogami bacio u mozganje. Lično, nisam koristio dotične usluge jer su me mama i tata koji su verovali da imam dušu, tako vaspitali. Pošten svet to ne radi. Ali, ko mene šta i pita? Zar je važno da l’ sam ih koristio ili ne, neko će ih uvek koristiti. Nema tu pomoći; ponuda i potražnja su takve da se ovakve usluge nikada neće iskoreniti.
I tako, vijuge su radile i dalje.
Ove, ove, da ih tako laički nazovem, kurtizane, one su bile osobe, da, od krvi i mesa, i one imaju tu istu dušu ali su nekako to počele da rade… Da li ih je neko terao? Da li su sve one sirotice koje izdržavaju decu sa autizmom ili terminalnom bolešću i nemaju drugog izbora? Pa jebi ga, nemoguće je da su baš sve u tolikim neprilikama da nemaju čega drugog da se late. A oni koji traže njihove usluge uopšte ne deluju kao zlikovci.
I zar je i bitno zašto to rade – ako nisu prestale? Ali razmišljao sam (sve dalje i dalje) do love je! Kad bi ikada zaradile tu lovu?! Prosto lažu sebe… Možda ni ne moraju. A i – šta će ti duša ako ne možeš da platiš račune?
A možda (epifanija): to im je samo posao.
Kao što ja imam moj posao.
Znači, nije te niko prislio, sama si pristala na to. Jer jebote mogle su i da odu u Nemačku (ili bilo koju drugu zemlju), uzmu lovu i vrate se sa pričama kako su se tamo obogatile preko noći i kako su uspešne, poslovne žene. I postoji mogućnost da one donekle to vole, ne da uživaju, već da, ako su pristale na to, to im je bilo draže od pranja prozora ili wc šolja ili na kraju krajeva, prosjačenja na ulici. Svakako se plaća deset puta bolje nego većina poslova koje ja znam – pogotovo tih govnjivih.
Da, i to sam imao.
Objašnjenje u džepu.
Opravdanje za postupke… I njene i moje.
Ona bi to radila i onako i ovako, a meni je taj novac zaista dobro došao. Plata mi je mizerna, nije ni upola kao njena, niti će ikada biti.
I naravno da sam nastavio da papirić vadim iz džepa po potrebi, jer niko se nikada nije žalio – ni gosti, ni one.
Ponekad bi dolazile i druge; gosti bi već našli način da ih pozovu. Znao sam da ih prepoznam jer bi morale da se upišu za kratku posetu u sobi; nekad su bile i lepe, zgode, skuplje, bolje obučene. Nekad i jeftinije, često pod gasom, mada nisu pravile probleme. I uvek bi dolazile taksijem, ne znam u čemu je bila fora, to je bio neki zaštitni znak noćnih prodajnih tela, taksi, pre i posle, tako valjda nisu morale da gledaju nikoga, u tuđa lica na ulici, u autobusu, naročito ako sretnu nekog koga znaju ili ako su rekle da neće više time da se bave, lica koja bi ih pitala gde su bile, tako bi brže došle kući, tako bi častile sebe ili bi se tako bolje osećale.
Opet, objašnjenja u mom džepu.
Srećom, više mi nisu bila potrebna, pa sam ih samo gurao dublje.
I ona je došla taksijem.
Napolju je pljuštala kiša i ta brineta punih usana je ušla u hotel dok joj se polumokra kosa lepila za blistavu kožu. Zanimljive crte lica, četrdesetih godina.
Ona mora da je skupa, pomislio sam.
– Zdravo, rekla mi je, ja tražim jednog Vašeg gosta, mislim da je u sobi 666.
Pogledao sam joj nežnu kožu sa koje se osećao miris lavande i zamalo da sam naivno poverovao da se ne bavi time. Naravno, čim se upisala kao poseta, znao sam da to nije istina. Skoro da mi je bilo krivo… Možda bismo se u nekom drugom životu zaljubili jedno u drugo. Ona bi me gledala u oči a ne kroz mene. Dirala bi mi kosu šakama koje nisu dirale drugog. Usne bi joj imale ukus svežeg mleka i…
Trgnuo sam se; šta se ja tripujem?! Realno gledam u izlog a nemam love da kupim robu.
Brineta je imala odsutan pogled i vrtela je lančić sa krstićem oko prstiju.
Pozvao sam sobu koju je navela i kroz par minuta se pojavio proćelavi, masni debeljko.
Za to vreme, ona je pokušala da priča sa mnom.
– Neko čudno vreme, je l’ da? Ujutru hladno, preko dana vrućina, sad opet ovaj pljusak… Nikako da otopli.
Uputio sam joj ozbiljan pogled, jer nisam znao šta da odgovorim. Vreme napolju me nije zanimalo.
– Evo gospodina…
Ona se okrenula ka njemu.
– Ćao! – namestila je odjednom osmeh a zadrigli gospodin joj se nakezio nazad, stegao joj ruku i zahvalio se što je došla. Gledali su ispod očiju u mene da li ću nešto reći, ja sam se pravio da kucam na računaru pa kada su videli da je vazduh čist, krenuli su u sobu.
Brineta je istrčala iz sobe ni desetak minuta kasnije. Bila je raščupana, a obraz joj je bio crven. Nije bila deo mog uobičajnog tandema i nije morala ni da mi se javi kad izlazi.
Debeli gmaz se nije pojavio.
Nije da nisam razmišljao o brineti to veče… Noćne smene su stvorene za preispitivanja. Bahatog gosta nisam mogao da izbacim, iako mi trag na licu brinete nije davao mira. A i šta da mu kažem? Gospodine, udarili ste jednu, jednu… Ne, dobio bih otkaz momentalno. Nisam ga ni prijavio; nije bilo ni svrhe ni potrebe.
Šta li se desilo? Da nije pokušala da ga pokrade? Da ga nije podsetila na bivšu? Da nije…
Bah, nemam ja tu ni šta da se mešam!
Negde oko dva, kada se sve stišalo, otišao sam da legnem u sobicu iza recepcije. Gledao sam u jednu tačku, tačno ispod nadzorne kamere. Kiša je i dalje padala.
Ona će nastaviti.
On će nastaviti.
A ja?
Sutradan sam došao na posao. Kada mi je sledeći gost tražio finu damu za veče, nisam mnogo oklevao.
Samo radim svoj posao.
