Stojim u gostinjskoj sobi tek deset minuta a već se osećam neprijatno. Kamen u obliku ptice na Mininom prstenu samo što mi ne izbije oko, to je jedna stvar.

Druga, još nelagodnija, jeste činjenica da kada sam poslednji put bila kod njih, Aleksandar i ona su spavali u istom krevetu. Sada, nekoliko godina kasnije, Mina mi je pomogla da spustim kofer, i kažiprstom na kome se prelivalo kameno perje, nehajno zavrtela u pravcu njegove i njene sobe.

Njegova je nekada bila njihova, to se dobro sećam.

– Šta li rade nakon seksanja – sevnulo mi je kroz glavu – okupaju se i idu da legnu u zasebne prostorije?

Pocrvenela sam i nisam smela da je pogledam; a stidela sam se svojih misli još više jer je Mini vidno bilo drago što sam došla:

– Koliko dugo se nismo videle? Tri godine, četiri?

Hladnim prstima nežno mi je stegla šaku i dodala da je već naručila hranu a Aleksandar samo što se nije vratio. Zlatoglavo stvorenje mi je namignulo.

– Mina, kako ti je neobičan taj prsten sa paunom.

– Oh ne draga, to je feniks… Sve ću ti reći kad sednemo za sto!

Nisam sigurna da li sam napravila grimasu dok sam pokušavala da se nasmešim. Trebalo je da prespavam kod njih samo jednu noć, međutim, sada mi se to činilo kao bespotrebna usputna stanica.

– Oho, pa dobro nam došla u Z.! Opet neki poslovni put, a? – Aleksandar mi se obradovao kad je ušao i istim, hladnim dlanom mi stegao ruku. – Nego, je l’ ti Mina pričala da smo se prošle nedelje vratili iz Londona?

Između zalogaja, saznala sam kako su se proveli. Bili su u najboljem restoranu, onom koji je gledao na Big Ben. Pili su šampanjac sa komadićima zlata. Beli tartufi i beluga kavijar. Personalizovani meni. Escajg od sedefa. Račun na kome se nižu nule. Na kome je poslednji broj nula.

A onda, minut pre nego što je porcelana čokoloadni dezert iznet pred njih, Aleksandar joj za desetogodišnjicu veze poklonio dijamantski prsten (ne znamo koji po redu). Svetlucajući kao more na mesečini, ptica je naslonila kljun na svoja raskošna krila.

– Feniks je simbol besmrtnosti, ljubavi koja se iznova rađa… Draga, ubola sam životnu premiju sa njim! – ushićena, uhvatila ga za mišicu i posmatrala ga očima punim ljubavi… Očima koje ne slute na dva razdvojena kreveta. – A sećaš se šta mi je rekao na prvom sastanku, tad smo još bile na fakultetu?

Dok je Mina pričala, Aleksandar me je pogledao… Prošli put me nije tako pogledao. Ali sada jeste. Samo jednom, ali dovoljno da se osetim krivom, iako mi je nije bilo najjasnije zbog čega. Čudan osećaj, kao… Kao onda kada sam imala trinaest godina, a neki stariji gospodin mi je u prodavnici ponudio da me “otprati kući”. Pa sam plakala kad sam utrčala u stan, a nikoga nije bilo kod kuće da me pita šta se desilo pa nikome to nikada nisam ni ispričala. Da li sam pogrešila što sam našminkana, što sam nosila haljinu, što mi je kosa isfenirana?

Opet sam napravila grimasu umesto osmeha, nespretno zevnula i rekla da sam jako umorna.

– Draga važi, odmah ću ti namestiti da legneš. Moram samo da ostavim feniksa kod tebe u sobi – sef nam je tu.

Aleksandar je, srećom, krenuo u svoje prostorije pa smo izbegli neprijatnu tišinu. Kada sam zatvorila vrata za sobom, odahnula sam i zatvorila oči.

Uzalud.

Rajska ptica mi se rugala iza zida.

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!

2 Comments

    • Ana Gord Reply

      Draga Nado, ovo je cela priča 🙂 Sledeći put pišem nešto duže 😀

Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.