Sino\u0107 sam sedela na stanici \u010dekaju\u0107i prevoz, i naravno po (glupoj) navici uklju\u010dila telefon besciljno tra\u017ee\u0107i \u201cne\u0161to\u201d.<\/p>\n
Jer kao nemam \u0161ta da radim osim da \u010dekam. Kao da je \u010dekanje glupo i nedopustivo i potreban mi je telefon da me zabavi jer smo mi ljudi iz XXI veka pametniji od onih koji su hiljadama godina ranije \u010dekali, i kona\u010dno je to \u010dekanje dolijalo i prona\u0111en je lek u obliku telefona. Kada sam shvatila \u0161ta sam uradila, ljuta na sebe, spustila sam telefon i isklju\u010dila ga.<\/p>\n
Podigla sam pogled.<\/p>\n
Prvo \u0161to sam primetila bio je lak na ka\u017eiprstu, koji se blago iskrzao. Zabrinuto sam shvatila da to moram \u0161to pre da popravim (kao da \u0107e iko da primeti).<\/p>\n
Zatim sam primetila putnika-namernika koji je do\u0161ao da sa\u010deka prevoz. Ili mo\u017eda da odmori. Spu\u0161tao je strpljivo sve svoje torbe i ran\u010deve, jednu po jednu na pod. Iako umorno i neobrijano, imao je lepo lice.<\/p>\n
Zatim sam primetila devojke u lepr\u0161avim letnjim haljinama kako prolaze pored nas, smeju\u0107i se. Bile su miri\u0161ljave i radosne, i jedna drugu su dodirivale po ramenima od sre\u0107e.<\/p>\n
Onda sam osetila kasni, topli avgustovski vetar. Klizio je preko svih nas koji smo se na\u0161li na Brankovom mostu i milovao nas ne\u017eno, roditeljski.<\/p>\n
Gore, na nebu, bila je vidljiva severnja\u010da. U slu\u010daju da se izgubim. Nikad upoznate galaksije le\u017eale su negde daleko, daleko.<\/p>\n
Zatim sam primetila mog sadrugara kako savija duvan, i nedugo potom uvla\u010di dim u plu\u0107a. Gotovo sam po\u017eelela da i sama propu\u0161im, samo da udahnem ovo ve\u010de.<\/p>\n
Potom\u00a0sam osmotrila radove na mostu. Grad kako raste pred mojim o\u010dima. Osetila sam Kosan\u010di\u0107ev venac koji se izdizao iz pepela iza mojih le\u0111a.<\/p>\n
Primetila sam jo\u0161 i 95-icu koja je stala iako nije smela da stane zbog radova. Ljude koji uzbu\u0111eno ulaze u autobus, sre\u0107ni zbog ove zgodne prilike da ne pe\u0161a\u010de.<\/p>\n
Primetila sam i automobile kako jure preko mosta, \u017eure\u0107i negde. Sve te \u017eivote koje je most nosio na svojim le\u0111ima. I u toj op\u0161toj voza\u010dkoj gunguli, jednu lepu, \u017eensku \u0161aku kako i sama miluje vetar kroz prozor. Sre\u0107na ruka koja u brzini mo\u017ee da dodirne topli, avgustovski vetar.<\/p>\n
\u010cula sam zatim i ljubavni zanos dveju reka koje su se ispod mene sudarale. Odjednom sam osetila da se spajaju ba\u0161 tu, nedaleko ispod mojih stopala, me\u0161aju\u0107i svoje vode.<\/p>\n
Primetila sam jo\u0161 gomilu nebitnih stvari.<\/p>\n
Vatromet. Ljude koji gledaju u svoje telefone i ne \u010dekaju. Reklame. Kome\u0161anje Beograda pred septembar.<\/p>\n
Sebe kako sedim na stanici i \u010dekam. Primetila sam svoje \u010dekanje.<\/p>\n
Primetila sam \u010ditav jedan svet kakav nikada pre nije bio i kakav nikada vi\u0161e ne\u0107e biti.<\/p>\n
Sve samo zato \u0161to sam spustila telefon.<\/p>\n
I shvatila u trenutku gde je \u010dekanje postalo ono \u0161to treba da se izbegne, da toliko sre\u0107na nisam bila mesecima jer ni\u0161ta drugo nije falilo osim \u010dekanja.<\/p>\n
Zatvorila sam o\u010di. Srce je radosno tuklo u grudima.<\/p>\n
I iako paradoksalno, va\u017eno mi je da znam da sad ovo stoji na ne\u010dijem tu\u0111em telefonu.<\/p>\n
Da jo\u0161 neko primeti.<\/p>\n
Da jo\u0161 neko sazna koliko je dobro (ne)\u010dekati.<\/p>\n