Stojim u gostinjskoj sobi tek deset minuta a ve\u0107 se ose\u0107am neprijatno. Kamen u obliku ptice na Mininom prstenu samo \u0161to mi ne izbije oko, to je prva stvar.<\/p>\n
Druga, jo\u0161 nelagodnija, jeste \u010dinjenica da kada sam poslednji put bila kod njih, Aleksandar i ona su spavali u istom krevetu. Sada, nekoliko godina kasnije, Mina mi je pomogla da spustim kofer, i ka\u017eiprstom na kome se prelivalo kameno perje, nehajno zavrtela u pravcu njegov<\/i>e<\/i> i njen<\/i>e<\/i> sobe.<\/p>\n
<\/i>Njegova<\/i> je nekada bila njihova<\/i>, to se dobro se\u0107am.<\/p>\n
– \u0160ta li rade nakon seksanja \u2013 sevnulo mi je kroz glavu \u2013 okupaju se i idu da legnu u zasebne prostorije?<\/p>\n
Pocrvenela sam i nisam smela da je pogledam; a stidela sam se svojih misli jo\u0161 vi\u0161e jer je Mini vidno bilo drago \u0161to sam do\u0161la:<\/p>\n
– Koliko dugo se nismo videle? Tri godine, \u010detiri?<\/p>\n
Hladnim prstima ne\u017eno mi je stegla \u0161aku i dodala da je ve\u0107 naru\u010dila hranu a Aleksandar samo \u0161to se nije vratio. Zlatoglavo stvorenje mi je namignulo.<\/p>\n
– Mina, kako ti je neobi\u010dan taj prsten sa paunom.<\/p>\n
– Oh ne draga, to je feniks… Sve \u0107u ti re\u0107i kad sednemo za sto!<\/p>\n
Nisam sigurna da li sam napravila grimasu dok sam poku\u0161avala da se nasme\u0161im. Trebalo je da prespavam kod njih samo jednu no\u0107, me\u0111utim, sada mi se to \u010dinilo kao bespotrebna usputna stanica.<\/p>\n
– Oho, pa dobro nam do\u0161la u Z.! Opet neki poslovni put, a? – Aleksandar mi se obradovao kad je u\u0161ao i istim, hladnim dlanom mi stegao ruku. – Nego, je l’ ti Mina pri\u010dala da smo se pro\u0161le nedelje vratili iz Londona?<\/p>\n
Izme\u0111u zalogaja, saznala sam kako su se proveli. Bili su u najboljem restoranu, onom koji je gledao na Big Ben. Pili su \u0161ampanjac sa komadi\u0107ima zlata. Beli tartufi i beluga kavijar. Personalizovani meni. Escajg od sedefa. Ra\u010dun na kome se ni\u017eu nule. Na kome je poslednji broj nula.<\/p>\n
A onda, minut pre nego \u0161to je porcelana<\/i> \u010dokoloadni dezert iznet pred njih, Aleksandar joj za desetogodi\u0161njicu veze poklonio dijamantski prsten (ne znamo koji po redu). Svetlucaju\u0107i kao more na mese\u010dini, ptica je naslonila kljun na svoja rasko\u0161na krila.<\/p>\n
– Feniks je simbol besmrtnosti, ljubavi koja se iznova ra\u0111a… Draga, ubola sam \u017eivotnu premiju sa njim! – ushi\u0107ena, uhvatila ga za mi\u0161icu i posmatrala ga o\u010dima punim ljubavi… O\u010dima koje ne slute na dva razdvojena kreveta. – A se\u0107a\u0161 se \u0161ta mi je rekao na prvom sastanku, tad smo jo\u0161 bile na fakultetu?<\/p>\n
Dok je Mina pri\u010dala, Aleksandar me je pogledao… Pro\u0161li put me nije tako pogledao. Ali sada jeste. Samo jednom, ali dovoljno da se osetim krivom, iako mi je nije bilo najjasnije zbog \u010dega. \u010cudan ose\u0107aj, kao… Kao onda kada sam imala trinaest godina, a neki stariji gospodin mi je u prodavnici ponudio da me \u201cotprati ku\u0107i\u201d. Pa sam plakala kad sam utr\u010dala u stan, a nikoga nije bilo kod ku\u0107e da me pita \u0161ta se desilo pa nikome to nikada nisam ni ispri\u010dala. Da li sam pogre\u0161ila \u0161to sam na\u0161minkana, \u0161to sam nosila haljinu, \u0161to mi je kosa isfenirana?<\/p>\n
Opet sam napravila grimasu umesto osmeha, nespretno zevnula i rekla da sam jako umorna.<\/p>\n
– Draga va\u017ei, odmah \u0107u ti namestiti da legne\u0161. Moram samo da ostavim feniksa kod tebe u sobi – sef nam je tu.<\/p>\n
Aleksandar je, sre\u0107om, krenuo u svoje <\/i>prostorije\u00a0pa smo izbegli neprijatnu ti\u0161inu. Kada sam zatvorila vrata za sobom, odahnula sam i zatvorila o\u010di.<\/p>\n
Uzalud.<\/p>\n
Rajska ptica mi se rugala iza zida.<\/p>\n