Kom\u0161inica iz stana broj 21 ne silazi u park za vreme izolacije.<\/p>\n
U taj prljavi, paviljonski park gde \u0161etam sa psom, i koji verovatno li\u010di na sve druge parkove iz predgra\u0111a.<\/p>\n
Ovde babe hrane uli\u010dne ma\u010dke i pse lutalice \u010dak i no\u0107u, tra\u017ee\u0107i izgovor da iza\u0111u. Prolaznici nose kese i kese hrane iz Lidla, a roditelji \u0161etaju decu i u vreme \u010dasova na televiziji. Ali ne i kom\u0161inica; ona i njena \u0107erka su, \u010dini mi se, uvek u stanu.<\/p>\n
Mo\u017eda zato \u0161to je \u010desto i puno Cigana, jer ulica iza parka se\u010de Cigan malu. Mladih, onih koji se obla\u010de kao Crnci, \u0161ljampavo, sa ka\u010dketima i lancima na kukovima. Pardon, puno je Roma koji se obla\u010de kao Afro-amerikanci. Oni se uglavnom pla\u0161e moje keru\u0161e. Ne znam za\u0161to, ona je mirna i ne laje. \u010cak ni kada iz kom\u0161ini\u010dinog stana dopire neprekidno vikanje.<\/p>\n
Na \u0161ta to li\u010di, gde si ostavila papu\u010de?<\/em><\/p>\n Za\u0161to tr\u010di\u0161 po stanu, prekini vi\u0161e!<\/em><\/p>\n Koliko puta sam ti rekla da ne dira\u0161 to?<\/em><\/p>\n I tako nekoliko puta dnevno. Vikanja.<\/p>\n Sada ve\u0107 nekoliko dana.<\/p>\n Vikanja.<\/p>\n Nedelja.<\/p>\n Stomak me boli kad je \u010dujem. No, keru\u0161a ne reaguje.<\/p>\n Silazim u park. Stanje je redovno: babe na prozorima, ma\u010dke na stepenicama, prolaznici sa kesama, Romi u grupama. Taman kada pomislim park da ne izgleda ni\u0161ta druga\u010dije nego i ostalih dana, primetim gospo\u0111u koja umesto za\u0161titne maske, nosi heklani milje preko lica. Uz nju ide razrigano \u0161tene koje se raduje mojoj keru\u0161i.<\/p>\n Sklonim se od njih i neodlu\u010dno uzimam telefon. Sakrivam broj.<\/p>\n – MUP uprava za grad Beograd, izvolite?<\/p>\n Si\u0161la sam jer znam da kom\u0161inica ne\u0107e biti u parku. I, da ne bih zvala od ku\u0107e.<\/p>\n – Kom\u0161inica stalno vi\u010de na svoju petogodi\u0161nju \u0107erku.<\/p>\n Glas mi podrhtava.<\/p>\n – \u017delite li da je prijavite?<\/p>\n Nisam sigurna da li radim pravu stvar.<\/p>\n – Da li znate da li se primenjuje fizi\u010dka sila nad detetom?<\/p>\n – Ne – la\u017eem, jer zvukovi iza zida govore druga\u010dije.<\/p>\n – Recite mi broj stana u kome se odvija nasilje.<\/p>\n Nasilje. Ta re\u010d mi eksplodira u u\u0161ima.<\/p>\n Zastanem.<\/p>\n – Ovaj, nisam ba\u0161 najsigurnija, morala bih da proverim na sandu\u010detu… Da li mogu da Vam se javim kasnije?<\/p>\n To nije “nasilje” govorim sebi. I \u0161ta se glupiram, mo\u017eda je trebalo samo da joj pokucam na vrata? Da pitam \u0161ta se de\u0161ava… Ili je to njihova stvar?<\/p>\n Vrtim se po parku. Keru\u0161a me prati. Rom u pre\u0161irokoj trenerci i sa Bekam frizurom prolazi pored mene. Ne boji se mog psa. Ne smem da ga pogledam, neprijatno mi je od same sebe… \u0160ta se ja tu me\u0161am uop\u0161te?<\/p>\n Kre\u0107em ka zgradi kada iza \u017ebuna ponovo primetim gospo\u0111u sa miljeom. Njena zelena, svetla jakna iste je boje kao i ogrlica \u0161teneta koga nemilosrdno bije. Izgleda da je na\u0161lo ne\u0161to da jede.<\/p>\n Zaustim da ne\u0161to ka\u017eem, ali me mladi Rom preduhutri:<\/p>\n – Gospod\u017eo, pa opet ga bije\u0161! Pusti ga bre, nemoj da ga bije\u0161, pa i on je… Pa i on je \u010dovek! I on ima du\u0161u!<\/p>\n Gospo\u0111a ne govori ni\u0161ta, milje joj se nji\u0161e ispred nosa. Ne gleda me i povla\u010di \u0161tene za sobom. Ono ma\u0161e repom.<\/p>\n Ciga mi baci pobedni\u010dki osmeh.<\/p>\n Keru\u0161a me gleda dok mi ona re\u010d opet zvoni u u\u0161ima.<\/p>\n Vadim telefon iz d\u017eepa.<\/p>\n