{"id":10141,"date":"2019-12-23T20:57:39","date_gmt":"2019-12-23T19:57:39","guid":{"rendered":"http:\/\/www.anagord.com\/?p=10141"},"modified":"2022-02-11T20:47:29","modified_gmt":"2022-02-11T19:47:29","slug":"ja-sam-leto","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.anagord.com\/zh\/ja-sam-leto\/","title":{"rendered":"Ja Sam Leto"},"content":{"rendered":"

(Santorini<\/strong> (poznat jo\u0161 kao Tira) je gr<\/em>\u010dko vulkansko ostrvo koje se nalazi u Egejskom moru, prstenastog oblika. Njegovi najpoznatiji delovi (gradi\u0107i) su Ia i Fira. Usled vulkanskog porekla na ostrvu postoji kaldera (litica tj ivica nastala pri uru\u0161avanju vulkana) a pesak na ostrvu je izrazito crne boje. Jedno je od turisti\u010dki najpose\u0107enijih mesta u Gr\u010dkoj najvi\u0161e poznato po svojim neverovatnim zalascima sunca.) <\/em><\/p>\n

Ira je hodala modrim kamenim plo\u010dnicima, glatkim i klizavim, sa ponekim iznenadnim stepenikom. Sunce samo \u0161to je za\u0161lo, i nebo se musavo razmazalo da se stopi s bojom no\u0107i. Ona je videla trenutke zalaska, zure\u0107i nepomi\u010dno u sunce koje se dotle lenjo spu\u0161talo, kako se iznenada survava u more i nestaje u njemu sve br\u017ee i br\u017ee, \u017eele\u0107i da se udavi. \u017duljao je njen poslednji dan na Santoriniju te je \u0161etala sama. I\u0161la je ulicama da oseti petru<\/em> ispod sebe, kako se nazivao kamen na gr\u010dkom, i da pobegne iz svog tela usput ako uspe, jer su je sopstvene misli zamarale.<\/p>\n

Ups! Okliznula se i zamalo pala niz nevidljivi stepenik, da je nije jedan o\u010digledno gej mu\u0161karac zadr\u017eao i pitao razvu\u010deno: Are you okaaay, miss?<\/em> re\u010denicu. Ira je samo odmahula glavom i nastavila dalje. Tu\u0111a ruka na podlaktici joj je zasmetala. Rastresenih misli, nije znala na koju stranu da po\u0111e. Na le\u0111ima, u predelu izme\u0111u vrata i ramena, pekao je ugriz mu\u0161kih zuba. Ve\u0107 dva dana. Pre\u0161la je preko tog mesta vrhovima prstiju i izbacila vazduh kroz nos.<\/p>\n

Stala je uz ivicu kaldere. Na dnu obronka, videla je jahte i kruz brodove koji su gledali na Iu. Na palubama se zveckalo \u010da\u0161ama, u kuhinji \u010dangrljalo vilju\u0161kama, prelivali su se i kapali vo\u0107ni sirupi na torte i ukra\u0161avali \u0161lagom uz glasno p\u0161\u0161\u0161\u0161\u0161\u0161\u0161\u0161<\/em>. Ruke su iznosile potom kola\u010de, u\u017eurbano dok su se pokretna vrata jo\u0161 uvek klatila, na stolnjak belji od pra\u0161ka kojim se pere, i neke su ruke flekave od pega zarivale ka\u0161ike u taj savr\u0161eni dezert, kvare\u0107i njegov oblik i lagano ga guraju\u0107i u sme\u017eurana usta. Mmmmmmm<\/em> \u010dulo se, da se usaglasi sa ostalim zvukovima, i Ira je ose\u0107ala miris restorana, smrznutih jagoda i kecelja koje zami\u010du za ugao da donesu ne\u0161to novo gladnim o\u010dima. Za\u0161to<\/em>, pomislila je.<\/p>\n

Za\u0161to?<\/p>\n

U mirno\u0107i ostrva, sumrak je ukrao ostatke svetlosti i ona je poku\u0161ala da nazre gde je vulkan. \u010cudesni Santorini sa zalascima sunca, nestvarnim izgledom zami\u0161ljenog raja, energijom koja se rasipa i pretvara u materiju hrane\u0107i joj duh crnim peskom i ambisom od dubina, zavrteo joj je mozak. Nakon dve nedelje na ostrvu, samo je \u017eelela da ostatak sveta netragom nestane, i trudila se da ga izbri\u0161e i ne gleda, \u010dvrsto ste\u017eu\u0107i zube (pa su joj se pravile borice). Bila je slobodna i sama. Bila je – sre\u0107na, odmah tu, na licu na mesta.<\/p>\n

Jer, skoro svake ve\u010deri, sirene sa svojim srebrnim kosama sedele su na obali i plele kike. \u010cuo se srebrni \u017eamor njihovih glasova, a ispod srebrnih oblutaka krili su se srebrni cvetovi, koje su srebrne ptice hvatale i spu\u0161tale u njihova krila… Za to vreme, srebrni pesak je \u0161kripao izme\u0111u njihovih stomaka, i u srebrnom mraku su se ljubili i legali (zajedno), i preplitali osmehe i ruke…<\/p>\n

Preko dana uvek, na pla\u017eama koje su okru\u017eivale stene razli\u010ditih boja, plivala bi ka suncu i tra\u017eila ga na dnu vode. Kada bi otvorila o\u010di ispod povr\u0161ine, zraci bi je navodili kuda da ide, pokazuju\u0107i da osim sunca, mora i nje, ne postoji ni\u0161ta. A iznad talasa, u pli\u0107aku gde je sedela bez repa punog krlju\u0161ti, srebrnog sa milion ru\u017ei\u010dasto-\u017euto-ljubi\u010dastih nijansi koje svetlost odredi, postojalo je sve. Ona je bila to sve. I nebo i ruka puna mokrog peska. I ni\u0161ta. Manja od tog vulkanski crnog najmanjeg zrna, ona je bila samo obris na dnu mora bez dna.<\/p>\n

Za\u0161to?<\/p>\n

Nije Ira razumela.<\/p>\n

Sa obe ruke hvataju\u0107i se za glavu, protresla je kosu da se opameti, da ne razmi\u0161lja. Ali nije vredelo. I on je isto tako prolazio prstima kroz njenu kosu, samo ne\u017enije, sporije, ti\u0161e. Ose\u0107ala je obraze pod njegovim prstima, i zatvorene kapke, ovla\u0161 dodirnute usnama. Pre nego \u0161to ih je spustio na njene prvi put, podsetio je na to da je pu\u0161a\u010d, a zatim su je pokrili njegovi meki poljubci, kao da je ona od stakla, a ne od petre, sive i nepomi\u010dne.<\/p>\n

Svaka je sijalica upaljena i svaka je reklama zuje\u0107i treperila, sve je hodalo oko nje u uskim prolazima dok je i dalje stajala zagledana u crno more, na ivici kaldere. Danas je sreda.<\/em>, pomislila je. Ili \u010detvrtak?<\/em>, a to dal\u2019 je danas sreda ve\u0107 je odavno izgubilo zna\u010denje. Ira se na ostrvu uni\u0161tila potpuno, onda se obnovila, reciklirala, izdigla iz pepela i sagradila iz temelja; napravila se jedna nova ona koja je sve \u0161to bila nije i koja je sve \u0161to jeste. Zarad trenutka koji je jako vreo i koji uvek kasnije ope\u010de, Ira je na sebe takvu i pristajala.<\/p>\n

Bilo mu je nekako te\u0161ko da izgovori njeno ime. Od dva jezika, oni su se sporazumevali na tre\u0107em, usput gube\u0107i na te\u017eini re\u010di. Negde oko 200-300 grama sa sitnim slovima i razmacima. Njeno je ime kao Santorini, sveta Irina, kao stara Tira, tj Tera na starogr\u010dkom. \u0160ta je tu bilo te\u0161ko? Uostalom, nije bilo potrebe da izgovara njeno ime. Kada bi joj rekao: Hey you girl, with beautiful hands!<\/em>, ona bi znala da je doziva. Iz nje bi izmilela lagano ona pitoma \u017eivotinja, \u017eeljna ma\u017eenja i pa\u017enje i ona bi stavljala njegove \u0161ake na sebe, da je dodiruju i probude onu drugu, opasniju zver koja je le\u017eala zgr\u010dena u tami. Sakrivena i prljava i dlakava, tu koja urli\u010de samo u dubokim no\u0107ima i beskrajnim dubinama, koja nije imala vijuge, re\u017ee\u0107i jer je vezana lancima sa krvavim o\u017eiljcima oko vrata, dlake opale od prejake zategnutosti. Ira bi je pu\u0161tala na slobodu tada, da grize i ujeda, da zariva kand\u017ee u tu\u0111 vrat, oslobodila bi je da je on kroti, da je doziva na tre\u0107em jeziku, ali ne odbacuju\u0107i svoj i \u0161i\u0161tavo ga mumlaju\u0107i; pu\u0161tala mu je sve – daju\u0107i i otimaju\u0107i – sve do kosti glo\u0111u\u0107i ono \u0161to bi joj on bacao.<\/p>\n

Ujutru, u tu\u0111em ogledalu, Ira nije prepoznavala sebe. Neka devojka tamne ko\u017ee i usana svetlijih od tena, kao \u0161koljka sedefasto rozih, kose pro\u0161arane suncem, gledala ju je zbunjeno o\u010dima koje su promenile boju. U\u017easnuta svojim potrebama, nije znala ko je. Ali, svako je to bio. I zverina i umiljata, ona je bila taj svako i niko – postajala bi svako kome se nije nadala i niko izgubljena u talasima. Davljenik. Go, brodolomnik, spaljene ko\u017ee sa jednim jakim otiskom na le\u0111ima, tu negde na prelazu izme\u0111u vrata i ramena, sa desne strane.<\/p>\n

A njega je umela da prepozna, da ga ta\u010dno napipa u pola no\u0107i i po mrklom mraku. Kosa mu je bila svetla ali gruba na dodir, kao da je stalno puna soli. Usne su mu mirisale na ono njihovo slatko vino, sa ukusom te\u0161kog meda, zlatnog i oporog. Ira se upirala gr\u010devito da zapamti svaki mi\u0161i\u0107, svaki prevoj i pokret, svaki sekund. Kako ju je golicao prave\u0107i se da je mali pas, mokru nju\u0161kicu guraju\u0107i u vrat i stomak. Kako je rekao: Ja nikada ni\u0161ta ne gubim<\/em>. I skupiljao \u0161akama kao \u0161to voda stane u dlanove, nabacivao brzo na svoja prsa i trljao se, u\u017eivaju\u0107i u njenoj toploti.<\/p>\n

I onda bi – odlazio.<\/p>\n

Za\u0161to?<\/p>\n

E to Ira nije razumela.<\/p>\n

Privijao je no\u0107u uz sebe, da mu ne pobegne ni milimitar njene ko\u017ee, da se upije u nju, da je uzme u svoje tkivo. Videla je da je u\u017eivao, nije umeo to da sakrije. Nije be\u017eao kada ga je grlila, mo\u017eda i prejako, kada ga je mazila malo prene\u017eno, ali nije be\u017eao, nije. Govorili su joj da je leto, i da sve to na moru ne treba ama ba\u0161 ni\u0161ta da zna\u010di, i kakve to veze ima. Me\u0111utim, kada bi oti\u0161ao, ne bi se, \u010dinilo joj se, jako dugo javljao. A ona bi se durila i kri\u0161om dolazila pod njegov prozor da ga \u010deka, verno i cvile\u0107i za pa\u017enjom. Satima bi zurila u plave \u017ealuzine sa zavesama koje su se uvijale od vru\u0107ine, kad god bi tuda pro\u0161la, \u017eude\u0107i da se pojavi i da joj se nasmeje. Volim kada se smeje\u0161 zbog mene<\/em>, rekla mu je jednom.<\/p>\n

Danas ne\u0107u oti\u0107i<\/em>, obe\u0107ala je. Trgnula se i pokrenula. Poslednju no\u0107 mu ne\u0107e dati.<\/p>\n

Poku\u0161avala je da utuvi u glavu da je to to i ni\u0161ta vi\u0161e, i da nekako zavara taj glupi ose\u0107aj koji su njene misli pratile iako je sve br\u017ee hodala. I don\u2019t know you very much, but you\u2019re a beautiful person<\/em>, rekao je. A ona je tako \u017eelela da se zatvore u sobu i danima ne izlaze onako utopljeni znojavo jedno u drugo. Da posmatraju kako srebrne ribe sa svojim srebrnim trbusima nestaju u srebrnim talasima srebrnog mora, i srebrne bube zri\u010du dok srebrno se ogleda u njihovim zenicama… Smeju se i slu\u0161aju kako kraj njih prolazi – kraj leta… Osloba\u0111aju\u0107i ga pitanja, bez: s kim si bio, gde sve do sad i za\u0161to mi to radi\u0161, Ira je samo sebi\u010dno htela da mu ka\u017ee sve ono \u0161to sada<\/em> \u017eeli, bez straha da \u0107e biti ismejana i pogre\u0161no protuma\u010dena, besmislena, ostavljena bez odgovora.<\/p>\n

Nije odlazila. Nije, eto ve\u0107 se dva sata vrtela po Ii, gledaju\u0107i zasebno svaki izlog, pomalo prislu\u0161kuju\u0107i tu\u0111e razgovore, hodaju\u0107i na prstima da ne bude prime\u0107ena. Pomazila je svako ku\u010de iz svakog restorana, spustila se nisko niz svaku zakuku koju je mogla, stiskaju\u0107i prste (one beautiful<\/em>). Ne\u0107e oti\u0107i. Makar celu no\u0107 probdela, jer je znala da je on ne\u0107e tra\u017eiti. Koraci su joj se ubrzavali sa pulsom, a onda je pomislila na znoj koji je neko prolio sastavljaju\u0107i plo\u010de ispod nje, rade\u0107i na svirepom suncu, prave\u0107i put kojim je ona i\u0161la. Osetila se tako sitnom i usporila je. Ubrala je plameno-crveni cvet sa \u017ebuna na zidu, stavila ga u kosu i sela na ugrejane stepenice, spu\u0161taju\u0107i dlanove na njih, da bi se ponovo stopila i postala… petra.<\/p>\n

Srebrno ne \u017eelim da idem i da se sve zavr\u0161i, mislila je.<\/p>\n

Umorna od svoje glave, zatvorila je o\u010di. Silina mora i ja\u010dina talasa napravljenih usled kretanja vazduha, spustila se na nju i prinudno je smirivala. Usne su joj se opustile, obrve rastavile. Disala je normalno. U unutra\u0161njosti njenih kapaka, sijalo je milion zvezda koje je videla pre nego \u0161to je sklopila o\u010di. Ne\u0107e je tra\u017eiti, pa \u0161ta? Nije joj vi\u0161e bilo bitno. Nije vi\u0161e postojalo za\u0161to<\/em>. Svet se kona\u010dno zaustavio. Plavi krovovi, sne\u017eno okre\u010dene ku\u0107e, nisko usa\u0111ene u zemlju, vetrenja\u010de i magarci koji tvrdoglavo ri\u010du kao brodske sirene – nestali su. Vetar je prestao da di\u017ee rubove njene haljine, a mesec je prestao da opada.<\/p>\n

To je trajalo predugo. On je strpljivo milovao po bedrima i le\u0111ima, prate\u0107i svoje poteze medenim usnama. Ira se okretala i name\u0161tala, dok je nakupljena toplota izbijala je iz nje kao lava. Satima, mesecima, vekovima. Eonima.<\/p>\n

Mo\u017eda je vreme… da te pustim…<\/p>\n

\u010citav jedan sekund.<\/p>\n

Zvono sa crkve \u010dulo se iz daljine. Latice grimiznog cveta iz njene kose, pale su na tlo pored nje, prave\u0107i nevi\u0111enu buku. Iz svih rupa na njenom telu po\u010dela je da pi\u0161ti i curi morska pena, i kapalo je niz vrhove kose, posvetelele, klize\u0107i niz potamnelu ko\u017eu. Ugrizao ju je jako. Odjednom. Da zaboli dovoljno da ostane prsten purpurnih zareza, isprekidan, kao ovo spaljeno ostrvo. Otvorila je o\u010di. Ja sam leto<\/em>, shvatila je, mokra od plave vode. Prolazno i oti\u0161lo, ja sam zaboravljeni trenutak, momenat koji nedostaje, toplina na prstima.<\/em> Ona je bila samo to leto, spoj mora, sunca i pla\u017ee, samo hrpa crnog peska koji se kruni pod njihovim prstima, dok je on ljubi slanim usnama u \u010delo. Ona mu je bila va\u017ena i nebitna, niko i ni\u0161ta, sve na svetu \u0161to je imao, besmislena i trenutna, dok ne pro\u0111e kao i svake godine. Next year<\/em>, \u010desto mu je ponavljala. Next year<\/em>, govorila je, a znala je…<\/p>\n

Ja sam celo ovo leto.<\/p>\n

Na stepeniku blizu kaldere koja gleda na vulkan, sedela je i dalje Ira, sama i obele\u017eena pe\u0161\u010danim satom. U srebrnoj no\u0107i miri\u0161u srebrne ki\u0161e kroz srebrno drve\u0107e i srebrni vetar rasipa srebrnu boju koja se lepi za njenu bronzanu ko\u017eu, gvozdenu, bakarnu, zar\u0111alu… You’re very beautiful<\/em>… (jel’ to jedini pridev koji je nau\u010dio?!).<\/p>\n

Ira je zatim ustala polako sa stepenika i krenula. Nije do\u0161ao. Izvukao je ruke iz njenih, i nije se pozdravio. Ona se okrenula od ivice i oti\u0161la na drugu stranu. Mo\u017eda re\u010di zaista zvu\u010de bolje izgubljene u prevodu, kada joj on uspavano ka\u017ee: Ade<\/em>…. I zatvori vrata.<\/p>\n

Ja sam leto.<\/p>\n