Najveća Izmerena Temperatura Ikad u Berlinu

Da, zaista najveća zvanično izmerena temperatura u istoriji merenja u Berlinu (zvanično 39,9 mada je pokazivalo i 42)… ali meni nije smetalo. Jer Berlin ima zelenila i pirkao je neki vetrić, a i nigde nisam žurila, kao što obično uvek jurim. E da, i otkud ja opet ovde, kad sam bila u februaru, ako se neko pita neka zna da ovde živi Ana, šefica-bff-ica, pa onda mi Berlin dođe samo jedan kratki let away, I’m just lucky that way. Ovaj put ovde idem na put sa još jednom Anom, i ovde sam od 25 do 30 juna, pa hajde da vidimo šta se ovaj put zbilo mace, ako vam Berlin nije još preseo – a nije 🙂

25 jun: Idealna žurka do 22h

Problem u Berlinu nije što je vrućina, nego što Nemci nisu naviknuti na vrućine, kao mi sa Balkana npr, pa nigde ne postoje klime i za iste su potrebne naročite građevinske dozvole, pa nema onog olakšanja od zimo-klime ni u supermarketu ni u prodavnici ni u prevozu ni ama baš nigde, pa kad uđete u metro na 40c, imate osećaj da ste ušli u saunu. Meni pak, naviknutoj na još veće vrućine u Beogradu, ovo ne pada nešto neizdrživo; ne žurim nigde, imam 3 dana slobodno, stanice za čekanje prevoza imaju hladovinu (za razliku od Bga), mada Ani D i Ani P pada teško, one hukću i nije im tako podnošljivo kao meni, jer ja radim sa decom u vrtićima gde u 80% klime ili nema ili šatro radi a realno ne radi jer samo duva ustajali vazduh, a deca te grle i sve se lepi, i ne smeš ništa kratko da obučeš zbog kodeksa oblačenja a moraš ono baš da trčiš od jednog do drugog vrtića, takav vam je moj drugi posao, i zato eto, meni ne smeta kažem vam ova vrućina u Berlinu.

Uglavnom, četvrtak je a u Berlinu četvrtkom imate rejvove leti ispred muzeja savremene umetnosti (br 2, muzeja ima 2), i večeras je Ellen alien, kako je zovu baka tehna, iako ima 57 tek (a izgleda mlađe od mene), i baka, da vam kažem, kida kako pušta. Skupimo se sa Ilijom i njegovim društvom, a pošto je ovo rejv do 22h, baš po mom ukusu, i kasnije te lepo redari zamole da izađeš, a ne kao kod nas, siledžijke i nekultura, u principu se u Berlinu zna red, ako ne remetiš javni red, problema nemaš, ti radi šta hoćeš ali ne uznemiravaj druge. Onda kasnije odemo na piće do Ane, tačnije oni piju, ja spavam kao i uvek, I am that boring.

26 jun: Once you go Mac, you never go back

Guten morgen katzen, započinjemo dan tako što ja puna elana i ne-mamurna spremam uspavanim lepoticama doručak, mada će one ustati tek par sati kasnije nakon mene. Onda ćemo otići u kratki ali slatki šoping; šla sam da kupim svoj drugi Mac u životu (kako bih uzela tax free) i živa sam se pojela što sam ikada imala nešto drugo osim Apple-a, koji je priuštiv na 7 godina na koliko ja kupujem kompove (hence the title). Prodavac me je muvao, imao je simpatičan osmeh, ali Ani P koja je bila dovoljno dobra da mi pravi društvo nije bilo dobro pa smo jedva došle kući – ona je mučninu pripisala vrućici a ja alkoholu koji su sinoć popile, ali ne znam ko je bio u pravu.

Osim kratkog šopinga, većinu dana ćemo provesti kod kuće usled vrućine i tek uveče izaći do još jednog događaja, letnjeg festivala Tempelhofa, blizu Viktorija parka. Ovo je u principu proslava kvarta grada (kao npr Starog grada ili Zemuna u Bgu), gde osim muzike (pogađate, opet tehna), nalazi i gomila štandova sa hranom, odećom, suvenirima i sl (kao svaki bazar, market ili vašar). Mi se prošetamo po kraju, odemo i do parka koji ima neki baš lep vodopad, pa odemo do Krojcberga na piće. Krojcberg je popularan (hipsterski u nedostatku bolje reči) kvart, pun živih kafića i još življih likova. Jedno zanimljivo otkriće su mi tzv. Späti (skraćeno od nemačkog „Spätkauf“), mali kvartovski marketi koji radi do kasno – ali ispred većine imate stolove, televizore za gledanje utakmica (trenutno je u toku svetsko prvenstvo u fudbalu) a nekad i živu muziku. U čemu je fora? Vi zapravo sedite ispred lokalne prodže, pijete pivo (ili šta već pijete, ja cedišku) po minimalnoj ceni a sedite kao u kafiću gde je samo-usluga, trošite novac kod njih, a najluđe od svega, pošto kafići u Berlinu generalno izgledaju minimalistički i rade po principu samo-usluženja, ja često ne umem da razlikujem spati od kafića dok prolazim pored njih – ni po izgledu, ni po ekipi (jer ne sede neke bitange i alkosi tu).

27 jun: You have A.C.? No, only fans!

Vrućica je za moje cimerke i mene, ali ipak se prošetam sa Anom do Holckmarkta, da sedimo pored reke, i ovde je potvrđeno lepo za sedenje i bleju (po ko zna koji put). Ana u međuvremenu naruči ventilator, pa nastaje ova pošalica koja je verovatno samo nama smešna. Ane i dalje ne podnose vrućinu, a ja ne bih da presedim život u Berlinu pa sam uveče otišla na dejt, ali ne baš na dejt; dečko koji me je startovao u jučerašnjem šopingu me je zvao na dejt, a ja sam više pristala jer nisam mogla više da sedim u kući i slušam Ane kako se žale na vrućinu, i jer sam želela da se malo razgalim, da popričam sa nekim novim. Bora je Turčin, ima crnu kosu, nisku belih pravih zuba i gaji čudnovate biljke i žabe; zabavan je ali mislim da je više slatkorečiv nego emocionalno inteligentan za moj ukus, možda sam i prestroga priznajem, ali pojeli smo sladoled i popili smo piće, a onda sam otišla da se nađem sa Anama koje su izašle iz kuće tek nakon 22h. I to je dobro u Berlinu, svuda imaš da popiješ piće do 2, 3 ujutru a da muzika ne trešti iz kafića, niti se ljudi dernjaju, opet onaj princip ne diram te, ne diraj me.

28 jun: Helmut Njutn – živa institucija a ne mrtav muzej

Silno sam želela da pogledam Helmut Njutna još prošli put, ali zadužbina mu se restaurirala a sada je sveža i spremna za moju posetu. Ilija i ja se nalazimo po njegovom predlogu u podne, što na 40c zvuči kao potpuno ludačka ideja ali nije, njima je podne kasnije, jer sunce zalazi kasnije (oko 21:30), pa je ovo kao nekih 10h i još zvezda nije upekla. Helmuta Njutna pamtim iz tatinih Plejbojeva verovali ili ne, obožavani fotograf uvek je imao najbolje fotografije na svetu, i bar 1x godišnje ga guglam kako bih mu se divila. Galerija Helmuta nalazi se (simbolički ili ne) u Jeben štrase, u Muzeju fotografije u Berlinu, blizu Zoologischer Gartena i to je zapravo fondacija koju je on osnovao 2003, nekoliko meseci pre smrti. Ovde se nalaze em njegove fotografije em njegove supruge June Newton (Alice Springs) koja je preuzela aparat kad ga je bolest preuzela, a ujedno se organizuju i privremene izložbe jer je Njutn želeo da to bude „živa institucija, a ne mrtav muzej“.

Helmut Newton inače je rođen 1920. baš u Berlinu kao Helmut Neustädter, u jevrejskoj porodici, a pošto je sa 18 godina pobegao iz nacističke Nemačke, morao je da menja i ime, a išao je čak preko Singapura da bi stigao u Australiju, gde je upoznao June, sa kojom je (čini se srećno) proveo ostatak svog života. Proslavio se modnom i erotskom fotografijom za Vogue, Elle i Harper’s Bazaar, a najpoznatiji je po provokativnim, snažnim prikazima žena a poginuo je 2004. u saobraćajnoj nesreći u Los Anđelesu. Fotografije su maestralne, većina je crno-bela iako je Njutn imao i onih u boji koje su jednako fascinantne, a najzanimljivije su mi, čak zanimljivije od komercijalnih, one gde se vide June i on, spontane i životne, gde se smeju i vole. Nakon toga smo Ilija i ja popili kafu i pojeli kolač.

Uveče smo imale ideju da odemo na vožnju brodićem po kako god da se zove jedna od 3 reke ovde, Špreja beše, ali nisu vozile brodice tako kasno, pa smo popile ladno piće i nanovo otišle u Holckmarkt, da se družimo sa Laurom, popijemo još ladnog pića, i na kraju odemo kući da se odmorimo za put sutra.

29 jun: vožnja u stilu Džejmsa Bonda

Današnju epizodu rado bih nazvala 360c na Parlamentu pa stizanje na aerodrom u Dzejms Bond stilu, jer boy oh boy šta se nama izdešavalo. Prvo je krenulo lagano, let je bio zakazan za 18h, imale smo svo vreme ovoga sveta (or so we thought), pa smo se zaputile da vidimo ceo Berlin sa visine, dakle 360c, tačnije sa zgrade nemčakog parlamenta tzv Bundestag, kupole Reichstag zgrade, koju je 1999. projektovao Norman Foster. Staklena kupola simbolizuje transparentnost demokratije i otvorena je za posetioce, s tim da morate rezervisati bar 10ak dana ranije i da računate da je državna zgrada sa visokom bezbednošću, pa nema cile-mile ni oko ulaza ni oko kašnjenja. Taj dan je i konačno priladilo, čak je i sipnula neka kiša, pa je bilo fino za šetnju. Penjanje na kupolu je bilo zanimljivo i vredi otići baciti pogled sa Rajhstaga, makar da vidite koliko zelenila ima u Berlinu.

Onda smo se prošetale do Aleksandarplaca, malo cunjale po Primarku i Tigeru, pa zabole baš glup ručak u turističkoj zamci Mia (ne idite nikad, eto i to se desi da ima loših ugostitetelja i mesta). Onda kao 15h, daj da krenemo jer metro ovih dana nije mogao raditi zbog vrućine (sve im je stalo zbog vrućine, reči nemam). Bile smo najlaganije, ali put do aerodroma je bio sve samo ne lagan.

Prvo, nijedan jedini voz nije išao do aerodroma, i mi smo izgubile bar 1,5h čekajući nešto što neće doći. Onda smo sa nekim srednjoškolkama odlučile da podelimo taxi, ali ta vožnja samo što nas nije koštala glave. Naime, taksista Indijac koji je puštao Bolivud muziku, nekako je uspeo smrtno da uvredi vozača Audija ispred nas, koji nas je uporno sekao i nije nam dao da uđemo ni u jednu traku, i umesto 120, vozili smo 80. Indijac je na kraju poludeo (s razlogom da vam kažem), vozio je pored njega na autoputu, sad su se već zalaufali na 150, 160, vrata uz vrata, Tom Kruz bi nam pozavideo, otvorio prozor, dere se na Audija da izađe da se fajtaju, Ana ga sprečava da ne izleti celim torzom na autoput, a ja se molim bilo kom svevišnjem da devojčice i mi stignemo do aerodoroma čitave. Nekako uspemo, ali se agonija nastavlja; interneta nema ne znam zašto, a od carinske do granične patrole, čekaju se redovi satima, da bismo na kraju ustanovili da nam let kasni. Koliko sam putovala znate, ali nikad nisam imala luđe stizanje na aerodorm, jedva živu glavu izvukoh.  No, u Berlinu je uprkos svemu bilo kul, pa evo i preporuka.

Moje preporuke ako idete u Berlin:

Predlog plana razgledanja:

• šetnja ili vožnja bajsa po Berlinu – sve glavne atrakcije su vam na pristojoj udaljenosti pešaka (a još pristojnijoj sa bajsem ako imate tu mogućnost): u jednom cugu možete od glavnog trga Alexanderplatz pa obiđite ostrvo muzeja, memorijalni centar ubijenim Jevrejima, Brandenburšku kapiju, Checkpoint Charlie itd. Onda možete do East side Galery i Holzmarkta (obavezno izblejite na reci ako je lepo vreme).

Šta obići (kultura):

• za pogled na Berlin 40 sprat hotela Park Inn by Radisson na Aleksandarplacu
• možete da se popnete na vrh zgrade nemčakog parlamenta tzv Bundestag, tj kupole Reichstag zgrade da vidite Berlin 360c za dž, ali potrebno je rezervisati 7-14 dana unapred
• fondacija Helmut Njutn ako volite fotografije (a volite)
• u Kaiser-Wilhelm Memorijalnu crkvu možete da uđete za dž
• galerija Alte Nationalgalerie ako volite umetnost 19. veka
• umetnički prostor Urban nation – ulaz dž
• Dark matter, interaktivna izložba koja me je potpuno oduvala

Gde popiti kafu:

• moj prvi izbor bi definitivno bio kafedžinica-knjižarica Shakespeare & Sons – Fine Bagels koja ima i za jelo i za piće i za čitanje i ogromni prozor koji savršeno služi za people watching
• kafa u Five Elephant i 19grams, Bonanza Coffe Mitte

Šta jesti i gde izaći:

• Banite u Holzmarkt i RAW-Gelände – oba su hipsterski kvartovi za bleju
• food district Markthalle Neun
• večera u Nigh Kitchen Berlin, pizza u Zola pizzeriji i gruzijski restoran Kin Za (probajte salatu sa cveklom)
• ostrige u Austernbar@KaDeWe (u okviru tržnog centra)
• veganski restoran Iro Izakaya Vegan
• Noble Rot Weinbar za vince i sir
• Od klubova vidite gde možete da uđete ali svakako standardna preporuka: Berghajm, KitKat, Sizifus 🙂

I za kraj  – korisne info:

*Disklejmer: ovo pišem u julu 2026.  

Ne morate ovo da čitate ako ne idete baš sutra u Berlin, ali je korisno znati:

• Let do Berlina traje 1:15 h ili možda 1h i 30 min (zavisi od pilota).
• Najbolje vreme za posetiti je definitivno u tolijim mesecima (mada meni februar nije smetao)
• Avio karte možete da nađete povoljno preko WIzz-a i AirSerbia-e – proverite oba zbog vremena odlaska i dolaska. Sa aerodroma uhvatite metro koji vozi do centra oko 45 min – odmah je ispod i na automatu se kupuju karte – lako ćete se snaći
• Što se tiče smeštaja, ja sam bila u privatnom, nisam sigurna koje su cene.
• Da li je Berlin skup – pa :/ kafa je bila oko 4,5 eur, obrok može da se nađe za 15-20 eur ali u klubovima je baš priuštivo (osim ulaza koji je 20ak eur). Cene po prodavnicama odeće i marketima su možda i niže nego kod nas.

Nadam se da vam se dopao i ovaj putopiščić 🙂  ljubim šapice i njušklice do velikog odmora u Istri

cmok, pusa, pozZ