Drugarice su je upozorile na njega.

Da, baš su je pošteno upozorile. Kružile su priče, kovitlale se kao vetar, i skupljale usput prašinčugu i neistinu, noseći ih sve brže, dok nije skotrljao čitav buljuk stvari sve do njenih nogu, ostavljajući ih na njenom pragu. I? Šta sad?

Upetljane i umršene, ležale su raznorazne gluposti i nastranosti o njemu, njegove veze sa kim god i gde god, koji nemajući obzira ni prema majci prirodi ni prema svojoj sopstvenoj, upliće se u razna lizanja, gutanja, skretanja pogleda, razvlačenja sa devojkama najboljih drugara ili sestara, sa nastavnicama ili udatim gospođama, sa kojekavim drugim vucebatinama i šta ti ja znam sve. U sred klupka, dok je pokušavala da izvuče neke naznake istine, dok su pucale tuđe vlasi koje su se tu ko zna kako našle, stajala je jedna priča, još odavna ispričana. Za nju je i sama znala da je donekle verovatna, ali njoj je već toliko bilo dodato usled vremena koje je prošlo, da nikoga više nije ni bilo briga šta se dogodilo u stvari, ali se dogodilo nešto strašno. I usled te strašne priče o njegovoj strašnoj prošlosti, usled neverstva, zverstva, pobačaja, utaja i mračnih sila, on je bio samo još privlačniji jer je imao klupko uopšte i sve je to samo guralo nju k njemu.

Nije je bilo briga. Šta je tačno baš i briga. Ona je imala sto osamdeset pet godina. Tačno toliko. Matora. Ili sto osamdeset šest? Hm, možda se zabrojala? Nebitno, bila je jako stara. Očni kapci su bili spušteni, bore oko njih su se videle i bez smejanja i prejakog sunca, a na čelu se ocrtavalo više linija različitog oblika koje su bile stalno prisutne. Šta onda nju brine? Ta preterana briga tih takozvanih drugarica koje su sve umele da kažu, sve da prepričaju! Drugarice koje su obožavale leđa, koje su strpljivo čekale grešku, čulile uši, pravile se da ne gledaju, koje su se raspravljale koja je špijunka bolja i kroz koju se jasnije vidi.

Tako da nju nije bilo briga. Bila je matora, a drugarice nisu to uistinu ni bile. A on je stajao mlad i čvrst i pohotan ispred nje, isto tako brbljajući neistine kako bi je nekako naterao da se uplete u klupko. Nije joj smetalo. Naprotiv, mislila je da je zlatan što matoru babu od sto osamdeset i pet, šest pokušava da natera u ležeći ili kučeći položaj, što uopšte smatra da je ta ista telesina njena bapska vredna njegovog užarenog pogleda i što je osećala opekotine od njega. Nije izgubio ni interesovanje kad je otišla da korektorom zamaže umorne podočnjake, krvavo ljubičaste i nadute, ni kad je sklonila rupicu na čarapi (mrežastoj, opa!) koja je slučajno provirila iz cipele na fenomenalnu štiklu koje je kupila pre sto godina, kada je još bila mlađa baba u osamdesetim, ali koje nisu starile tako brzo kao ona.

Rekao joj je da sjajno miriše, sigurno vežba, duhovito priča, lepo je obučena, stabilno stoji (za svoje godine jel?), i čitav niz nekih komplimenata koje matora baba nije čula još odkad, pa joj je milelo niz uši i golicalo je, pa mu se nasmejala (naboranim osmehom), a on je pohvalio i osmeh i zube, te bisere koji se još odlično drže i još nisu poispadali, ali evo, i oni će uskoro, ma trule kutnjake ima da pljuje, sigurna je, za dan ili dva.

Uzela je njegov dlan i položila ga na svoje bedro, a toplota se raširila od njegove znojave ruke ili njenog preželjnog tela, i zrak sunca koji je izbijao sa njenog kuka i grejao sve manji prostor između njih, taj kasnije toliko puta rasparčani momenat, bio je savršeno vreo i opojan. Klupko govorancija sa njegovim imenom, nestalo je. Njene bore i mlitavi udovi, njena poneka seda dlaka, njen ugašeni sjaj u oku, njena tišina i staloženi glas, otišli su da se odmore na petnaestak minuta.

Pojavila se grčevita želja da se izgrebe dugo tražena ravnodušnost ispod koje se čuvao oganj posut prašinom, ono što je trebalo ili ne da učini (kako beše, ruka na njegova leđa, druga na prepone, a jezik na vratu ili…?), i telesina se pomerala, ljuljala, bacala u zasenak, dobijala izlizane komentare ali sa rečima koje krešu stara žarišta; tipa: ti to tako dobro radiš, nikada nisam, i da li je moguće, kako to izvodiš, sa sve uh, ah, oh između, sa sve dugačkim otegnutim m, sa uzdasima i klopkom sastavljenom od svega, u koju je ona namerno upala.

Namestila je bretelu nakon toga, vratila je na mrtvo izgriženo rame, spustila suknju ka kolenima, a njega pomazila po kosi. Zlatni dečak ispunio je usahle snove. Rekao joj je da će je zvati, čak joj je i broj prepisao u svoj telefon iz njoj nepoznatog razloga, i otišao je, dugo je ljubeći u nadute usne.

Ok, starici kao što je ona je to bilo i više nego dovoljno. Oganj je proradio na nekoliko minuta, drva je bilo premalo, ali njoj nije smetalo. Na šta su je uopšte i upozoravali, osim na njegovu očaravajuću lepotu? Ništa nije tako spektakularno drugačije napravio ovaj takozvani mangup vretenastih mišića, sve to ukupno nije bilo ništa specijalno. Otišla je da spava sama – kroz opuštene ruke još je strujala uzburkana krv i hladni krevet prijao je podgrejanom telu.

Sutradan se probudila bez misli i nije imala potrebu da se priseća bilo čega. Ipak, neki su se detalji pomaljali iz otkucaja kazaljke, i prepričavali šta je sve radila, a kraj usne joj se jednom u toku dana čak i nakrivio. Ali u 18 časova i 23 minuta desilo se ono što nikako nije mogla ni da zamisli.

– Molim?! – promuklo je izgovorila – Koga ti to tražiš dete moje? Šta?!? Gde ti je bilo lepo?! Aha…

Gizdavi torzo pozvao je da ugreje ponovo, a ona nije znala zašto bi odbila – ipak se glasine nisu ticale njegovih performansi, već njegovog ugleda, koji nju nije zanimao. Ko zna, možda će joj sasuti neki serum božanstva niz grlo i podmladiti je, možda će joj stomak napraviti da joj bude kao njegov, ravan i gladak, i koža će joj se zategnuti ponovo. Ako ništa drugo, imaće čime da se pohvali drugaricama.

Poljubio je odmah, čim se našao sa njom, vlažno i masno, po sred usana je poljubio, i na sred ulice, da zabezeknuti prolaznici pilje u njih, ne verujući da jedan takav mladi komad može žvaliti jednu takvu matoru drtinu. Odveo je u renomirani bar, želeći silno da je sasluša, a imao je i šta da joj kaže. Užasavajuće infantilan i zamorno ambiciozan, izgledao je kao poletni ratnik koji je hteo spasiti iz džungle noseći nož među zubima, usput mlatarajući rukama kao lud. Ali pored toga, bio je i kočoperan, goropadan i dobro obučen. Zato se njena zmijska koža ipak prilagodila njegovoj toploti, i kretala u ritmu njegovih koraka, praveći se super, praveći se da svi njegovi trikovi uspevaju, da je mnogo smešan (a bio je pomalo i smešan). Haljina na njoj je uredno stajala, osim kad je on strgao sa ključne kosti da ponovo izbriše njenu starost, bila je ispeglana i uštirkana, kragna na mestu, osim kad je on drhtavo otkopčavao, a njoj nije bilo jasno zašto, pa je i ona drhtala, da ne bude sam, i da mu bude lakše.

Bilo je tu više nego dovoljno materijala za prepričavanje.

Dva dana kasnije, u bezmalo isto vreme, telefon je opet zazvonio. I ponovo je bio on. Misli su je već zbunjivale, taj kristalno blistavi dečkić, prvobitno okarakterisan kao najveća bitanga, želeo je samo da joj čuje glas. Namrštila se. Budala. Klinac. Koj mu je? Šta je stajalo iza staklenog osmeha? Nema šanse da je tako fin, a toliko lep. Zašto bi neko uopšte bio fin prema njoj? Mora postojati neki razlog… Osim lepeza, đinđuva, perli, veštačkih proteza, razmazanih reči i žmirkavih pogleda, ona nije imala ništa. I nije bila niko kome možeš nešto da tražiš. Samo odavno prestarela i zaboravljena baba-devojka, koja se naprezala da bude u centru pažnje, kao i svako u njenim godinama.

Zato ovaj put nije tako olako pristala i odgodila je viđanje za drugi dan. Shvatila je da deran zahteva od nje još, da je naređuje da mu preda više, a ona se pitala ko će sve to da plati. Pre nego što je krenula, karmin je birala dugo, lajner izvukla duže, a parfem stavila na obe ruke. Na njenom vratu nije bilo tuđih otisaka, ali je palacavi jezik sakrila pod zube, za svaki slučaj. Klupko nije izbilo iza njega kada se pojavio, a ona nije znala dal’ ga krije tu negde, pa je obazrivo dizala pete visoko, da joj se potpetice ne upletu. Njegova mlada i nestrpljiva želja nagrnula je na nju odmah, kako je samo fantastična, ruke su je halapljivo skidale, a ona je bila usporeno sumnjičava i svaki čas je tražila da mu vidi oči, koje su odavno izgorele.

Ali da, da, odjednom joj je sinulo! Pa da, pa njemu može da se svidi bilo ko! Svaki malo topliji pogled, golicaviji osmeh, miomirisne obline, mokro svilena kosa, umetnički izdužena stopala, manikirani nokti, na površini on u svakome može da pronađe zrno nade za koje može da se uhvati! On je svoju lagodnu fizičku potrebu opravdavao emocijama, kao pravi maloletnik. Ali, na šta su je onda upozoravali?

I već je htela da pomisli kako su sve to samo besmislice, kada je u panorami sladunjave večeri koju je videla sa njegovog prozora, strašna priča izbila na površinu. U zagrljaju nakon jedva smirenog disanja, strašna priča je odjednom bila tu, ispala iz njegovih usana. I nije bila ni toliko strašna doista, nije bila ni teška i ona je videla sebe kako klima glavom i opravdava sve njegove postupke redom, kako im nalazi razloge i objašnjenja. Da, pa da, sve je to tako logično. Pa on je samo hteo da… Nije tako mislio, zar ne? On je čvrsto ubedio da su to sve samo trice i kučine, nebitne stvari i izmišljotine, nameštene i priheftane njemu iz pakosti. To je bio čitav niz spleta okolnosti koje su ga naterale na to, on nije to namerno uradio. Pa naravno. Nije se moglo drugačije.

I tako se ona sama, pred kraj večeri, umrsila u klupko.

 

Jednoga dana, probudila se i našla ga pored sebe kako spava u njenom naručju. Par puta se mesec obrnuo oko svoje ose, i ona je sad gledala jastuk posut njegovom kosom, pramenovi zlatnih zrakova, vatra koja spava, a i zašto je uopšte spavao kod nje? On se zaljubio, i tepao joj, i zanemarivao njene mane, gladio njene udove, i voleo je i kad je sišla s pijadestala, niska i debelih nogu. On je želeo i mesec i sunce da joj pokloni, i sve su se zvezde baš kod nje u zenicu slile, i njoj je bilo jednako muka od svega toga.

Shvatila je da između narukvica i prstenja ne može da raspozna svoje ruke, od suvoga zlata i mokroga srebra, ruke koje su kretale ka njegovom obrazu da ga mazi, njegovim usnama mangupskim (o čijem je ukusu mogla predugo da razmišlja), njegovom stomaku, tako pravilno udubljenom… Svoje reči nije nikada čula, koje su mu pričale neke misli koje nije znala da ima, koje su mu se ispovedale, koje su bile pune nekog šećernog soka koji se lepio za kosu. Nije više uspevala da spere njegove mirise sa sebe, i on je bio tu stalno – u reklami, u pidžami, ptici, oblaku, prolazniku, počeo je da se pojavljuje kao utvara i prevelika želja, i drugarice su moguće bile u pravu što su je upozorile.

Brže bolje je pozvala neku od njih na konsultaciju. Da, ko šta nju pita, kad su ostali znali bolje od nje. To razvratno derle? Da misli nešto ozbiljno? Zaboga, pa svašta s njom! (Divne su joj ove šoljice.) Pa neće se valjda s nekim takvim, takvim, tako neozbiljnim zamlaćivati?! Nije on za nju, i tačka! Zar nije čula šta kažu za njega? A strašnu priču?! I pored toga je nastavila da se viđa s njim?! Iju iju, kakav skandal! Neka ga ostavi sad-brže-bolje! (Tapšanje po kolenu u ritmu.) Ili neka, nek nastavi samo. Neka uživa dok može, starija gospođa (molim lepo!), u mladoj koži koja je obožava dok ne nađe neku mlađu butinu! Kako će da se smeje kad je probude iz sna slinava deca ili još gore njegova majka, između knjiga koje je mrzi da pročita i stomaka koga ,,uporno ne može da skine”! Neka uživa, tako porobljena, pet stotina godina sa jednim istim i uvek pogrešnim, neka uživa dok neko uživa u njoj, ako može! Dok joj se sve može i sve je dozvoljeno! ALI… (značajno coktanje jezikom) Dokle – ona – misli – tako?!

Bože, bože… Kako je ona slepa… On je koža koja se skuplja nakon što ispuni sve želje i zarad koje izgubiš sebe. Kada bi kamen nosila, bilo bi joj teško da ga ostavi, jeste on je kamen, samo prelepi kamen u džepu bez ikakve vrednosti, samo glupa navika trljanja. Nije baba za to! Shvatila je da joj je svaki uzdah zapetljavao misli i previše, i odmah ga je oterala. Zvala ga je i rekla mu: klinac ajde prošetaj! Rekla mu je: idi nađi nekog mlađeg, idi zovi tvoje šiparice i princezice, mamine mazice, idi umij se i obriši bale! Prerasla je ona gluposti!

A, nakon trideset i nešto minuta, glasno rumen je dotrčao da joj kaže da ne radi to, da ne veruje da bi ona to htela. Sve su to glupe stvari, on se promenio, sve bi učinio, kako ne razume?! – opet je mlatarao rukama. Zna ona vrlo dobro, on je samo dete koje misli da poznaje svet, a toliko je toga pred njim. Bolje neka ide. I ona je morala da ga pusti… Pa šta će on zaboga raditi sa njom? Brisati je kad ostari pre njega? Sahraniti je? Baciti se na kovčeg?! I taman kad je demonstrativno odlučila da zatvori vrata, on je upitao kako može da pomisli uopšte tako nešto. Nasmejao se lepljivim osmehom, položio ruke na nju (i bilo je opet toplo) i ona odjednom nije znala šta da radi. Rekao je da želi da provodi vreme sa njom. Rekao je da želi da je poljubi. Da ne može da prestane da misli na nju. I ona je zinula od čuda kada je začula svoj smešni, starački glas:

– Nemoj da prestaješ da misliš na mene. Misli na mene.

 

Bio je to početak dobro skrojenog ludila. Čim je mogla je da spusti glavu na njega bez straha da je nepoželjna, počela je da uviđa da ima šta da izgubi. Postala je neko s kim on može raditi šta hoće, dok trne i oseća insekte u stomaku koji mlataraju svojim krilima i onda ponavlja kretnje i radnje koje je ponovila sa toliko njih do sada i ubeđuje se da to nema smisla, i da je on isti i da je isto, ali… Durila bi se i šutirala klupko, izvlačila iz njega strašnu priču, mlatarala mu njome ispred nosa, cepkala je na detalje i atome, sumnjivi su joj bili svi učesnici, tražila je brojeve i dokaze, a on je samo odmahivao glavom. Ona bi sve nanovo preispitivala dok joj mozak ne poplavi od napora, a onda mu slomljena padala u naručje i vikala da joj oprosti što je takva, što je matora i ne zna šta priča, a on joj gladio pramen po pramen kose, ljubeći svaku dlaku. Osećaj zaljubljenosti bio je strašno zamoran. I zaslepljujući. Ruke koje su je davile, bile su njene. Provocirala ga je i namerno nervirala, pa se posle kajala. Bila je užasnuta sobom, užasnuta svojim ponašanjem i groznom potrebom za njim, tim nerazumnim u sebi koje ga želi stalno. Nije znala… Nije znala kako je sve to… Misliš da se poznaješ a onda se sve češće ne prepoznaš!

Uplašena, poželela da je povredi do kraja, da se istrese na nju, da je zaboli toliko da ne može da se osvesti i da je ostavi jer ona nije imala snage da ga pusti. Želela je ponovo samo trag usana koje jutro zbriše. A on je naprotiv davao sve od sebe, i sve više se opravdavao, samo dublje pokazujući svoju naklonost. Nije vredelo, sve je bilo razmatrano i njoj se činilo da je ljubav teška, teška bolest od koje svako bar jednom padne u postelju, i ne ustaje mu se danima. Kada ga je na vrhuncu ludila oterala od sebe po milioniti put jer joj je bilo muka od same sebe, slinavo je shvatila da se koprca u živom blatu. Ne znajući kud više, brže bolje je našla telefon nekog bogatijeg dekonje, nekog matorog koji je nosio mnogo skuplje stvari, šetao maloletnice i šepurio se sjajnijim perjem. Jer bez starca nema udarca a njoj je dolikovalo da bude viđena s nekim njenog kalibra (šta god to značilo).

Zevala je do besvesti se dosađujući. Matoro jareće meso je smrdelo strašno, mirisalo je i na balegu u koju se namerno uvaljao pa se osećao na kilometar. Pušio je skupe tompuse i vrteo dugme na sakou, izvadio buljuk novčanica i blještavih kovanica da je zaslepi, kako ne bi razmišljala mnogo. Ruke su prelazile preko kolena, kvrgave i posute flekama i sedim dlakama, one su ispirale mladi miris sa nje, a ona ih nije sklonila. Njoj je prijalo da oseća nešto drugo, makar užasno i gadno, njoj je prijalo nešto drugačije od onog teško-umarajućeg, grozničavog osećaja zaljubljenosti. Sam dodir je bio ogavan, ali uzbuđenje koje je on osećao a ona ne, mlitavi udovi koji su se klatili ka njoj, njegov dah nepoznat, to će je spasiti iz čeljusti sreće konačno znala je. Pridržao joj je stolicu, otvorio vrata i urinirao nakon svega kako bi obeležio svoju novo osvojenu teritoriju.

Čudan osećaj. Mislila je da će joj biti teško i zatvorila je oči dok je to radila, ali odjednom – nije to osetila godinama – teret pada iz njenih grudi, negde duboko dole, u dubinu. U isto vreme, rana počinje da krvari. Kamen koji je nosila je tako dugo ležao tamo, da se napravila rana. Osetila je kako teče krv. Olakšanje i bol u jednom. Veoma čudno.

I dok je odvratno skup parfem stajao u vazduhu, počela je da plače. Najviše je u životu je plakala. Celu noć. Plakala je kao milion kiša, na milion načina. Grcala i jadikovala. Nil suza je ta sto osamdeset petogodišnjakinja ispustila za svojim zlatnim dečakom… Mislila je da ne želi da izgubi sebe zarad nekog derleta, ali sada joj nije bilo jasno koja je tačno korist bila od toga? Šta će ona uopšte sama sebi, džangrizava, namćorasta i dosadna?

Probudila se sutradan nabrekla od plača i pogledala u telefon. Nikome se nije javila kako bi sakrila osećanja od svih, svoju najveću sramotu svih vremena. Ustala je, umila se, očistila nered oko žrtvenika i svečano se odrekla ljubavi (bez svedoka). Konačno je bilo gotovo. A ipak malo, samo malo majušno malecko malo je želela da ga drži još pored sebe, samo malo da joj da, malo samo da spava pored njegovih reči, topla u njegovoj posteljici, i da oseti glad njegovog dodira.

A da ga ipak pozove?

Otvorila je vrata, i stala ukočena. Njegove šteneće oči, njegova mokra usta kao njuška, njegova kosa kao dlaka, njegovo žilavo, mišićavo, životinjsko telo nisu bili tu. Nije je zagrlio jače nego ikada pre, nije se približio njoj, bestidnici i opet pao na kolena, da je moli za milost, da ga ne tera više nikad, samo neka ga ne tera od sebe. Bila je sabrana. Zatvorila je vrata i nije ga zvala. Više.

A drugarice su je lepo upozorile.

Da, baš su je pošteno upozorile.

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!

Comment

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.