Rim & Palermo: Šibicari Ili Mafija

Prekršila sam obećanje, i to najgore moguće – ono koje sam dala sebi! Obećanje je glasilo da ću svake godine posetiti Rim, a prošle godine to nisam uradila, boga-ti-pitaj zašto, i ove godine sam odlučila da se ne izdam. Pritom, kad Wizz air odluči da poleti na novu destinaciju, ja odlučim da sednem na let, pogotovo kad je u pitanju Italija, a videh da je Palermo sveža ponuda, pa rekoh daj da spojim Rim i Palermo, ne baš najsrećnija kombinacija ako mene pitate, ali svakako evo šta mi se sve izdogađalo od 29. marta do 4. aprila (uz preporuke na kraju teksta) 🙂 Andiamo gattini!

Rim: Pamet staje – što zbog šibicara što zbog Borgezea

29 mart Oh, nisam ni slutila koliko mi je nedostajao Rim dok nisam kročila ponovo tu, dok me nije dočekala turistima zatrpana Trevi fontana, ali neka, neka, ne smeta mi jer ne živim ovde i jer sam taj isti, dosadni turista koji želi da gleda u tu fontanu, iako se „poseta“ fontani naplaćuje od 1. februara ove godine ukupno 2e da se spustite do donjeg nivoa (od 9 do 22h). Ni naplata mi ne smeta, ma ništa, ali mi smeta što na svakom ćošku vidim ni manje ni više nego šibicare, mamma mia, che cazzo, otkud šibicari na ulicama, pa zar to nije nestalo pre 40 godina na železničkim stanicama, ali očigledno nije, jer šibicari revnosno rade i obmanjuju narod koji se skuplja i misli da će ućariti koji evrić na brzaka (na jednom ćošku videh devojku koja grca zbog prevare, a šibicar joj ipak vraća lovu).

Naravno, koliko god da volim Trevi i Panteon, nesvakidašnje vanzemaljske tvorevine, ja sam sa aerodroma zapravo trčala u La Romani, koja pravi vanzemaljske tvorevine, moja omiljena gellateria, dobro mi nije do uzimam već poznatu kombinaciju bacci di nonna, pistać i neka voćkica, uz zabajone krem na vrhu i topljenu čokoladu na dnu, vredi doći u Rim samo na ovaj spektakl, pardon sladoled. Kad sam namirila više od godinu dana gladno nepce, krenuh da se naselim blizu Navone, prvi put u istoriji Rimo-putovanja da sam zabola iole pristojan smeštaj sa super pogledom (a to volim), i odmah sam se dala u dalje razgledanje i hranjenje. Na Navoni sam takođe našla Vivi bistrot, jedan baš kul štekić na Navoni sa pogledom na istu i finom hranom gde sam zabola filete tune sa susamom i čašicu belog vina, i onda krenula u razgledanje galerije Borgeze koju već godinama jurim a nikako da je ujurim jer se sve karte rasporodaju nedeljama unapred.

Kad vidite većinu turistima opkoljenih stvari u Rimu (čitaj Panteon, Koloseum, Vatikan i sl), preostaju vam manje izvikani monumenti, a galerija Borgeze je umetnička galerija i muzej smeštena u nekadašnjoj vili Borgeze Pinćana, u parku Borgeze, dakle tu negde iznad trga Popolo. Ovo je zapravo elegantna palata sa slikama umetnika kao što su Karavađo, Kanova i Rafael i skulptor Bernini i zapravo je šteta što joj nisam dala na prioritetu jer mislim da vredi; relativno je mala (ali puna dragulja), i karte se ne mogu naći u slobonoj prodaji već kod preprodavaca pa vam toplo preporučujem kad već dajete 40e za ulaz da dodate još 10e i imate vođenu turu (jer lešinari/turistički sajtovi ragrabe ulaznice koje su 19e na zvaničnom sajtu i duplo ih naplaćuju).

Tako sam makar ja uradila, i vodič je krenuo od priče o Otmici Persefone, Berninijeve skulpture sa početka obilaska gde se vidi da je on pravi začetnik baroka koji u figurama pokazuje pokret, nasuprot uštogljenih figura renesanse. Zato vidimo Berninijeve skulpture koje imaju odlike ljudi a ne bogova, pa Pluton npr ima mladež na leđima (obeležje zemljanog čoveka). Iz sobe u sobu idemo, sve je lepše do lepšeg, da ne davim, ali moram da spomenem da dođosmo i u Karavađovu sobu, videh ga toliko puta ali mi nikad ne smeta, pa prvo gledamo njegovog Bahusa koji je zelen u licu, što se pripisuje njegovoj lascivnosti a u stvari je autoportret koji je umetnik stvarao u vreme svoje bolesti kad je mislio da će umreti. Onda dolazimo do slike gde se prikazuju Marija, njena majka i beba Isus: gde Marija ima zapravo lice lokalne prostitutke, njena mati veštice, a Isus je go i prestar da bude beba (npr 3 god) a uz sve to vidi mu se i falus, pa slika nije završila u Vatikanu za koji je bila namenjena, jer, skandal, nečisto, pu-pu-pu. Onda dolazi možda i najpoznatija njegova slika, David koji drži krvavu glavu Golijata, ali donekle izgleda kao da se kaje, što se pripisuje opet Karavađu koji je ubio čoveka pa zapalio na Maltu (tamo ne stigoh da ga pogledam, ali možda jednom hoću). Svakako, ima šta da se vidi i meni je muzejče koje se nalazi u predivnom parku itekako leglo i preporučila bih ga za prvu posetu Rimu ako ikako ugrabite karte na vreme (dakle bar 2 nedelje unapred tražite).

Nakon umetnosti, našla sam se sa svojim stanodavcem i njegovim drugom, i to se ispostavilo kao naj odluka ikad, jer su Leo i Bobo dva najkul lika na planeti, jedan fotograf, drugi slikar, sa kojima sam jela picu i do beskonačnosti pričala o umetnosti, hrani i životu i koji su me vodili po barovima i restoranima 🙂 Zaista prvi dan u jednom grande stilu, hvala ti Rimu što si me tako velikodušno primio.

Tibar, Vatikan, Navona, Popolo, Španske stepenice, Koloseum, sve po protokolu

30 mart Ustala sam, ubacila u sebe još jedan La Romana sladoled, prošetala do mosta St. Angelo, obale Tibra i Vatikana, zatim otišla na kafu u Barnum Roma, i ovde kao i u Madridu sad je hajp da se kafedžinice spajaju sa brančom, ono pečena prepelica u sosu od jednoroga proseravanje, mada nije bilo bogznašta, pogotovo jer je moralo se sesti unutra a vreme je bilo predivno i prešteta za to, ali i dalje ne verujem da u Rimu kafu skuplju od 2e ćete retko kad naći i realno je grad više nego priuštiv ako mene pitate.

Onda sam otišla do Navone i Trga del Popolo, pa na Španske stepenice (koje imaju 135 stepenika ako ikoga zanima), pa do Koloseuma, sve polako šetajući i zabadajući nos u one galerijice sa džidža bidžama koje mi sve (ne) trebaju. Na kraju dana, opet sam se našla sa Leom i večerali smo u jednom zanimljivom lokalu čijeg se imena ne sećam, ali baš mi je prijao Rim i tako mi je žao što sam smislila da odem u Palermo sutra, koji mi je vrag šefe, baš sam luda.

Palermo: Aerodromska mafija gora nego Sicilijanska

31 mart Nije danas 1 april, ali kao da jeste, jer ko mene zajebava da vam kažem, krenula sam u Palermo, i odmah sam se sa Rajan erom posvađala oko prtljaga, pa me zamalo nisu pustili u avion, dve nadrkane šalteruše koje nisu imale koituse predugo očigledno, onda su se elektornske cigare su se pušile na aerodromu pa mi je i to smetalo i bila bih tužibaba da sam imala kome da se požalim (a šalterušama to nije smetao već moj točak torbe pa sam tek bila kivna), pa vlasnica palermskog smeštaja nije znala kako da mi objasni da stignem od aerodroma do centra, pa sam putovala em više nego što je trebalo, em sam 33 minuta hodala po kiši, a kiša će me pratiti kao pošast na ovom Sicilijanskom putu, pa kad sam stigla u smeštajnu jedinicu koja je izgledala da je u getu, a bila je u centru, i taman zabola sladišu i pomislila da će na kraju ipak biti sve u redu, kad ne lezi vraže zamalo da me kidnapuje trgovac organima, tj možda i nije bio, nikad neću saznati, ali neke namere je imao, a ja sam bila sam u Palermu, kakva iz ove perspektive hrabra ideja, tip je itekako navaljivao da odemo do njega na piće, ulice su mi izgledale mračnije nego ikad, ali sam slagala da moram tetki hitno lek, požurila koliko me noge nose, pa se dočepala svoga stana bezbedno (ali stresirano). Uglavnom, legoh da spavam uz parolu da je tek sutra novi i dan i da će biti bolje, i donekle je i bilo, samo da kiše nije bilo.

Palermo je doppio propo

1 april Palermo mi na prvu izgleda kao propali Napulj, a možda znate iz mojih putopisa da Napoli zaista jeste nekako prop’o, pa mi je Palermo doppio prop’o (but in a good way). Krećem u spontanu šetnju, prolazim pored katedrale, pa naiđem na Quattro canti, jedan deo centra gde vas okružuju 4 ćoška umetnosti, a u uzaludnoj želji za moretom, spustim se do obale tj Porto della Cala, nema nade ni za prstić u more da se umoči, prosto je vreme pregrozno uz kišu i vetar. Dalje šetnjom dođem do Fotnate Pretoria, koja je postavljena 1581 godine sa 16 golih nimfi, ljudi, satira i sirena. Od 16 veka, zbog golotinje i korupcije ljudi su je nazivali Fontana de la Vergonja (Fontana srama); fontana je zaista impresivna za vreme kad je stvorena ali nije najbolje održavana  danas i oko nje je ograda. Onda kud ću, gde ću, daj da se popnem na katedralu za 7e, i naravno da me strefi i grad i kiša i vetar, a ne može da se pobegne jer je za penjanje preusko i čekaš prvo 40 min da se popneš, pa tako nešto i da siđeš (samo ovaj put po kiši i vetru), ma tako mi i treba kad sam zamislila Palermo nakon Rima, iako je pogled sa katedrale zaista lep na Palermo.

Čim sam sišla sa katedrale, strefilo me sunce ofkors, zašto bi kiša padala kad imaš gde da pobegneš, pa sam se prošetala do parka Villa Gulia, koji je prazan nakon kiše i iako veoma ofucan, baš mi je legao a i ja sam malo legla na sunce. Onda rekoh kad sam već tu da odem do Palata Butera, jedne od najlepših vila na Siciliji, nekad u vlasništvu porodice Brančiforti, prinčeva od Butera, koja pruža i pogled na Palermski zaliv, pa možete da sednete ovde na kafu na terasi a ima i predivnu baštu. Tokom prosvetiteljstva, palata se nalazila u epicentru intelektualnog života ne samo Sicilije već i Evrope: naučnici su stizali ovde sa svojim izumima, Gete je lutao njenim sobama, razmišljajući možda o ulozi Sicilije kao mediteranske raskrsnice i kapije ka Italiji, baloni na vruć vazduh puštani su sa njene terase, bacajući dugačke senke na ulice arapske četvrti gde se palata nalazi. Palatu njeni vlasnici zovu „živ sitem“ i odbijaju da je nazivaju muzejem, jer je ovo interdiciplinarni, nedogmatski prostor. I zaista, sama palata puna je slika, skulptura i predmeta iz različitih podneblja i razdoblja. U tom maniru, i priroda je deo palate tj umetnosti, pa jedan gospodin (možda svaki dan) slaže cvetove iz bašte i sa drveća i kamenčiće u različite oblike svuda po palati, što mi je bilo neviđeno fascinantno. Na vrhu palate je terasa sa pogledom na Palermski zaliv za uživanciju (imate i kafić i tu, a moguće da ima i da se klopne).

Na kraju završim na mestu koje su mi svi preporučivali, poslastičarnicu Segreti del Chiostro u okviru manastira Monastero di Santa Caterina d’Alessandria gde (navodno) prave naj kanole na svetu, po receptima časnih sestara. Sramota me je da priznam, ali kanoli su jedni od retkih slatkiša koje ne volim, nekako su mi brašnjavi, nit mi se sviđa kornet nit krem (a inače oba volim), ali je kul ugođaj doći ovde i zabosti kanolić zbog cele atmosfere i jedenja kanolija u manastiru. Uveče je naravno opet padala kiša iako sam ja imala plan da kao negde prošetam, pa sam sebe častila jednu lepu večeru u Ai Normani gde je baš ugođaj, posuđe i hrana i vino, sve na mestu a posle toga okrenuh se i vratih u topli krevetić.

Piove sul bagnato (iliti pada kiša na mokro)

2 april Ova vam italijanska poslovica govori da je nečega previše, bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smislu (npr para na paru ide, ili nesreća nikad ne dolazi sama), a u mom slučaju, bila je doslovna i bila je negativna, a sad ću vam ispričati i šta se tačno desilo. Dakle, u suludoj nadi da će se kiša danas smilovati na mene, krenem u šetnju gradom Palermom, prvo po pijaci Mercato Del Capo, živo kao i uvek na jacpi, sa restorančićima po pijaci, to mi je krivo što ne mogu da probam kad sam sama, ali uvek se osećam da zauzimam sto bzvz. Branč sam pojela u Casa di Francesco, bilo je okej, ali oni nisu bili ljubazni pa su me smorili.

Onda prošetam pored čuvenog pozorišta Teatro Massimo gde je snimana scena iz Kuma 3 (sledi spojler) gde Al Paćino drži svoju ćerku. I iako Kopola nije režirao moj put u Palermo, kiša je ponovo počela da pada. Sreća u nesreći beše, što sam za taj dan odlučila da posetim kraljevsku palatu, Palazzo Reale (dei Normani), koja je bukvalno najbolja galerija koju sam ikad posetila u životu.

Palazzo Reale (dei Normani) jedna je od najznačajnijih istorijskih građevina ovde i smatra se najstarijom kraljevskom rezidencijom u Evropi koja se i danas koristi i ovde vidite da je Sicilija zaista bila jedna sila (za šta se i danas drže, ali nemaju baš čime da se pohvale). Počela je da se gradi u 9. veku kao arapska tvrđava, a nakon dolaska Normana u 11. veku postala je raskošna kraljevska palata. Ovde se nalazi i neverovatna kraljevska kapela, sva od zlata, aka Cappella Palatina, podignuta 1132. godine po nalogu kralja Rođera II. Ništa ne može da je opiše, toliko je neverovatna; kapela je remek-delo arapsko-normanske umetnosti, u kojoj se prepliću vizantijski zlatni mozaici, islamski drveni plafon i zapadnoevropska arhitektura. Pored kapele, ima dosta takvih sala, npr fascinantna Sala di Re Ruggero (Sala kralja Rođera), takođe jedna prostorija ukrašena mozaicima sa scenama lova, životinjama i biljkama koja datira iz 1170! Tu je i npr Sala Cinese; egzotično uređena sala inspirisana kineskim motivima. Sveukupno, gde god je moja noga kročila bilo je wow – samo da sam videla kraljevsku kapelu, već sam bila oborena s nogu zauvek, ali sledila su dalja čuda.

Jer, nakon kapele od zlata, stižem do originalnog Mikelanđela, da, pravog pravcijatog, tj do njegovog Cristo Giustiniani (Vaskrsli Hrist), dela koje je umetnik započeo početkom 16. veka, ali ga nije dovršio zbog tamne žile u mermeru koja se pojavila tokom stvaranja i koja prolazi tačno preko lica figure. Skulptura je kasnije završena u njegovoj radionici i danas gostuje u kraljevskim odajama palate, a nosi ime po Vićencu Gustijinaniju koji je kupio. Inače, fascinantno je da je skulptura napuštena i da je pronađena 1997, kada su potvrdili njenu autentičnost. Da li je istina ili nije, ne znam, figira je prelepa i sa crnom venom preko obraza. Nakon selfija sa Hristom, spustila sam se i prošetala kraljevskim vrtovima u okviru palate, koji bi bili predivni da nije bilo meteoroloških neprilika.