Napolju, \u010desto imam \u010dudnu sliku u glavi: umesto mobilnih telefona, ljudi u rukama nose televizore od 20 kilograma, stare telefonske aparate sa broj\u010danicima, velike fotoaparate sa stativima kao i razne druge stvari: kompase, \u010dasovnike sa sve kukavicom, zidne kalendare, albume za slike, aparate za merenje vazdu\u0161nog pritiska, flopi diskove, nezgrapne mape gradova, diktafone, bele\u017enice od hiljadu listova, video kasete i audio kasete, digitrone, muzi\u010dke stubove i zvu\u010dnike, po\u0161tanske sandu\u010di\u0107e i jo\u0161 koje\u0161ta.<\/p>\n
U tu\u0111im rukama (a neretko i mojim), umesto mobilnog, stoje te sve mogu\u0107e aparature neophodne (i podvla\u010dim neophodne) da olak\u0161aju \u017eivot.<\/p>\n
I sve to stane, u mom slu\u010daju, u 174 grama plastike\u2026 pardon, aluminijuma i stakla.<\/p>\n
Tek onda shvatam koliko je ljudska rasa istrenirana da nam ne\u0161to zaista treba i koliko, jer nisam ni\u0161ta od toga mogla nositi sa sobom na ple\u0107ima, a kamoli u jednoj ruci. Sa svakim reelsom ili mo\u017eda telefonskim pozivom u autobusu, ja jasno \u010dujem okretanje brojeva, onako po starinski, na broj\u010daniku, ili veliku kameru pa kliktavo zujanje modema dok se veza spaja na internet, vidim jasno katodu televizora ili posmatram vredne geometre koji crtaju mape koje se nalaze na svim na\u0161im dlanovima.<\/p>\n
Da li ovim smanjivanjem zaista idemo \u2013 napred? Da li smo puni te najnovije tehnologije zaista \u2013 unapre\u0111eni?<\/p>\n
A opet, preko videa od 15 sekundi (opet podvla\u010dim \u2013 tri\u010davih 15!), ulazimo u druge vremenske zone, astralno se projektujemo u pustinje, na solitere, u za javnost nepristupa\u010dne objekte, u\u017eivljavamo se u tu\u0111e situacije, gvirimo u ta\u0161ne, ormane sa donjim ve\u0161om, kuhinjske komode i plakare, nju\u0161kamo po kupatilima i ispod kreveta, dokazuju\u0107i sebi da mi (ni)smo sasvim normalni i upoznaju\u0107i se sa tu\u0111im \u017eivotima bolje nego \u0161to znamo sopstveni.<\/p>\n
U\u017eivljavamo se.<\/p>\n
U \u010detvrtini jednog minuta.<\/p>\n
Pa onda idemo dalje, dalje, dalje.<\/p>\n
Daj jo\u0161, jo\u0161, jo\u0161.<\/p>\n
Palac vrti, vrti, vrti…<\/p>\n
I vrti.<\/p>\n
I nemamo pojma \u0161ta smo upravo gledali ali su receptori napunjeni. Ne\u010dim.<\/p>\n
Ne znam \u0161ta da mislim o tome.<\/p>\n
Naj\u010de\u0161\u0107e se i\u0161\u010du\u0111avam, kao da sam mudrac od stotinu ljeta\u2026. no nisam ni blizu: ni prosvetljenju ni mudrosti.<\/p>\n
Pa ka\u017eem sebi, normalno ili ne, tako je (ne\u0107emo ulaziti u \u0161ta je normalno).<\/p>\n
Mogla bih da zadrem jo\u0161 vi\u0161e u pro\u0161lost i setim se vremena bez telefona i mapa i satova i digitrona i… Mozak me zaboli.<\/p>\n
Znam, tada nije bilo izbora.<\/p>\n
A sada, kad ga imamo, biramo \u0161ta \u0107emo da gledamo, \u0161ta \u0107emo da slu\u0161amo, izvoljevamo, snimamo kad ho\u0107emo, preska\u010demo i zaustavljamo kad ho\u0107emo. Mislimo da imamo prava da znamo i da komentari\u0161emo kako nam se prohte. Mislimo da imamo prava na mi\u0161ljenje, mislimo da je neko du\u017ean da podeli ne\u0161to s nama. Tra\u017eimo lepotu ili gre\u0161ku, sudimo, divimo se, prigovaramo, mislimo da svi umeju bolje ili jo\u0161 lu\u0111e, da sve umemo bolje. Opsesivno delimo i “mudro” biramo \u0161ta \u0107emo da delimo po\u0161tuju\u0107i izmi\u0161ljena, nepisana pravila.<\/p>\n
I fino vaspitani kakvi jesmo, zaboravimo da notifikacija nije no\u017e pod grlom pa da mora odmah na nju da se odgovori. Ose\u0107aj hitnosti stvara svojevrsnu anksioznost, a ima i nus pojave. Fomo, skroling, de-em slajding, faloving, trol – jbt pa svaki od ovoh termina nije postojao do pre 5 godina (manje-vi\u0161e). \u0160ta se dogodilo sa telefonskim razgovorom, pismom, rukovanjem, odlaskom u goste, sastancima i jo\u0161 dalje, grljenjem i ne\u017enostima? Na dru\u0161tvenim mre\u017eama telefonski poziv je (pre)\u010desto okarakterisan kao najgori mogu\u0107i oblik komunikacije a pokazivanje empatije izvrgnuto je ruglu… Iako je nau\u010dno dokazano da su telefonski pozivi emocionalno ja\u010di u 85% slu\u010dajeva, trenutly ih koristi samo 19%.<\/p>\n
A \u0161ta je sa sedenjem u u dru\u0161tvu bez snimanja ili gledanja u telefon?! Je l’ to praistorija? \u010citala sam studiju u kojoj \u0107e ljudi radije primiti elektro\u0161ok nego sedeti i ni\u0161ta ne raditi.<\/p>\n
Sedeti i biti sami sa sobom ili biti im dosadno.<\/p>\n
A interakcija je mogu\u0107a samo preko ekrana.<\/p>\n
Izgleda mi, komunikacije nema, a komuniciramo svuda.<\/p>\n
Kako je to mogu\u0107e?<\/p>\n
Jer od svih onih aparatura koje vidim da nosimo u ruci, ama ba\u0161 nijednu ne\u0107emo nositi na drugi svet.<\/p>\n
Iz nametnutog straha da ne\u0161to ne propustimo na ekranu, propu\u0161tamo sve ono \u0161to nam se de\u0161ava pred o\u010dima.<\/p>\n
Tlo na kome stojimo i prostranstvo u koje di\u017eemo pogled.<\/p>\n
I sve ono okolo toga.<\/p>\n
\u017divot u brzim slikama je mogu\u0107e sve, samo ne \u017eivot.<\/p>\n
Pogotovo taj virtuelni \u017eivot koji \u017eivimo bolje nego pravi. Gde smo nasmejaniji i sre\u0107niji. Gde smrt ne postoji ili nije po\u017eeljna osim u obliku srceparaju\u0107eg citata. Negde sam pro\u010ditala: biti sre\u0107an nije dobro za biznis<\/i>. Tada nemaju \u0161ta da ti prodaju da se ose\u0107a\u0161 bolje.<\/p>\n
Nemam re\u0161enje, ne.<\/p>\n
Imam \u017eelju da ne skrolujem.<\/p>\n
Imam \u017eelju da komuniciram, re\u010dima, u\u017eivo.<\/p>\n
Pa sam za Novu godinu sam donela odluka da smanjim doomscroll. Da vam budem iskrena, ne znam da li \u0107u uspeti.<\/p>\n
Imam \u017eelju i da vratim pisma u modu.<\/p>\n
Analogna.<\/p>\n
Da vratim ne\u017enost u svet oko mene.<\/p>\n
Da vratim dru\u017eenje.<\/p>\n
I da pi\u0161em ovo klikasto pismo, mese\u010dno. Svima nama kojima ne\u017enost i stvarnih zagrljaja treba. Treba meni ako ni\u0161ta, pa neka se razlije ljubav od mene.<\/p>\n
I da, znam da ovo pi\u0161em elektronski, jbg, boljeg re\u0161enja (trenutno) nemam – i zato \u017eelim da vam se obratim i analogno. Pa \u0107u da vam \u0161aljem razglednice, ko \u017eeli.<\/p>\n
Ne kao \u017eal za dobrim starim vremenima jer ovo to nije – ve\u0107 kao podsetnik da mo\u017eemo druga\u010dije.<\/p>\n
Da se dodirnemo bez ekrana izme\u0111u.<\/p>\n
Ako je ne\u0161to od ovoga na\u0161lo put do leve strane grudi ili vam mo\u017eda stigne i razglednica od mene, znajte da nije algoritam, nego moj poku\u0161aj da \u017eivim(o) stvarnije, ovde i sada.<\/p>\n
*ovo je moja mese\u010dna kolumna pod nazivom Klikasto pismo<\/em>. Ko \u017eeli, mogu da mu po\u0161aljem razglednicu. Moj mese\u010dni kapacitet je 5 razglednica kako bi bile kvalitetne. Popunite formular ispod i javljam vam se.<\/p>\n