{"id":4875,"date":"2018-02-15T14:47:10","date_gmt":"2018-02-15T13:47:10","guid":{"rendered":"http:\/\/www.anagord.com\/?p=4875"},"modified":"2022-02-12T14:44:08","modified_gmt":"2022-02-12T13:44:08","slug":"dobre-vesti","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/www.anagord.com\/de\/dobre-vesti\/","title":{"rendered":"Dobre Vesti"},"content":{"rendered":"

– A da\u00a0se preseli\u0161 u Portugaliju i pi\u0161e\u0161 knjige? – rekao mi je polu nasme\u0161eno, i ja sam ve\u0107 videla kako grizem njegove vi\u0161nja usne, kako se smejemo njegovim surferskim poku\u0161ajima, kako se volimo na podu na\u0161e kuhinje, na plo\u010dicama koje dodiruju moja izgorela le\u0111a, ja sam ve\u0107 videla iz jedne preseli se u Portugaliju<\/em> re\u010denice, sve \u0161to je obe\u0107avao i \u017eeleo njegov pogled.<\/p>\n

Rekla sam mu da je to odli\u010dna ideja, a onda je usledilo oni izdajni\u010dko ali,<\/em> najgluplje mogu\u0107e ali<\/em>, koje je navelo sve razloge za\u0161to to nikako ne mo\u017ee biti, a koje je u sebi sadr\u017eavalo uistinu razloge za\u0161to mi nikako ne mo\u017eemo uspeti.<\/p>\n

I sada, dok napolju dosadno lupa ki\u0161a po krovovima automobila, kroz mene prolaze nemiri\u00a0koji na papir pljuju \u0161to usta nisu smela da ka\u017eu a to je\u00a0mo\u017eda bi mogao da svrati\u0161<\/em>, da pokisnemo zajedno, da nam se majice lepe na grudima i jezikom prelazim ispod njegove gornje usne, na rubu onog malog ispup\u010denja koje sam videla dok sam ga kri\u0161om gledala. I da mo\u017eda zaista nije lo\u0161a ideja da ostavimo ovo sve iza nas, sve taskove i svo moranje i rano bu\u0111enje, i da obe\u0107avam da \u0107e moja bedra izroditi svu njegovu decu, koja \u0107e u rupicama na obrazima nositi njegov pe\u010dat. I ve\u0107 sam se videla\u00a0na pla\u017ei u Portugaliji sa njim, a on se smejao i skidao ode\u0107u dok je nemarno tr\u010dao u talase i prskao me, vukao za sobom u more, i jurio moje butine da se na njih nasloni, a zatim najpa\u017eljivije mogu\u0107e mazio moju kosu kako bi odmrsio ono \u0161to je voda upetljala, i pokrio me uve\u010de pred spavanje, pribijaju\u0107i se uz mene kao dete.<\/p>\n

Prevrnula sam se na stomak jo\u0161 jednom, i jastuk spustila preko glave kako ne bih slu\u0161ala ki\u0161u, i kao po naredbi opet ponovila sebi sva ona ali<\/em> kako bih se umirila. Tako\u0111e sam napomenula sebi, da dobro zapamtim da neko mojih godina zaista ne treba tako da razmi\u0161lja, niti tako da se pona\u0161a, da mi slu\u010dajno ne prostruji ludilo kroz \u017eile, jer ono je za budale a ja moram sutra rano da ustanem, kako bih se prehranila. I ja sam odli\u010dno znala gde mi je mesto a \u017eivot u Portugaliji nije dolazio u obzir, jer tamo se peva fado i govori portugalski koji oboje ne razumemo, tako da nema ni re\u010di o tome. Pisanje knjiga je tek posebna pri\u010da, i mo\u017eda je trebalo i da se naljutim \u0161to je toliko drzak da me to uop\u0161te pita. Ko jo\u0161 pi\u0161e knjige u dana\u0161nje vreme.<\/p>\n

Tako da ljudi, dobre vesti – ne selim se.<\/p>\n

Vidimo se sutra na poslu.<\/p>\n