Duboko u gradu, na trotoaru, le\u017eim sa rukom na stomaku i odbrojavam otkucaje do lovi\u0161ta. Tri je ujutru i negde daleko, sigurno pada ki\u0161a. Nervozna sam i \u017eelim da se spustim dole, niz ulicu, da hodam stranputicom. Da vam saspem kamene blokove u lice, da me \u010dujete.<\/p>\n
Te modre no\u0107i, misli su se lagano jedna za drugom dovukle do mene, skupile u klupko i odnekuda se ugnezdila u meni, zmija u nedrima, ljuta guja \u0161to ujeda. Sakrila noge, mora da ih ima \u010dim tako brzo naleti. Mo\u017eda se i rodila sa mnom. Mo\u017eda nastala u me\u0111uvremenu.<\/p>\n
Ispod le\u0111a, pulsiranje grada spojilo se s mojim i ne znam \u0161ta sam u\u010dinila i kako sam oslepela. Mirisalo je prijatno, i ludilo se tako usko pripilo uz normalno da je izgledalo dobro, vi\u0161e nego odli\u010dno. Tada sam ih lako pome\u0161ala i istinu zamenila la\u017eima veruju\u0107i da je to \u0161to \u010dinim sasvim logi\u010dno. Uskoro, ose\u0107ala sam trnce po celom telu, ta klica u meni po\u010dela je da… I u vama, \u0161ta se pravite ludi?! Tako lako navire i prvo kucka pa udara, na zemlju vas obara, vre\u0111a vas i pljuje, dr\u017ei za gu\u0161u i prija dok je tu, dok u sekundi izgubite du\u0161u, pa se pravite da se kajete! \u0160ta je, sve zvu\u010di tako poznato? Po\u010dinjala je dakle, da se izvija ala iz utrobe i sa toplom rukom na vratu da \u0161apu\u0107e u uho: slabi su voljeni, slabi, udari, tuci, naudi, ne staj, budi<\/em>. Lepljivo titranje mi se zavuklo u kosti i nisam mogla da sedim mirno. Usled kasne \u0161kripe ko\u010dnica, stegla me a\u017edaja u jak stisak i nije me pu\u0161tala, izgovarala iz dubine re\u010di mojim usnama koje posle na povr\u0161ini samo zvrje i ne znam gde ih je na\u0161la i otkud su se u meni stvorile. Ukusna i hranjiva, dala mi je mi\u0161i\u0107e da ustanem, da grizem, natrljala me svojim otrovom i sama nastavila dalje, oslobo\u0111ena, neopoziva, neuni\u0161tiva.<\/p>\n Jak prasak, sprema se oluja i, kao i uvek, jutro zamenjuje no\u0107. Na bedemima grada, \u010dujem vrevu dok semafori menjaju svetla: crveno, \u017euto, zeleno, crveno, \u017euto, zeleno… Stojim ispru\u017eenih ruku na asfaltu, ispljuvana sopstvenim otrovom, \u017ertvovana zarad pogre\u0161nog trenutka, ne znam da l\u2019 ja ili \u017eivotinja. Da po\u0161kropim tlo nare\u0111ujem ,,Padaj!\u201d i uskoro se krupne kapi rasprsnu na asfaltu. Mo\u017ee li me ki\u0161a isprati?<\/p>\n A \u0161ta vi mislite?<\/p>\n