Nisam ni slutila da \u0107e mi leto presesti.<\/p>\n
Sve je delovalo kao u bajci: zlatno sunce i tirkizno more, preslikano u njegovim o\u010dima. I ja, zacopana kao guska nakon tri dana. Ruku na srce, davao mi je povoda za to. Danima me je vodao na ve\u010dere, hvatao \u010dvrsto za \u0161aku i pri\u010dao svima da sam njegova cura<\/i>, a no\u0107ima dr\u017eao budnom do jutra, znoje\u0107i me.<\/p>\n
A onda je jedan dan bio zauzet… I to je bilo to. Nije se vi\u0161e oduzeo – valjda – jer mi vi\u0161e nije ni odgovarao na poruke, pa mi se um kovitlao od ghostinga<\/i> i \u0161u\u0161kanja da mu je majka zabranila da me vi\u0111a jer sam starija od njega.<\/p>\n
Eh mama, mama… Pa ti ne zna\u0161 da mi je srce nedeljama nesnosno uzdisalo, dok sprava za jedenje nije bila u funkciji, a telo je pri pomenu imena tvog sina dobijalo drhtavicu, \u010dak i na \u010detrdeset stepeni.<\/p>\n
Ranislav…<\/p>\n
Jebeni Ranislav!<\/p>\n
Tako mi je eto, leto bilo potpuno uni\u0161teno, i sve \u0161to sam \u017eelela je bilo da Ranislava zauvek izbri\u0161em – iz glave, iz srca – ali i iz me\u0111uno\u017eja. Da mu oduzmem privilegiju sebe koju sam mu tako brzopleto dala.<\/p>\n
Sre\u0107om pa sam videla taj oglas.<\/p>\n
Bilo je sparno ve\u010de, ja sam sedela na terasi i po ko zna koji put, gledala na telefonu njegove usne na svojima pa \u0161akom brisala gra\u0161ke znoja po \u010delu i nausnicama, da ne poludim, kada mi je na displeju isko\u010dila kratka reklama:<\/p>\n
Brzo i trajno bri\u0161emo va\u0161e uspomene. Diskrecija zagarantovana. <\/i><\/p>\n
Sitnim slovima stajalo je i:<\/p>\n
Mogu\u0107 povrat informacija ukoliko se predomislite. <\/i><\/p>\n
Zamislila sam da vi\u0161e nikada ne pomislim na njega… To je delovalo jednako dobro kao njegovi prokleti poljupci.<\/p>\n
Znala sam da je arhiviranje ilegalnih uspomena bio unosan posao.<\/p>\n
S druge strane, arhiviranje legalnih uspomena u ve\u0107ini slu\u010dajeva dozvoljavalo se samo i isklju\u010divo za traume: silovanja, tu\u010de, zlostavljanja, smrt bli\u017enjih… Sve ono \u0161to bi razbijalo \u017eivot na komade. Dr\u017eavni arhiv za uspomene katkad bi izlazio u susret za zahteve kao \u0161to je menjanje pola ili abortus. \u010cak se i me\u0111u narodom govorilo: ko nije bio u arhivi, ima za \u0161ta da \u017eiv<\/i>i.<\/i><\/p>\n
Svakako, ljudi na vlasti bili su strogi i moja ranjena du\u0161a bi im izgledala pa, u najmanju ruku, sme\u0161no.<\/p>\n
Me\u0111utim, sa pojavom arhiviranja, pojavila se i potreba nas, obi\u010dnih smrtnika da se arhiviraju “manje bolne” uspomene. Ilegalno arhiviranje se uglavnom koristilo kao quick fix (pun intended) za bolesti zavisnosti, ali i za raskide, povrede pa \u010dak i lo\u0161a pijanstva.<\/p>\n
Ja sam samo \u017eelela da ne mislim vi\u0161e na R… anislava. Pi\u010dka li mu materina – u svakom smislu.<\/p>\n
Dobar dan lepojko<\/i>, pozdravila me je radoznalo zadrigla \u017eena koja je \u0107opala na jednu nogu pa te\u0161ko zasela u stolicu koja je mu\u010dno za\u0161kripala pod njom.<\/p>\n
Iskreno, Hroma Dana nije mirisala najsjajnije. U stvari, cela ta aljkava prostorija koju je ona nazvala kancelarijom<\/i>, imala je vonj u\u017eeglog ulja, sa primesom slatko\u0107e koja se uvukla u zidove. Da, ba\u0161 sve je bilo kao u lo\u0161em filmu, ali ja sam bila re\u0161ena da se re\u0161im onoga \u0161to me je \u017euljalo.<\/p>\n
Nisam ni stigla da joj ka\u017eem za\u0161to sam do\u0161la, a Dana je ve\u0107 po\u010dela da mi govori kako zelena\u0161ki posao nije lak kao \u0161to se misli.<\/p>\n
Najva\u017enije je imati ime od koga ljudi zaziru <\/i>– a Hromoj Dani je trebalo skoro deceniju da svoje u\u010dvrsti. Bilo kako bilo, videlo se da je matora obo\u017eavala svoj ilegalni biznis; tra\u017eila mi je pare unapred i objasnila proceduru: seti se mila svega \u0161to se desilo, daj sebi par dana<\/i>, zapi\u0161i<\/i>… Kad sve detalje skupi\u0161 i misli\u0161 da si spremna, do\u0111i da ti ispraznimo glavu. <\/i><\/p>\n
Ustuknula sam, ali samo za sekund.<\/p>\n
Da li mo\u017eete da mi izbri\u0161ete sve \u0161to po\u017eelite?<\/i><\/p>\n
Ne, samo ono \u0161to ti pro\u0111e\u0161 u glavi za vreme procesa brisanja se\u0107anja.<\/i><\/p>\n
Njene prase\u0107e trepavice su me i dalje znati\u017eeljno zagledale i dodala je da mogu da do\u0111em nazad po svoje ukoliko se predomilsim.<\/p>\n
Kako \u0107u se se\u0107ati da \u017eelim da se predomislim?<\/i><\/p>\n
Zapi\u0161i negde <\/i>An\u010di <\/i>– dobacila je dok me je ispra\u0107ala napolje. – Nema \u0161ta<\/i> Dani <\/i>da <\/i>ne veruje\u0161<\/i>…<\/i> <\/i>M<\/i>o\u017eda sam zelena\u0161<\/i>ica<\/i> –<\/i> ali sam po\u0161ten<\/i>a<\/i> zelena\u0161<\/i>ica<\/i>.<\/i><\/p>\n4. jun<\/b><\/h2>\n
Rekao je da se zove Ranislav, a ja da se zovem Ana, a on da ga zovu Ranjo, a ja da nemam neki nadimak. Rekao je da \u0107e me zvati du\u0161o<\/i> <\/i>a ja sam odmahnula rukom da ne govori budala\u0161tine iako me je taj nadimak nasmejao. Vozio me je \u010damcem do pla\u017ee i nastavljao da pri\u010da kako mu je ro\u0111endan na Mitrovdan ali da tata nije hteo da mu da ime Dimitrije pa je par dana bio bezimena beba. Bla, bla, bla<\/i> koga koji moj to jo\u0161 zanima, mislila sam, ali i \u017eedno ga posmatrala tako visokog, osun\u010dano ri\u0111eg, sa more o\u010dima – bio je ba\u0161 po mom ukusu.<\/p>\n
Jo\u0161 isto ve\u010de se pojavio u restoranu napirtlan, u ko\u0161ulji, miri\u0161ljav, sav sre\u0111en, i seo pored mene. Nisam bila sigurna \u0161ta da mislim: D<\/i>a li me muva? Da li mu je dosadno?<\/i><\/p>\n
Uglavnom, ramenom je dodirivao moje i pri\u010dali smo. Nemam pojma \u0161ta, osim da mi je rekao da sam lepa, a ja sam mu se zahvalila. Oh, pa i on je bio lep, jeste… Mo\u017eda je i samo bio to – lep, prekorila sam sebe.<\/p>\n
I mirisao je, opet sam popu\u0161tala.<\/p>\n
Ali je i bio trinaest godina mla\u0111i od mene; ne, ne, ne, nedopustivo!<\/p>\n
Pa ipak, ko\u0161ulja mu je odli\u010dno stajala i osmeh mu je bio pa, jebi ga, o\u010daravaju\u0107.<\/p>\n
Ne mogu da verujem da sam poklekla na par kalcifikovanih organa, usa\u0111enih u tu\u0111oj usnoj duplji opet sam se treznila. No, ljubav je izgleda stvarno \u0107orava jer mene je zaslepela upravo blje\u0161tavost tih zuba.<\/p>\n
Kad sam se tik nakon pono\u0107i dublje naslonila na Ranislava a on potra\u017eio moje usne, to je bilo, pa, uh… To je bio najudobniji poljubac iz koga su izletale zvezde i upadale u more. Ustreptao a opet, kao u\u0161u\u0161kani povratak ku\u0107i, kao da treba da me poljubi jer je to uradio milion puta do tad. Koji se podrazumevao i koji mi pripada; i on, i taj poljubac…<\/p>\n
Me\u0111utim, ono \u0161to je Ranislav izgovorio nakon toga, izmaklo mi je tlo pod nogama pa nisam znala da li se teturam od vina ili njegovih re\u010di. Rekao je: zna\u0161 li da sam znao, znao sam od prvog momenta kad sam te video da \u0107e ovo da se desi.<\/i>..<\/i> <\/i>Video sam te<\/i> i ti si mi se nasme<\/i>\u0161ila<\/i>, i ja sam znao da \u0107e se ovo desiti<\/i>!<\/i> <\/i><\/p>\n
Mo\u017eda ipak nije samo lep ve\u0107 i slatkore\u010div.<\/p>\n
Dalje, evo stvarno ne znam. Se\u0107am se da sam mu otkop\u010davala ko\u0161ulju, da sam mu sela u krilo, da je bilo… Nestvarno, a onda je do\u0161la surova stvarnost. U kojoj nije bilo poruka \u017eutog kruga sa o\u010dima i srcem umesto usana.<\/p>\n
U\u0107utao je bez obja\u0161njenja a okolina je krivila mamu.<\/p>\n
Mah<\/i>, \u0161ta tu ima i da se obja\u0161njava?! Balavac jedan, lak\u0161e mu je bilo da me pusti dok sam ja drhtala na zvuk svake poruke koja nije bila od njega.<\/p>\n
Nek’ se nosi i Ranislav i mama i ovi o\u017eiljci i ova jebena ti\u0161ina u kojoj su odjekivale moje misli… Ona nek’ se najvi\u0161e nosi!<\/p>\n
Zapisivala sam danima. Svaki detalj, svaki milimetar dodira, svaki prevoj, svaki pogled. Ulazila sam u na\u0161e poruke, sekle su me ne\u017ene re\u010di, onda i u slike, drhtala dok ih gledam, pa se terala da pi\u0161em dalje dok su mi suze curile niz nos. Peklo je kao vrelo ulje na tankoj ko\u017ei… Ma pr\u017eilo!<\/p>\n
Ipak, nekih detalja nisam mogla da se setim pa sam se bezuspe\u0161no preispitivala.<\/p>\n
Kakvog su mu ukusa usne be\u0161e?<\/p>\n
Koliko jako mi je stezao butine?<\/p>\n
Nozdrve su izgubile trag njegovog mirisa… To me je bolelo.<\/p>\n
Jo\u0161 sam se pitala gde su nestale sve sekunde kad bismo se vozili kolima, da li mi je dr\u017eao ruku ba\u0161 svaki put? No\u0107i kada bismo zaspali, koje mi je pesme ta\u010dno pevao, ko je koga grlio s le\u0111a?<\/p>\n
Dok su mi jecaji tresli bradu, shvatila sam da su neke uspomene izgledale druga\u010dije od onoga \u0161to su slike govorile. Mislila sam da je obukao neku drugu majicu. Neke su se nadogra\u0111ivale na krhka ose\u0107anja, pa nisam bila sigurna da li su istinite ili ne, da li me je zaista gledao kao da sam jedina na svetu.<\/p>\n
Uglavnom, pisala sam i pisala i pisala, a srce se nije praznilo, ve\u0107 se preplavilo pa slomilo jo\u0161 vi\u0161e. Jebote, pa za\u0161to toliko boli?! U nekom trenutku nisam mogla vi\u0161e ni da pi\u0161em, pa sam probala da na\u0111em odgovor na svoje pitanje. Na internetu je pisalo da je svako prise\u0107anje i novo zapam\u0107ivanje, pa izgleda da, iako sam \u017eelela da ga zaboravim, ja sam u stvari utiskivala so na \u017eivu ranu.<\/p>\n
I jo\u0161 je pisalo i da npr. \u017ertve rata menjaju detalje u vezi sa svojim se\u0107anjem kako vreme odmi\u010de, ali da nisu svesni neta\u010dnosti svojih se\u0107anja.<\/p>\n
Da li to zna\u010di da sam pola na\u0161e veze umislila?<\/p>\n
Svakako, nakon par dana \u0161utiranja sopstvene du\u0161e, bilo mi je dosta prise\u0107anja, bez obzira da li je istinito ili ne.<\/p>\n
Sve poruke i slike sam obrisala a sada, sada je vreme i da se bri\u0161e taj mali skot.<\/p>\n
Dana je rekla da se opustim, da gledam u ekran i da \u0107e biti gotovo za ta\u010dno osam minuta i \u010detrdeset i tri sekunde.<\/p>\n
I dalje je mirisala, pa, ne ba\u0161 sjajno i pomislila sam kako ho\u0107u da se okupam nakon ove nepromi\u0161ljene sesije. Ustajalo ulje peklo mi je nozdrve. Trudila sam se da di\u0161em \u0161to pli\u0107e i molila nebeske sile da se brisanje uspomena zavr\u0161i \u0161to pre.<\/p>\n
Pre nego \u0161to mi je stavila memorijske nao\u010dare na glavu, Dana mi je dala da potpi\u0161em diskutabilni ugovor prepun sitnih slova.<\/p>\n
– <\/i>Samo mi izbri\u0161i <\/i>R<\/i>anislava<\/i>,<\/i> pro\u0161aputala sam.<\/p>\n
– <\/i>Lepojko, \u0161ta god po\u017eeli\u0161<\/i> –<\/i> ali mora\u0161 da potpi\u0161e\u0161.<\/i> Mo\u017ee se desiti da ti ostanu deli\u0107i uspomena, ali za njih \u0107e\u0161 misliti da si ih sanjala.<\/i><\/p>\n
Uzela sam dokument i pro\u010ditala samo poslednju re\u010denicu:<\/p>\n
Ugovorne strane u svemu prihvataju odredbe ovog ugovora i odri\u010du se njegovog pobijanja iz bilo kog razloga.<\/i><\/p>\n
\u0160krab, \u0161krab, <\/i>nervozno sam iscrtala Ana<\/i> na crti ispod, \u0161aka me nije slu\u0161ala, i gledala sam kako se na papiru sva\u0111aju o\u0161tre ivice srednjeg N<\/i> i nezgrapna slova mog prezimena.<\/p>\n
Nedugo zatim, njeni mesnati, valjkasti prsti su mi nespretno name\u0161tali trouglaste nao\u010dare koje su se vezivale oko glave, i \u010dula sam te\u0161ko, namu\u010deno disanje. Zelena\u0161ki posao zaista nije lak<\/i>, pomislila sam dok sam slu\u0161ala njeno hroptanje.<\/p>\n
– Samo se ti meni Anu\u0161ka opusti, <\/i>uveravala me je Dana. – Kada se ugasi svetlo, razmi\u0161ljaj o onome \u0161to \u017eeli\u0161 da zaboravi\u0161.<\/i><\/p>\n
Gledala sam ispred sebe dok mi je iza le\u0111a odzvanjao zvuk zelena\u0161ice koja vu\u010de nogu, seda na \u0161kripavu stolicu, a zatim glasno tipka po tastaturi.<\/p>\n
Zamra\u010dilo mi se pred o\u010dima.<\/p>\n
Dlanovi su mi se znojili ali se nekoliko trenutaka ni\u0161ta nije de\u0161avalo.<\/p>\n
– <\/i>Se\u0107aj se<\/i>!<\/i> – prodrala se Dana toliko da sam se trgla – Misli na ono \u0161to \u017eeli\u0161 da zaboravi\u0161!<\/i><\/p>\n
Prepla\u0161ena naredbom, odjednom, \u017eivo sam se setila Ranislavovih mlade\u017ea, svaki u savr\u0161enom sazve\u017e\u0111u na njegovim le\u0111ima. Sekund kasnije, ose\u0107ala sam kako me meko ljubi, prstom dodiruje donju usnu i govori mi du\u0161o<\/i>. <\/i>U istom trenutku na ekranu su po\u010dele da se smenjuju dre\u010dave geometrijske figure, tope\u0107i se jedna u drugoj. Videla sam i njegove grube \u0161ake i moju slanu kosu u njima, a roze ta\u010dka je pulsirala u sredi\u0161tu kvadrata koji se pretvarao u kocku, da bi se kocka brzo pretvorila u piramidu sa \u017eablje zelenim sredi\u0161tem. U glavi sam \u010dula na\u0161 smeh, blago pomeranje morskih talasa, precrtanih u njegovim zenicama, koji su se me\u0161ali sa zvukom prostorije u kojoj sam sedela; sna\u017eni otkucaji \u0161toperice, sli\u010dni zvuku bombe koja samo \u0161to ne eksplodira, kao na filmu.<\/p>\n
Trouglaste nao\u010dare, valjkasti prsti, more preslikano u… \u010cekaj, znam da je trebalo da razmi\u0161ljam o ne\u010demu.<\/p>\n
Ali…<\/p>\n
Ne znam o \u010demu?<\/p>\n
Za\u010dula sam opet te\u0161ke uzdahe i osetila kako mi Dana skida nao\u010dare.<\/p>\n
Ona je izgledala isto, mada ne znam ni \u0161ta sam o\u010dekivala; sme\u017eurani beli\u010dasti kapci, me\u0161ina koja se prelivala preko onoga \u0161to je u njenom detinjstvu bio struk. Da, to je bila Hroma Dana kod koje sam do\u0161la da izbri\u0161em, da zaboravim na… Praznina u mislima me je zbunjivala:<\/p>\n
– \u0160<\/i>ta sam brisala Dano<\/i>?<\/p>\n
Dana je zadovoljno protrljala ruke, kao dve butkice koje se taru jedna o drugu.<\/p>\n
– Ne znam lepojko, valjda si negde zapisala… Ja samo bri\u0161em. <\/i><\/p>\n
– Jesam li platila?<\/i><\/p>\n
– Nisi lepojko, pla\u0107anje je na kraju procedure.<\/i><\/p>\n
Dodala je da, ukoliko se predomislim, mogu ta se\u0107anja da vratim.<\/p>\n
Nadam se da nisam bila narkomanka<\/i>, pogledala sam u unutra\u0161nju stranu levog lakta. Izgledalo je kao da vena sprovodi krv svojim uobi\u010dajnim tokom.<\/p>\n16. oktobar<\/b><\/h2>\n
Dobila sam \u010dudnu poruku danas.<\/p>\n
Jo\u0161 uvek<\/i> mislim na tebe<\/i>, kazivale su re\u010di od odre\u0111enog R. Na slici vlasnika koji je ovo poslao, stajao je momak kose boje sena, prijatnog izgleda.<\/p>\n
Nasme\u0161ila sam se ekranu.<\/p>\n
Da li da mu napi\u0161em da je pogre\u0161io? \u0160teta, sladak je… Blago onoj na koju misli i dalje.<\/p>\n
Nakon par minuta, zaboravila sam na R.<\/p>\n
– <\/i>Za\u0161to mi ne odgovara\u0161?<\/i> – ve\u0107 od rana jutra je upitao R.<\/p>\n
– De\u010dko, mislim da si pogre\u0161io broj. <\/i><\/p>\n
– Ana? <\/i><\/p>\n
– Da, ja sam… <\/i><\/p>\n
– U kom si fazonu?<\/i><\/p>\n
– Stvarno mi je \u017eao, Ana je \u010desto ime i mislim da ja nisam ta koju tra\u017ei\u0161… Nadam se da \u0107e ti se ta druga javiti. <\/i>– dodala sam i smajli, da ne pomisli da sam nekulturna.<\/p>\n
U tom trenutku, R. je poslao pesmu Sve jo\u0161 miri\u0161e na nju<\/i>.<\/p>\n
Pateti\u010dno, mada moram priznati da koliko je jadno, toliko je i simpati\u010dno.<\/p>\n
– Lepa pesma… Ko je ta Ana koju tra\u017ei\u0161? I kako se zove\u0161, ovde stoji samo R. <\/i><\/p>\n
– Tebe tra\u017eim du\u0161o… A zovem se recimo Dimitrije. <\/i><\/p>\n
– Za\u0161to recimo?<\/i><\/p>\n
– Za\u0161to ne? <\/i><\/p>\n
– Dobro Dimitrije, na mom broju ne\u0107e\u0161 na\u0107i svoju Anu. <\/i><\/p>\n
– Ej, za\u0161to me mu\u010di\u0161? Ne mogu da prestanem da mislim na tebe, fantaziram o na\u0161em susretu.<\/i><\/p>\n
Siroti Dimitrije. Ostavila sam ga na seen, imam previ\u0161e posla danas.<\/p>\n
Ispred zgrade me je ovog jutra sa\u010dekao niko drugi do – Dimitrije.<\/p>\n
Odmah sam ga prepoznala. Bio je visok, nao\u010dit i nasmejan ali rekla sam mu da me ostavi na miru i da \u0107u zvati policijujer ne znam kako uop\u0161te zna gde stanujem. Koliko god da sam pretila, taj preplanuli mladi\u0107 koji je stajao ispred mene, bio je lep i mirisao je… Mirisao je nekako u\u0161u\u0161kano, poznato.Na koru \u010dempresa i so, uz notu hrapave mu\u0161ke ko\u017ee.<\/p>\n
– Ana, da li si ozbiljna?! To sam ja, Ranislav!<\/i><\/p>\n
– Rekao si da se zove\u0161 Dimitije.<\/i><\/p>\n
– To je bila zajebancija, du\u0161o ej! <\/i><\/p>\n
– Stvarno ne znam koga tra\u017ei\u0161 i prekini da me zove\u0161 du\u0161o. <\/i><\/p>\n
– Di\u017ee\u0161 tenziju bez potrebe, alo, to sam ja.<\/i><\/p>\n
Posle vi\u0161eminutne rasprave gde sam progla\u0161ena za sebi\u010dnu osobu koja ga zajebava, Ranislav\/Dimitrije pokazao mi je na\u0161u zajedni\u010dku sliku.<\/p>\n
Na njoj, moja se glava naslonila na njegovo rame, on me je ljubio u \u010delo, a ja sam zadovoljno \u017emurila.<\/p>\n
– <\/i>Ako sam to stvarno ja, i<\/i>zgledam sre\u0107no<\/i>… –<\/i> tiho sam progovorila.<\/p>\n
– To je bilo pre samo tri meseca!<\/i><\/p>\n
– Pa gde si bio ova tri meseca?! <\/i><\/p>\n
Ranislav je nervozno pogledao u nebo, valjda ga mole\u0107i za pomo\u0107, a kada je nije dobio, pogledao je u svoja stopala, gde tako\u0111e nije bilo \u0161ta da se na\u0111e. Bilo mi ga je pomalo \u017eao, ali sam zapretila da \u0107u da odem i da mi ne tra\u0107i vreme. Na te re\u010di me je brzo uhvatio za ruku pa mi trapavao ispri\u010dao kako me je upoznao na moru, kako se zaljubio u mene kao lud, no\u0107ima nije spavao, razmi\u0161ljao se da li imamo bilo kakvu budu\u0107nost, drugovi su ga zadirkivali, ali on nije mario, a onda mu je majka \u010dula, rekla je da \u0107e ku\u0107u ostaviti crkvi a ne sinu jedincu i zabranila mu da se zabavlja sa nekim ko je trinaest godina stariji. Ovo sve je izgovorio u dahu, pa kad sam ga ponovo pitala \u0161ta tra\u017ei ovde, tiho je dodao da iako je odlu\u010dio da mi se ne javlja, on prosto ne mo\u017ee vi\u0161e, svaki bogovetni dan misli na mene, do\u0161ao je jer je morao da me vidi.<\/p>\n
– Hajmo na kafu, <\/i>mole\u0107ivo je izgovorio. <\/i><\/p>\n
– Ne znam \u0161ta da ti ka\u017eem Dimitrije… <\/i><\/p>\n
– Ja sam Ranislav!<\/i><\/p>\n
– Ostavi me na miru.<\/i><\/p>\n
Onda smo se opet posva\u0111ali, a on me je optu\u017eio da sam i\u0161la na brisanje uspomena. Nije valjda… Nije valjda da sam i\u0161la njega da bri\u0161em?!<\/p>\n
Poku\u0161avala sam da se setim svog odmora, ali je sve delovalo uobi\u010dajno: bila sam na moru, okupala se i vratila ku\u0107i. Ipak, nisam se se\u0107ala kako sam provodila ve\u010deri i ta me je \u010dinjenica zabrinula.<\/p>\n
– Slu\u0161aj, evo najiskrenije: skoro sam i\u0161la da bri\u0161em uspomene ali se ne se\u0107am \u0161ta sam brisala… Ako si to zaista bio ti, vrlo je verovatno me uop\u0161te ne zanima\u0161!<\/i><\/p>\n
– Du\u0161o pa nemoj tako…<\/i><\/p>\n
– Ili mi je sama uspomena na tebe i ovo leto bila krajnje neprijatna… \u0160ta si mi uradio Ranjo? Kako smo se rastali?<\/i><\/p>\n
\u0106utao je, opet pogledom tra\u017eio pomo\u0107 od neba i stopala pa na kraju jedva izustio:<\/p>\n
– Prestali smo da se \u010dujemo…<\/i><\/p>\n
– Misli\u0161, prestao si da se javlja\u0161?!<\/i><\/p>\n
– Ana, nisam imao drugog izbora, razumi me, zbog mame je sve to bilo, ali sada me je ba\u0161 briga…<\/i><\/p>\n
– Ma ti si bre neka sisica o\u010digledno! <\/i>– obrusila sam mu i oti\u0161la.<\/p>\n20. oktobar<\/b><\/h2>\n
Probudila sam se i, u podjednakom strahu da li \u0107u ga videti ili ne\u0107u, pogledala kroz prozor i shvatila da je Ranislav opet do\u0161ao. Videla sam da mi je ovaj put doneo cve\u0107e, a kada sam si\u0161la dole krenuo je da me bombarduje komplimentima; kako sam predivna, imam najlep\u0161i na svetu osmeh, najtoplije o\u010di, kako mu samo nedostajem. Koliko god da je bio simpati\u010dan, jedva da je pro\u0161ao dan da odahnem od cele te pri\u010de i ve\u0107 me je pomalo nerviralo \u0161to tra\u017ei da ose\u0107am ne\u0161to \u0161to, jebi ga, nisam ose\u0107ala.<\/p>\n
Ipak, pristala sam da odem na kafu, kada je Ranjo odlu\u010dio da sve upropasti jer je silno \u017eeleo da me poljubi. Toliko je bio detinjasto uporan, da sam na kraju popustila.<\/p>\n
Usne su mu bile lepljive i imale su ukus na cigarete. Pritom, bio je to navalentan poljubac, koji je o\u010dekivao ne\u0161to od mene. Nisam imala \u0161ta da mu dam i sve je delovalo fejk. Stvarno se nisam se\u0107ala ni\u010dega a stomak mi nije rekao ni\u0161ta kad su nam se usne spojile.<\/p>\n
U tom trenutku, njegove ruke su po\u010dele da plutaju po meni, pa sam ih s zaprepa\u0161\u0107enjem sklonila.<\/p>\n
– Odakle ti pravo da se tako pona\u0161a\u0161?!<\/i><\/p>\n
– Du\u0161o ubija\u0161 me! Danima se lomim oko tebe a ti ni\u0161ta…<\/i><\/p>\n
– Ti se lomi\u0161 a ja ni ne znam da ti postoji\u0161!<\/i><\/p>\n
Ranjo se zacrveneo u licu:<\/p>\n
– Ti si ve\u0161ta\u010dki izbrisala na\u0161e uspomene… I sad ni\u0161ta ne ose\u0107a\u0161 prema meni, a tako nam je bilo dobro! To su bila tvoja prava ose\u0107anja, a ne, a ne… Ovo!<\/i><\/p>\n
– Ma nemoj?! Koliko sam shvatila, ja sam se re\u0161ila bede tvojih la\u017enih re\u010di na najbolji na\u010din na koji sam umela!<\/i><\/p>\n
Ranjo me je uhvatio za ramena i pogledao u o\u010di:<\/p>\n
– Zna\u0161 li ti koliko smo se voleli? Ti nisi ona Ana koju sam upoznao, ti nisi vi\u0161e ti bez onoga \u0161to se desilo! Ti to mora\u0161 da vrati\u0161 \u010dak i da ne \u017eeli\u0161 da bude\u0161 sa mnom…<\/i><\/p>\n
Ovo sve nije imalo vi\u0161e smisla. Pre svega, uop\u0161te mi nije bilo jasno kako mi se neki ovakav mlakonja svideo, a dalje, mlatim se danima sa ovim plavu\u0161anom koji mi govori kako sam ga volela, a ja ne ose\u0107am ni\u0161ta.<\/p>\n
– Slu\u0161aj Ranislave, ti deluje\u0161 kao dobar de\u010dko, ali ja sam brisala na\u0161e uspomene iz nekog razloga, mora da sam do jaja bila povre\u0111ena… – <\/i>spustila sam njegove \u0161ake sa mojih ramena – Evo, da sam bila u ratu i brisala sve strahote koje sam videla, da li bi isto tako razmi\u0161ljao?<\/i><\/p>\n
– Ali ti nisi bila u ratu ve\u0107 u vezi sa mnom!<\/i><\/p>\n
– Mo\u017eda sam bila podjednako povre\u0111ena!<\/i><\/p>\n
Posle dobrih \u010detrdeset i pet minuta rasprave koja nije vodila nikud, Ranislav mi je rekao da \u0107e zvati Hromu Danu da je pita da povrati moje uspomene i on \u0107e da plati… U stvari, on je ponovo naglasio na\u0161e<\/i> uspomene.<\/p>\n
Nije me bilo briga, neka radi \u0161ta ho\u0107e.<\/p>\n
Nakon poziva Dani, zamolio me je da razmislim o tome.<\/p>\n
– Dana je rekla da si sve to zapisala… Du\u0161o, preklinjem te – ostao sam bez majke i ku\u0107e, ne mogu i bez tebe. <\/i><\/p>\n
Na trenutak mi ga je bilo \u017eao, ali onda sam se zapitala: da li je njega bilo briga kad je ostajao bez mene?<\/p>\n
Moram priznati da me je ceo dan kopkalo to \u0161ta je Ranjo rekao, pa sam krenula da preturam po fijokama i dnevnicima.<\/p>\n
Na moje zaprepa\u0161\u0107enje, vrlo brzo sam na\u0161la svesku sa njegovim imenom. Iako sam negde slutila da je sve to istina, \u010dinjenica da sam sve imala zapisano me je porazila do kraja.<\/p>\n
Sladunjavi pridevi i uzdasi za Ranislavom kezili su mi se sa papira. \u010citala sam o moru, o \u010damcu, o njegovoj glavi u mom krilu, o \u0161e\u0107ernim poljupcima i magli re\u010di izgovorenim pod uticajem morskog vazduha i na\u0161ih no\u0107i. I na kraju, naravno, o njegovoj mami.<\/p>\n
Ipak, sve su te re\u010di delovale prazno i, iskreno, dosta jadno. Nije mi bila jasna sopstvena op\u010dinjenost ovim Ranislavom… U \u0161ta sam se ja zatelebala? Ranjo je bio mlad, stasit i preplanulo lep ali na tome se sve zavr\u0161avalo; nismo imali o \u010demu da razgovaramo, nije mi godilo njegovo dru\u0161tvo a njegov mi je dodir bio suvi\u0161an. Kao za baksuz, stigla mi je poruka od njega:<\/p>\n
– Evo me kod Dane, spreman sam da platim za vra\u0107anje na\u0161ih uspomena.<\/i><\/p>\n
Prevrnula sam o\u010dima. Ovaj cirkus je morao da prestane \u0161to pre. Ako sam ve\u0107 bila sa njim ranije, moram i da ga nekako urazumim i odvedem odande, mada je on odbijao da se vrati bez “mene cele”.<\/p>\n
Kada sam u\u0161la, Dana me je pozdravila sa name\u0161tenim osmehom, a u kancelariji je vonjalo kao i ina\u010de. Iako je Ranjo delovao kao da je na rubu suza, nije mi padalo na pamet da opet sedam na onu luda\u010dku stolicu i pro\u017eivljavam lete\u0107e prizme kroz glavu i da mi prasica usadi ko zna \u0161ta u mozak… Pa da ga ne daj bo\u017ee ponovo zavolim!<\/p>\n
– Ka\u017ee mi ovaj tvoj momak da bi da vrati\u0161 se\u0107anje?<\/i><\/p>\n
– Nije mi to momak. <\/i><\/p>\n
– Da li jeste ili nije mene ne zanima, samo reci \u0161ta \u017eeli\u0161… Imam i drugih mu\u0161terija osim vas dvoje golup\u010di\u0107a. <\/i><\/p>\n
Ranislav se ubacio:<\/p>\n
– Samo joj vratite to \u0161to ste nam oduzeli!<\/i><\/p>\n
– Joj bre Ranjo \u0161to si naporan! Dano izvini, samo da se dogovorim ne\u0161to sa njim.<\/i><\/p>\n
Odvela sam ga sa strane gde smo glasno \u0161aputali i prepirali se oko istih stvari kao i uvek.<\/p>\n
– Ana molim te, \u017eelim da vrati\u0161 se\u0107anja na nas! Da me voli\u0161…<\/i><\/p>\n
– Ma nemoj, a sad se mame ne pla\u0161i\u0161 je li? <\/i><\/p>\n
– Rekao sam ti ve\u0107…<\/i><\/p>\n
– Ne \u017eelim da se se\u0107am i\u010dega u vezi sa ovim letom i ne daj bo\u017ee da te zavolim ponovo.<\/i><\/p>\n
– Du\u0161o pa za\u0161to?<\/i><\/p>\n
– Prekini da me zove\u0161 tako! <\/i><\/p>\n
– Ana, tako \u017eelim da se seti\u0161 svega!<\/i><\/p>\n
– Zaboga miloga, ja ne \u017eelim! Ko zna kako si se odvratno pona\u0161ao prema meni kada sam debelo platila da se svega otarasim.<\/i><\/p>\n
U tom trenutku, na vratima se za\u010dulo jako lupanje.<\/p>\n
Svo troje smo se trgli.<\/p>\n
– Otvaraj! Policija!!!<\/i><\/p>\n
\u0160okirani Ranjo je uspeo da stane ispred mene, svaka mu \u010dast.<\/p>\n
S druge strane, Dani se vilica oklembesila toliko da joj se podbradak skoro pa nije video.<\/p>\n
A ja, meni je srce lupalo u u\u0161ima toliko da nisam \u010dula sopstvene misli.<\/p>\n
Dana nije ni stigla da otvori, a policija je uz lomnjavu brave ve\u0107 u\u0161la unutra, i kao na filmu, ubrzo nas je sve uhapsila.<\/p>\n
Osetila sam hladan metal lisica oko zglobova, dok je Dana hroptala od nemo\u0107i, jer zelena\u0161ki posao nije lak.<\/p>\n
Jebem li te Ranjo da te jebem glupog!<\/p>\n
Sedeli smo zajedno u \u0107eliji: Dana, Ranjo i ja. Kakva ekipa i kakva \u017eurka! Ranislav je uglavnom spavao, Dana je uglavnom psovala svima sve po spisku, a ja sam uglavnom \u0107utala… Sve dok mi nije takla \u017eicu.<\/p>\n
– Tako mi i treba – <\/i>penila je ona – da nakon godina i godina napornog rada zavr\u0161im u zatvoru sa jednim pi\u010dkopa\u0107enikom i jednom pla\u010dipi\u010dkom!<\/i><\/p>\n
Ranislav je na ove re\u010di bunovno otvorio jedno oko.<\/p>\n
– Molim?! <\/i>– <\/i>obrusila sam joj. – Jo\u0161 mi ispadamo kriminalci zbog tvog zelena\u0161kog posla!<\/i><\/p>\n
–<\/i> \u0160ta biste vi, da konzumirate <\/i>moje usluge <\/i>ali da ne snosite ama ba\u0161 nikakvu krivicu? A<\/i> bila sam vam dobra kad ste koristili moje <\/i>brisanje! <\/i> <\/i><\/p>\n
– Dano, nisam ti ja kriva \u0161to si zavr\u0161ila ovde! <\/i><\/p>\n
Dana je ustala i besno do\u0161epala do Ranislava, upiru\u0107i prstom u njega.<\/p>\n
– <\/i>Kao niste krivi?<\/i>!<\/i> D<\/i>a <\/i>me <\/i>ovaj tvoj maloletnik nije prijavio da uklanjam se\u0107anja na kam<\/i>a<\/i>tu, ne bih sad bila ovde!<\/i><\/p>\n
Zaprepa\u0161\u0107ena, pogledala sam u Ranju.<\/p>\n
– Ti si je prijavio?!<\/i><\/p>\n
– <\/i>I treba te prijaviti, ljudima oduzima\u0161 ono \u0161to je njihovo!<\/i> – odva\u017eio se. – <\/i>Ana je brisala se\u0107anje na <\/i>nas…<\/i> \u0160ta ima lo\u0161e u ljubavi?<\/i><\/p>\n
Dana je frknula kroz nos:<\/p>\n
– Hmpf! I to mi je neka ljubav… Ko je jo\u0161 umro<\/i> od slomljenog srca<\/i>, reci mi <\/i>deri\u0161te<\/i>? Prave \u017ertve su <\/i>\u017ertve ratova i silovanja… Ovo \u0161to ja radim je <\/i>klasi\u010dno <\/i>\u0161i\u0161anje ovaca!<\/i><\/p>\n
– Samo sam hteo da vratim ono \u0161to si nam oduzela<\/i>!<\/i><\/p>\n
Na to sam se i ja ume\u0161ala:<\/p>\n
– Mi smo ti ovce? Ho\u0107e\u0161 da ka\u017ee\u0161 da sam glupa \u0161to ne \u017eelim da osetim bol? Je li, je l’ to ho\u0107e\u0161 da ka\u017ee\u0161? <\/i><\/p>\n
– Ajde bre cmizdrava, \u0161to nisi izvukla neku lekciju iz onoga \u0161to se desilo? I moja noga je se\u0107anje na ne\u0161to gadno pa nisam brisala ni\u0161ta!<\/i><\/p>\n
Ranislav je ustao i crven u licu govorio kako treba da je bude sramota. Rukom sam mu pokazala da u\u0107uti ali sam ja nastavila:<\/p>\n
– Zna\u010di samo sam hrabra kada ose\u0107am bol? <\/i>– sad sam ja penila – Ako ne \u017eelim da ga ose\u0107am, e onda sam slaba \u0161to naravno podrazumeva da sam lo\u0161a?!<\/i><\/p>\n
– Ja sam imala snage da ovu nogu nosim kao obele\u017eje! <\/i>– prodrala se.<\/p>\n
– Dano, ovo je XXI vek! Nismo vi\u0161e u XIX kada su mislili da va\u0111enje zuba bez anestezije ugro\u017eava li\u010dni integritet! <\/i><\/p>\n
– Vas dvoje ste oboje slabi\u0107i i ne mo\u017eete da izdr\u017eite dva minuta neprijatnosti! <\/i>– \u0107elija se orila od na\u0161eg vikanja.<\/p>\n
– Za\u0161to je onda izmi\u0161ljena anestezija, reci mi? Zna\u010di nisam dovoljno dobra ako ne osetim bol prilikom operacije? Tj nisam uop\u0161te dobra ako ose\u0107am bol?! <\/i><\/p>\n
– Mo\u017eda da ti ja pesnicom izbijem jedan zub debela pa da vidimo! – <\/i>Ranjo se nadvio nad Danu, misle\u0107i valjda da staje na moju stranu.<\/p>\n
Mene je njegova pretnja otreznila.<\/p>\n
– Du\u0161o, molim te bez pretnji nasiljem… <\/i>–<\/i> pokazala sam mu rukom da se vrati da spava. – <\/i>Zato smo i ovde gde jesmo.<\/i><\/p>\n
– Vide\u0107e\u0161 ti <\/i>klinjo<\/i> kad iza\u0111em odavde ko ne\u0107e imati zube! –<\/i> zare\u017eala je, ne odstupaju\u0107i ni milimetar. – Ova tvoja milfara \u0107e da zavr\u0161i u dr\u017eavnoj arhivi da <\/i>zaista<\/i> zaboravi ono \u0161to \u0107e od tebe ostati.<\/i><\/p>\n
– Ajde smirite se oboje! – <\/i>ra\u0161irila sam ruke i odgurivala svakog na svoju stranu.<\/p>\n
– Ima\u0161 sre\u0107e \u0161to me je majka vaspitala da po\u0161tujem starije… – <\/i>progun\u0111ao je.<\/p>\n
– Tvoja nas je pametna mama i dovela u ovu <\/i>situaciju<\/i>! – <\/i>sad sam bila besna i na njega.<\/p>\n
Ranjo se popeo na krevet, i obema nam okrenuo le\u0111a. Kona\u010dno smo svi za\u0107utali.<\/p>\n
Ranislav i ja smo napokon pu\u0161teni usled nedostatka dokaza da smo konzumenti Daninih usluga. Ruku na srce, Ranjo je pred sudijom tako uverljivo stao u moju odbranu da niste mogli da primetite da sam brisala bilo \u0161ta. Za razliku od nas, Dana je dobila pet godina zatvora zbog neovla\u0161\u0107enog rukovanja opremom za brisanje uspomena i brisanja onih se\u0107anja koje dr\u017eavni arhiv nije odobrio.<\/p>\n
Prljavi i umorni, stajali smo ispred stanice.<\/p>\n
– I? \u0160ta \u0107emo sad Ana?<\/i> – upitao je mole\u0107ivo.<\/p>\n
– Ranislave, mislim da treba sve ovo da zaboravimo…<\/i><\/p>\n
– Ve\u0161ta\u010dki ili prirodno?<\/i><\/p>\n
– Kako god ti je lak\u0161e.<\/i><\/p>\n
– Ne\u0107e\u0161 da nam da\u0161 \u0161ansu?<\/i><\/p>\n
– Ali ja se tebe ni ne se\u0107am Ranislave, a sada ni ne mogu da povratim uspomene na tebe…<\/i><\/p>\n
– Ana, pravi\u0107emo nove…<\/i><\/p>\n
Nisam znala \u0161ta da mu ka\u017eem.<\/p>\n