Novi roman Margaret Atvud, Svedočenja (The Testaments), objavljen 10. septembra 2019. godine u ponoć, pratilo je veoma živo interesovanje medija, književnih kritičara i čitalačke publike kakvo se retko sreće u svetu tzv. visoke literature. Autorka se pojavila kao specijalni gost u knjižari na londonskom Pikadiliju, razgovor sa njom, kao i čitanje odlomaka iz romana prenošeni su uživo u bioskopima širom sveta, dok je prvi tiraž u tvrdom povezu iznosio preko pet stotina hiljada primeraka. Iz tih razloga zanimljivo je, pre nego što uđemo u svet romana, nakratko se osvrnuti na okolnosti koje su uslovile ovakvu reakciju javnosti.

Roman Svedočenja je naime svojevrstan nastavak kultnog romana Sluškinjina priča (The Handmaid’s Tale, 1985). Potonje delo, iako objavljeno pre više od trideset godina, u poslednje vreme, zahvaljujući svetskim društveno-političkim okolnostima, ponovo se našlo u žiži javnosti kao uvremenjeno, skoro proročko otelotvorenje buntovničkog, levo orijentisanog, antitotalitarističkog kulturnog pokreta širom planete. Tome je svakako doprinela i veoma gledana američka tv serija koja polazi od osnovnih postulata Sluškinjine priče i nastavlja da gradi svet Republike Gilead (nekadašnjih Sjedinjenih Američkih Država) i sliku apsolutističkog, retrogradnog, ultrapatrijarhalnog režima koji u njoj vlada. Roman Sluškinjina priča uveo je u popularnu kulturu simboličnu i prigodno vizuelnu podelu žena na Sluškinje (sa crvenim odorama i belim kapicama sa obodom oko lica, koje treba da označe njihovu plodnost ali i izopštenost iz sveta) – žene koje su mlađe i koje služe da bi rađale decu Zapovednicima i njihovim Suprugama (obučenim u plavo), koje su nerotkinje. Tu su i Marte (obučene u zelene odore, koje rade kao kuvarice i posluga) i Ekonosupruge (čije prugaste haljine označavaju da su zadužene za sve poslove u kući manje značajnih članova društva), dok sve njih nadgledaju Tetke (obučene u jednostavne, smeđe haljine). Ovakva, u romanu zastrašujuće pojednostavljena podela žena na usko određene uloge koja nažalost nije nimalo retka pojava ni u realnosti, poslužila je u poslednje vreme kao odličan i vizuelno rečit bunt protiv, recimo, administracije američkog predsednika Donalda Trampa i njegovih šovinistikih stavova, te je marširanje žena obučenih u crvene haljine i sa kapama sa krutim obodom oko lica česta slika sa protesta vezanih pre svega za borbu za autonomiju ženskog tela.

Novi roman Margaret Atvud je idejno i književno-strateški odlično pozicioniran: radnja se odvija petnaestak godina nakon događaja u Sluškinjinoj priči, i umesto jedne naratorke (Sluškinje Ofred, i njene sudbine kroz čiju prizmu je prikazana pošast totalitarnog režima), Atvud koristi tri naratorke koje svoja svedočenja pišu iz veoma različitih pozicija. Tetka Lidija, sporedan ali važan lik iz prvog romana, postaje centralna pripovedna svest Svedočenja, ona koja namomogućuje značajan uvid u proces nastajanja Republike Gilead, ali i u njenu neslavnu propast. Druga naratorka, dvadesetogodišnja Agnes odrasla je i vaspitana u novoj državi i sem ličnog osećanja nezadovoljstva, nema nikakav istorijski ni društveni otklon u odnosu na sistem u kojem živi. Najzad, petnaestogodišnja Dejzi odrasta u susednoj Kanadi, državi koja je liberalnija i demokratskija od Gileada, i koja o takvom političkom sistemu saznaje iz školskih lekcija i medija.

Ovakav mudar književni postupak omogućuje autorki da nam iz tri nužno različita ugla pruži uvid u anatomiju jedne represivne vlasti, i da fokusiranjem na opšte umesto strogo pojedinačnog (što je u najvećoj meri strategija prvog romana) ispiše analizu idejnih procesa koji vode uspostavljanju nadmoći jedne, najčešće male grupe ljudi nad većinom kao i pristajanje većine da živi na način koji ne poštuje osnovne oblike ljudskog dostojanstva – ili ih, što je još strašnije, čuva samo za pojedince. Kontrastiranjem tri različita pogleda na svet ostvaruje se i jasniji pogled na to kako medijski kontrolisana grupna percepcija podstiče različite odgovore na impulse iz sagledane realnosti, te kako se tim odgovorima, od ličnih do individualnih, može upravljati u odnosu na narativ koji preovladava u društvu.

 

Tetka Lidija, u romanu najcelovitiji i veoma kompleksno izgrađen lik, deo je elitne grupe žena koje kreiraju državnu politiku u Gileadu. Njena je „ženskost“ uposlena u spregu vlasti da, poznajući žene, osmisli najbolje načine na koje žena može biti apsolutno podređena muškarcu. Ovih nekoliko žena zapravo zadržava značajnu simboličku (a pokazaće se i realnu) moć u odnosu na muškarce, i njima je ova moć data kako bi se ostale žene što uspešnije podredile novom režimu i prostoj poslušnosti. Atvud nam, međutim, prema Tetki Lidiji pažljivo gradi ambivalentna osećanja pružajući uvid u njenu životnu priču pre Gileada, ali i u značajne postupke ovog lika tokom radnje romana. Odluka autorke da u čitaocu pobudi ovakvo ambivalentno osećanje ima dodatnog smisla u kontekstu savremenih prilika u našoj civilizaciji gde je stvari odviše lako sagledati kao isključivo pozitivne ili isključivo negativne, a psihološki važan osećaj ambivalentnosti neretko izaziva duboku nelagodu.  U tome leži jedan od ključnih aspekata relevantnosti ovog, pre svega veoma čitljivog romana: poput interdisciplinarnih, progresivnih kurseva iz istorije ili globalne politike, Atvud nam gradnjom ovakvog tipa lika ostavlja prostor da sagledamo obrise jedne diktature i spolja i iznutra, kao i da posegnemo za suštinskim razumevanjem čak i pojedinačnih postupaka koji vode određenim, često neopozivim odlukama. Pošto je lik Tetke Lidije izvanredno osmišljen, lično čitaočevo opravdavanje ili neodobravanje njenih postupaka zauzima manju ulogu u doživljaju lika od naše povezanosti sa njom kao osobom.

S druge strane pak, likovi Agnes i Dejzi nešto su manje uspešno izvedeni, pre svega zato što je unutar strukture romana bilo nužno da oni budu nosioci proaktivnog delovanja za razliku od introspektivnog promišljanja Tetke Lidije. Atvud, kao i u nekim svojim prethodnim romanima (The Heart Goes Last, 2015, The Robber Bride, 1993), pokazuje izvesne tehničke slabosti kada je u pitanju konstruisanje scena delovanja u odnosu na kontemplativne delove romana. Pošto struktura ovog romana zahteva da čitava poslednja trećina pređe sa mahom idejnog na nivo radnje koji se bavi postupcima likova i linijama fabule sličnim žanru kriminalističkog romana, a pogotovu podžanrovima špijunskog i akcionog romana, Atvud primenjuje koncept tendencioznog spuštanja tona u neku vrstu pastiša palp romana. Na pojedinim mestima, međutim, ovakav postupak delimično prelazi liniju između pastiša i parodije, te u poslednjim delovima preti da značajnije destabilizuje roman kao celinu. Ipak, autorkino mudro neinsistiranje na potencijalno senzacionalističkim tačkama unutar zapleta (pre svega povodom prirodne čitalačke zapitanosti da li i kako lik Ofred iz romana Sluškinjina priča ima bilo kakve veze sa likovima iz ovog romana) pomaže da se pomenuti tonski disbalans održi na strani prihvatljive umetničke igre, koja je njoj inače oduvek i svojstvena.

Skoro je nemoguće da Svedočenja u potpunosti zadovolje prevelika, mahom izmaštana očekivanja čitalaca nakon toliko prašine podignute oko izdavanja romana kao nastavka (ili možda pre družbenika) Sluškinjine priče, koja je do te mere ušla u svest ljudi da je postala skoro jednoznačan sinonim za kritiku totalitarizma. Fenomen „Margaret Atvud“ mnogo je više od same autorke, pa je tako i svet Gileada mnogo više od fiktivne tvorevine jedne umetnice. U tom smislu, većina čitalaca će u romanu pronaći znatno više ili manje nego što on u svojoj fizičkoj realnosti sadrži. To, pak, nije ni neobično ni iznenađujuće – takva je priroda mnogih kulturnih fenomena. Ono što je zaista važno je da novi roman, sam po sebi, uspeva da stoji, možda ne baš rame uz rame sa svojim družbenikom (koji je ipak, uz sve ostale kvalitete, podignut na ramena kulta popularne kulture), ali sasvim blizu dometa prvog romana. Vreme će pokazati: možda baš sveobuhvatna analiza autoritarnog sistema prisutna u romanu Svedočenja postane još značajniji kulturni dokument savremene angažovane književnosti.

Author

Uroš Tomić je doktorirao na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu iz oblasti nauke o književnosti i popularne kulture. Osamnaest godina predaje engleski jezik i književnost na fakultetima u zemlji i inostranstvu, učestvovao je na brojnim konferencijama, a deset godina predavao englesku književnost na engleskom kao maternjem jeziku. Radi kao akademski i književni prevodilac. Autor je dva romana i velikog broja kratkih priča na engleskom jeziku. Ljubitelj i poznavalac filma, profesionalni džez muzičar i strastveni fotograf.

1 Comment

  1. Prcitala sam obe knjige i odgledala seriju inspirisanu prvom knjigom. Ogroman publicitet nije dobijen epitetom“remek delo“,vec svojevrsnom kritikom Trampa. Taj naizgled,vrlo neobuzdan covek,sa odgovorima“bez dlake na jeziku“, nije sovinista. Nazalost,umetncii su prvi red zavisnka,koje treba upregnuti,pa animirati druge,koji se dive tim siromasnim umetnicima. Citava ideja,obe knjige, je vrlo lose izvedena. Nije Amerika bila,niti jeste, ta o kojoj treba metaforicno govoriti i pri tom skrnaviti neciji ugled,jer se taj neko usudio da do jucerasnjim tzv. Demokratama kaze“plati porez“! A umetnici, koji uglavom,zele da budu reinkarnacija Dostojevskog,prihvataju bez pogovora prljav posao, tj. narucene price! Gospodo umetnici,sa ove i one strane Atlantika,pocnite da perete sudove u necijem restoranu, dok vam Bog ne dodeli pravi trenutak da iskazete svoju reinkarnaciju Dostojevskog ili nekog drugogo klasika. Nemojte sedeti i pricati“ja sam…“,iako vam krce creva! Posto ste vec,debelo ogladneli, doveli ste sebe u situaciju,zarad neobuzdane sujete,psihoticne misli o reinkarnaciji,a mozda i samo da vam se ime negde cuje,da pisete po necijoj narudzbini! Obe knjige od navedene autorke,vise su nego lose! Ali definitivno i neopozivo zapazene iz necijih liscnih,politickih nteresa! Otvoreno govoreci-NARUCENE!

Comment

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.