(ili kakav je osećaj završiti knjigu)

Ne, još uvek ne spavam sama. Elina… Ona i dalje leži u mom krevetu. Pričamo uveče, ja joj tiho šapućem da je gotovo, ali me ona tvrdoglavo ne sluša i okreće glavu:

– Pusti me da spavam…

I ja je pustim, govoreći sebi – još samo noćas. Legnem i posmatram je kako diše i nisam sigurna da li treba da je pokrijem ili da joj stavim jastuk preko glave. Ne želim da ode. Ali ni ne želim da ostane tu zauvek. Drugi likovi već čekaju na svoj red. Zato je dugo mazim po kosi i tepam joj, ona uspavano uzdiše poluotvorenih usana, pa i sama zaspim, uvek iznova očarana prizorom sopstvene kreacije.

Ne znam šta mi je. Stvarno. Moja knjiga je gotova i to je neprijatan osećaj. Nešto završiti. Na više strana. Nikada ranije to nisam uradila. Verovatno sve što uradite po prvi put, nakon ispunjenja želje, izgleda tako, neobično. Prvi pretrčani maraton. Prvi dobijeni posao. Prvi drhtavi poljubac. Prvi skok iz padobrana. Prva… Knjiga. Od nekoga se odvojiti na koga misliš svaki dan. Kao da nemam kome da se vratim. Kao da nemam gde. Kao da mi je izmaknuto tlo pod nogama. I jedino čemu mogu da se vratim jeste potpuno praznom papiru. Na kome nisu svi oni koje sam do malopre stvarala.

zavrsiti knjigu

Posle finalnog bisa, rok zvezda (ili zvezda granda) ushićeno se zahvali, dok gomila urla da želi još. Nole zabada lopticu, baca reket, spušta se na kolena i uzbuđeno diže ruke u vaduh. Ili se glumac poklanja dok se zavesa spušta a aplauz ne jenjava i cveće stiže iz publike. A pisac? Stoji sa rukom na čelu i grčevito grize usnu (obično oko 3 ujutru). Radi poređenja, jedino kako se osećam jeste nedovršeno. Bez katarze. Dok kucam poslednje reči (iako pojima nisam imala da će se baš tako završiti), nema nikakve euforije. Više potpune mentalne iscrpljenosti. Neobjašnjive tuge. I bezrazložne nervoze. Ako ništa, nadala sam se da ću osetiti bar neko olakšanje i ponos.

Ali ni traga ni jednom ni drugom.

Priznajem, uhvatila me anksioznost pred sam finiš. Užasna glavobolja što je bilo kome moram davati. Pokazati. Nisam želela. Htela sam, kao u knjizi, da ostavim svoje delo sebi. Da bude kod mene, ispod srca. Da ga niko nikada ne vidi. Da ga strpam u neku virtuelnu fijoku koju ne moram više nikad da otvorim.

A pravo da vam kažem, nikada knjigu i nisam pisala ni za koga drugog – uvek samo za sebe i zbog sebe. Opijeno sam čitala moj sopstveni tekst. Uživala sam u Elininim rečima. Uživala sam u njenim postupcima. Uživala sam u njenom vazdušastom postojanju. I na samu pomisao da je dam bilo kome drugom ko je neće obožavati koliko i ja – želudac mi se prevrtao pa sam osećala mučninu od nervoze. Strašno je bilo. Pustiti je samu, u svet. Dati je golu, da je neko posmatra. Da je neko prosuđuje. Da je neko zanemari. Da neko prođe pored nje. Da nekoga, ne daj bože, nervira. Moja Elina! Osoba koja me je skoro 4 godine sačekivala verno, svake noći. Koja se nikada nije sa mnom svađala, iako je bila veoma neposlušna. Koju ni sama nisam mogla da odredim.

I njih troje zajedno. Mladi Vuk. Magični, zgodni, crni dečko. Divan  i zategnut i pažljiv i udoban i pun razumevanja. Nezreo i nesnađen i razuzdan ali dovoljno voljan da se popravi. I njen muž, Alojz. Uspešan poslovni čovek koji je bio zauzet svojim prohtevima pa nije umeo da se posveti, ne Elini, već sebi i svom životu. On je bio beskrajno dobar i radio najbolje kako je znao. A ona? Slavna slikarka, dugačke kose, sa milion različitih boja i osoba u njoj, koja je ponajmanje bila ja, a opet izašla iz mene, iz mog svakog prsta (prim. aut. – kako je to u stvari čudno, što se na tastaturi piše sa svim prstima, a ranije samo jednom rukom i dva prsta). Ona, koje sam se plašila da će je poistovetiti sa mnom, iako sam uvek o njoj govorila (i pisala) u trećem rodu. Nisam želela da budem ona, niti je ona imala bilo kakve želje da bude ja (zato je i gunđala pred spavanje). Ona je živela u nekom svom Beogradu, drugačijem potpuno od mog ili je to bio isti grad a mi se prosto nismo nikada srele? Možda je to slično osećaju kada puštate decu da se igraju – toliko su se drala da ste jedva čekali da izađu napolje, a sada kad nisu više tu, sve deluje isuviše tiho.

zavrsiti knjigu

Tako je sa Elinom… A sa mnom? Sa Anom? Hm… Ona je… Ona je Ana Gord. Nisam to ja. I malo jesam. Nisam sigurna, i dalje se navikavam na ulogu. Ova druga, ova ja koja nije svesna da je pisac još uvek, ona je malo zbunjena. Nisam očekivala da je  istovremeno kraj i početak. Da treba da se pustim da neko drugi upozna ličnosti iz mene. Bilo je zastrašujuće. Živeli su tako udobno, ušuškani u privatnom svetu hard diska, gde im se godinama ispunjavalo i svako najmanje izvoljevanje.

Otvaranje knjige i sebe ka publici bilo je… Pa, neugodno u najmanju ruku.

A i čini mi se da je Elina ljuta. Poslala sam je na pregled kod lektora. Ne znam, možda i nije ljuta, samo joj nije jasno da treba da nađe nečiji tuđi krevet da u njemu spava. A ja brinem ko će primiti, kao da je reč o smrznutom mačetu, a ne o (naj(ne)običnijem) liku iz jedne (najobičnije) knjige!

Sledi logično pitanje – zašto sam se onda uopšte odlučila da je izdam (u bukvalnom i prenesenom značenju)?

Između ostalog zato što je potpuno prirodno da nešto što sam pročitala oko 8 miliona puta zvuči glupo (a u početku je delovalo fenomenalno). Koliko god da je moje pisanje sjajno i moje reči vrve od božanstvenosti, sada sve izgleda kao neugledna mrlja na treperavom ekranu. I to je u redu. I treba tako da izgleda. Sve je deo procesa pisanja i sigurno nisam jedina koja se nosi sa takvim mislima. Na papiru sam lagala i izmišljala (bezočno!) i stvorila potpuno novi svet u svojoj glavi i likove sa kojima se svađam; verovatno je ok što mislim da sam luda. Jer moji su likovi dovoljno divni da ih pogleda još neko pored mene. A i sami su delovi toliko drugih ličnosti.

Zaboravim često dve stvari, ali ih se (srećom!) na vreme setim: 1) savršenstvo ne postoji i 2) dobro pišem. Mogu da sumnjam u sebe i da se osećam loše. Ali da je pisanje knjige opušteno i lepršavo, svi bi pisali. U redu je da se ovako osećam.

Sad je red da nastavim dalje. Nema drugde nego dalje. Nazad sam već bila. Pisanje je uvek za mene bila jedina stvar koja je uvek imala smisla i to je ono što volim obožavam da radim. Ovako se učim da budem sama sebi najveća podrška. Da budem na mojoj strani. Da stojim iza svojih reči. Da glasam za sebe. I zato što je vreme; osećam to u stomaku (iza pupka), vreme je da svi oni idu dalje.

Završiti knjigu je zapravo samo – čudno. Osećaj na koji se treba naviknuti. Jer u suštini, ovo nije kraj. Ovo početak postojanja jedne nove priče koju sam sama stvorila. I u toj priči, komotno mogu da izbacim Elinu iz kreveta. I preselim je na tuđe jastuke.

 zavrsiti knjigu

Ukoliko vam se tekst dopao, slobodno lajkajte, delite i suskrajbujte se na blog – sve je besplatno i beskrajno zabavno. Takođe me mođete pratiti na nekoj od socijalnih mreža a roman Talasanje možete pronaći klikom na link ovde. Takođe, budite dobri pa pročitajte i moje kratke Priče se na srpskom jeziku na iBooks ili na engleskom na Amazonu (ili za početak pogledajte poneki odlomak) – nije baš besplatno ali je odlično. 

Uživajte u čitanju!

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!

8 Comments

  1. Diiivan tekst! Naježila sam se dok sam čitala! Ima toliko istine u ovome što si napisala! Malo imam prilike da razgovaram sa ljudima o knjizi koju pišem i najčešće naiđem na čudne reakcije kada kažem da sam se vezala za svoje likove. Zaista jesam! Gledam ih kao deo sebe, zamišljam ih, mislim na njih u slobodno vreme, na predavanjima, u autobusu… Mislim da je to zapravo najbolja stvar kod pisanja. Uvek imaš svoj svet gde možeš da odlutaš i kad mu dođe kraj, zaista jeste čudan osećaj. Nisam još uvek završila knjigu, ali kako se radnja razvija i kako se približavam kraju raste i nemir u meni. Uvek se pitam šta ću dalje i kako da napustim nešto čemu sam svakodnevno posvećivala bar sat vremena.

    • Ana Gord Reply

      Čudno je jako :/ razumem zašto je ljudima teško da puste knjigu na miru. Ali bude sve ok na kraju, posle nekog vremenena i jako je lepo kad čitaš nešto što si napisala sa distance 🙂

  2. Milka Katašić Reply

    Ana čestitam:) Izdati knjigu možda može da znači i to stanje posle toga, kako si se osećala kada si rekla e sada je kraj:) Jer to je ipak taj trenutak, koji stalno želi da se nastavlja. Tada si najmoćnija, kada napišeš kraj knjige, izađeš iz svoje knjige, i pustiš je da ide dalje. Knjiga i njeni likovi sami traže svoje čitaoce, ali ti sa svojim čitaocima više nemaš bliske kontakte, jer su i oni imaginarni, i imaju pravo na svoj doživljaj:) Radujem se tvojoj knjigi:) Pišeš jedinim mogućim pravim načinom, a to je kako bih ja rekla- pratiš tok svesti- 🙂

Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.