Koja je vaša priča?

Ne, ozbiljno, šta vam ne da mira? O čemu razmišljate? Ko vas je povredio? Kako ste preživeli?

Jer za pisanje je najvažnija upravo priča.

Osećaj.

Jedan događaj koji želite da ispričate (bez obzira da li je izmišljen ili ne).

Ali – da li uopšte umete da napismeno iskažete šta vam je na umu, srcu, duši?

Naravno, vi već znate otprilike kakvo vam je pisanje zanimljivo i šta vam leži čak i da niste ništa napisali. Tj. ako je vaša priča puna događaja, zapleta i različitih likova, onda vam je potrebno da napišete knjigu. Ako želite da kažete ono što vam je u trenutku bitno, da ispričate događaj o jednom događaju ili liku, onda je u pitanju (tako je) kratka priča. A znate naravno i kad vas uhvati inspiracija usled (ne)obuzdanih osećanja pa morate da je ispljunete pesmu na papir.

Naime, kada započinjete sa pisanjem, uglavnom se odlučite za neki oblik pisanja koji vam leži (ili mislite da bi trebao da vam leži). A različite forme pisanja podrazumevaju različite vrste literarne genijalnosti.

Kod forme je pre svega problematično to što se pisci uglavnom odlučuju za ono što misle da treba da pišu a ne za ono što im leži.

Šta ovo znači?

Pa, većina vas bi da napiše knjigu… Da, znam, znam: silno to želite. Ali to stvarno nije moguće ako ne savladate prvo neke manje celine (osim ako niste vunderkind).

I da, istina je. Teže ćete postati popularni ukoliko pišete pesme ili kratke priče jer je pisanjem knjige uglavnom imate veće šanse da uspete. Ali vi najverovatnije možda nemate pojima kako da napišete knjigu.

I odmah da vam kažem, na početku izaberite NAJLAKŠE. Dakle ne, nemojte odmah na knjigu. Zato što u 99% slučajeva nećete uspeti.

Dakle kada krećete na trčanje, prvo radite zagrevanje i trčite manje kilometraže.

Takođe, jasno vam je valjda da kada sastavljate pesmu ne važe ista pravila kao i kad sastavljate priču. Iako je na prvi pogled razlika samo u dužini, takođe postoje i neke razlike u strukturi i svaki oblik pisanja ima svoj zahtev. Pesma ima stihove, roman poglavlja. Naravno, strogi zakoni ne postoje i svaka forma ima može slobodno da teče jedna kroz drugu.

Ipak, ono što odlučite da je dobro za priču koju želite da prenesete, oblikovaće i ono što radite: to je jedna vrsta književne arhitekture koja vam pokazuje kako i kada da prikažete događaje, kako zaplete, da li imate jednog ili više važnih likova i sl.

Zato hajde da vidimo šta to odlikuje pisanje različitih oblika fikcije. Neću ovde da držim predavanje iz teorije književnosti i trudila sam se da ga uprostim do maksimuma, tako da jezički puritanci mogu slobodno da odjebu. Ukoliko hoćete u sitna crevca i jako vas zanimaju književni rodovi i vrste, idite na Wikipediju. U suštini, razlike između njih su fleksibilne i labavo definisane a ovde potpuno nebitne.

E da, i lagala sam u naslovu. Pomenuću pisanje poezije, priče, romana ali i novele i drame.

Dakle, 3 vida umetničkog stvaranja svrstaću u:

  • pisanje poezije (pesama),
  • pisanje narativa (pripovedanje u vidu priča, novela i romana) i
  • pisanje scenarija (drama).

Napomena: ukoliko želite da pišete roman, obavezno pročitajte na koji način se piše i priča.

KAKO PISATI PRIČU?

Pisanje proze (tj. narativa) određuje uvek ista struktura koju već znate.

Ona izgleda ovako:

  • UVOD
  • RAZRADA (KULMINACIJA)
  • ZAKLJUČAK

Dakle i u priči i u noveli i u romanu, mora da postoji neka vrsta uvoda, zatim problema koji se (ne)rešava i zaključak.

Pa da počnem od priče.

Iako su izdavačko tržište i potražnja za pričama veoma slabi, svim piscima preporučujem da počnu upravo od pisanja kratke priče.

Zašto?

Pa, pisati priču je kao građenje jedne ćelije od koje ćete kasnije moći da napravite nešto veće. A ćelija je osnovna građa i funkcija… Razumete? Sa kratke priče, lako ćete preći na novelu ili čak odmah na roman.

Kratka priča je kao esencija, gde su mašta, jezik i stil takoreći koncentrat.

Što se tiče nekih opštih pravila, važno je da znate da je priča isečak iz života, da ima jako mali broj likova, kao i uzak obim prostora i vremena sa jednim zapletom.

Šta ovo znači?

Kratka priča je sprint na 100 metara.

Morate biti eksplozivni na startu, zatim brzi u trčanju a onda i snažno finiširati.

Ne zamarajte čitaoce sa porodičnim stablima, 20 rečenica o tome ko je šta obukao i stanju na putevima.

Ne, ispričajte vašu priču sa što manje detalja.

Jedan lik (npr. Pera) kome se desi nešto (npr. odjednom mu ne rade mu kočnice na kolima a baš je krenuo kod ljubavnice) mora da razreši svoj problem (npr. da ode kod mehaničara gde slučajno saznaje da ga žena vara).

Pošto priča ima manji broj reči (hajd’ da grubo kažem od 300 do 10000), uvod je kratak i odmah se prelazi na stvar.

Znači, bam, udarac u glavu – ne gubite vreme na dugačke opise već odmah pređite na pokretački događaj gde su likovi primorani da deluju i razreše sukob. Kratka priča takođe i uglavnom prikazuje jedan momenat u vremenu, a kraj je često iznenadan ili otvoren.

Znači nema prošlosti i budućnosti likova, već se sve dešava u trenutku.

Što se tiče samog čina pisanja, kratka priča se piše odjednom sa malo revizija i ispravljanja, bez prethodnog plana. Za priču je bitno da znate i da se (uglavnom) čita se u jednom dahu, ali se piše par dana.

Jednom kada napišete prvi nacrt (uglavnom može i za nekoliko sati ali zavisi od broja reči), ostavite da prenoći i ispravite sutradan ili u sledećih par dana.

Ovo je najbitniji deo: revizija tj iščitavanje. Dakle morate priču iščitati nakon što ste je napisali. Pisci su često nestrpljvi ali uvek, uvek, uvek pustite da odleži.

Još nešto što je bitno kada pišete kratku priču – čitajte.

Kratke priče (poznatih) pisaca su dragulji književnosti.

Ako ne znate šta tačno, evo Čehov je doktorirao kratku priču a moja vam je preporuka i da čitate priče Laze Lazarevića, Ive Andrića ali i Poa, Hemingveja, Foknera, Balzaka, Markesa (obavezno Markesa!) i sl. Naravno i bilo šta iz savremene književnosti a možete pogledati i PDF knjigu Devojke na ovom blogu koju su pisale polaznice kursa kreativnog pisanja A+.

KAKO PISATI NOVELU?

Za novelu važi ista struktura kao i za priču: uvod, razrada, zaključak.

Ponavljajte ovo kao mantru za sve što pišete (a tiče se pripovedanja): uvod, razrada, zaključak, uvod, razrada, zaključak…

Međutim, za razliku od priče, novela dozvoljava jače razvijanje karaktera i teme ali bez komplikovane strukture kao u romanu.

Ukratko, novela je trka na 10 km.

Ne trebaju vam tolike pripreme kao za maraton, ali vam je potrebno neko sportsko iskustvo.

Najšire rečeno, novela je dužine od 30 do 100 strana: tačan broj reči nije utvrđen iako je opet moguće govoriti o okvirno 40 000 reči. Tanka je granica između novele i kratke priče, ali i novele i romana, a ja ovde mislim na jednu kompleksniju formu koja nije predugačka.

U primeru Pere kome su otkazale kočnice, ovde možemo razviti priču dalje. Recimo da mu se mobilni ispraznio jer je ostavio punjač kod ljubavnice noć pre toga, otkažu mu kočnice nakon posla kad je krenuo da ga pokupi od nje a zatim vidimo i njegovu dalju sudbinu kada kod mehaničara slučajno saznaje i da ga žena vara i to baš kad treba da plati.

Naime, novele su slične po strukturi kao i kratke priče, u smislu da se otvaraju sa događajem (kočnice koje otkazuju) ali mogu da idu unazad u prošlost (zaboravljeni punjač ostavljen te noći kod ljubavnice) i daju više informacija o samom događaju kao roman.

U toku akcije može se promeniti smer dešavanja, kao npr. iznenadni preokret sudbine ili novi događaj koji pokreće akciju. U noveli možemo potpuno razviti Perin lik, kao i likove ostalih učesnika kao što su npr. ljubavnica, žena, mehaničar, pomoćnici u auto-servisu i sl. ali i dodati više događaja npr. zapleten odnos sa ljubavnicom koja ne želi da vrati punjač, mehaničar koji je možda upravo ljubavnik Perine žene, kako žena reaguje na njegovo saznanje i sl.

Za novelu možete napraviti kratki nacrt (moja preporuka od 300-1000 reči), ali možete pisati i bez toga. Nacrt ćete napraviti tako što ćete pre pisanja prosto prepričati o čemu će se u noveli raditi pa se držati toga.

Opet, bitno je čitati pa na osnovu toga imitirati aspekte dobrih novela.

Svakako mogu da preporučim Amok Štefana Cvajga (jedno od najboljih stvari koje sam pročitala), (maestralana) Anikina vremena od Andrića a volim i Snegove Kilimandžara od Hemingveja a tu su i naravno klasici: Preobražaj od Kafke, Smrt u Veneciji Tomasa Mana, Životinjska farma od Orvela, Doručak kod Tifanija od Kapotea, i Stankovićeva Uvela ruža (ili čak i Koštana). Ili bilo šta savremeno kao što je npr Jergović ili Bužarovska.

p.s. mislim da bih danima mogla da pričam o tome koliko su ova kraća književna dela fantastična (uzmite i samog Kockara Dostojevskog za primer. )

KAKO PISATI ROMAN?

Na samom početku, beskorisno je definisati roman po dužini. Recimo tu je Kamijev Stranac… and there there’s Prust.

Svakako, pisac se ovde suočava sa produženim proznim narativom sa mnogo karaktera, različitih scena i vremenom koje može obuhvatati i prošlost i sadašnjost i budućnost.

Roman je maraton, ili u nekim slučajevima čak i triatlon.

Međutim, preporučljivo je ići prvo na Alpe pre nego što krenete na Himalaje, tj. vežbati da trčite kraće celine pre nego što krenete na duže. Jer ako u dahu istrčite maraton postoji verovatnoća i da riknete (sećate se kako je maraton uopšte nastao, zar ne?) Zato se pisci ponekad pre pisanja romana odlučuju za pisanje novele iliti kratkog romana.

A kako biste izbegli mogućnost umiranja, poželjno je da napravite jedan nacrt romana tj. kostur.

Ovo je najvažnija stvar kod pisanja romana: kostur.

Ukoliko planirate da pišete knjigu ili ste se sa istom zaglavili, molim vas da pročitate gornji tekst. Poenta je da napišete na jednoj ili više strana okvir kako će vaša priča izgledati tako što ćete navesti sve likove i događaje. Znači bez fabulacije – piše se samo glavna linija radnje. Takođe, iz nacrta za roman mora biti jasno šta je tema i ideja priče tj. romana. Dakle prepričate o čemu će da se radi, šta je uvod, šta je problem i kako se sve to razrešava + ko su likovi i koja je njihova uloga.

Kao vežbu, možete pokušati da ispričate o čemu se radi u knjizi tako što ćete sve svesti na jednu rečenicu. U primeru Pere to bi bilo: čovek koji ima ljubavnicu saznaje da ga žena vara sa njegovim mehaničarem.

Opet, i ovde važi ista mantra: uvod, razrada, zaključak.

Još jedna stvar može da vam bude na umu, kada završavate poglavlja (ili celine) u romanu, uvek se trudite da ostavite neizvestan završetak (tzv. cliffhanger) koji će vašeg čitaoca terati da čita dalje. Dakle štedljivo sa otkrivanjem svih informacija na početku kako biste izgradili napetost u čitanju.

I možda najvažnija stvar: kada krenete sa pisanjem, nema vrdanja. Imperativ pri pisanju romana jeste držati se strukture i napisati prvi nacrt što je pre moguće.

Zašto?

Zato što ako se ne držite kostura, ode sve u pm. Jerbo će mašta da vas juri i ima da dodajete sa svakim poglavljem sve više i više detalja i nećete posle dva dana moći da uhvatite svoju knjigu ni za glavu ni za rep.

U primeru sa Perom, ako imate kostur priče, neće se pojaviti njegov pradeda i kako se smuvao sa prababom već ćete fokus npr. staviti na njegov odnos sa ženom. I nema šta, onda pišete po onome što ste prvobitno zamislili.

Molim vas, shvatite koliko je ovo važno.

Uzmite svo vreme ovog sveta da napišete nacrt romana.

Jer jednom kada imate zacrtano gde idete, nećete se izgubiti u svojoj priči. Pera neće na kraju doći do Sibira nego do mehaničara, a tu vi i hoćete da dođe. Kojim putem, možete pomalo vrdati ali ga ne možete poslati na kraj sveta nakon 2ipo poglavlja.

Oh, da, već vas čujem: a može li bez kostura? Može prijatelju, evo Stiven King piše bez ikakvog nacrta za knjigu. No, dok ne dođeš do nivoa Kinga, ajd’ lepo probaj sa kosturom.

Na kraju ovog dela, ne želim da vam preporučim koje knjige da čitate jer sami znate koji vas romani uzbuđuju pa slobodno inspiraciju crpite iz njih.

KAKO PISATI SCENARIO (DRAMU)?

Za pisanje scenarija važe ista pravila kao i za priču i roman, s jednom ogromnom razlikom: sve se piše u dijalogu.

Dakle svaka drama ima početak, sredinu (zaplet) i kraj, s tim što pisac govori kroz likove i obično u šturim naznakama daje objašnjenja o izgledu likova, gestikulaciji, scenografiji, o vremenu i sl. pa se većina radnje saznaje kroz razgovor junaka.

Znači za razliku od priče i romana, vi pišete vizuelno.

O tome na koji način pisati dramu zavisi i od dužine samog teksta.

Ako je u pitanju mini-drama, važe pravila kao za kratku priču: mali broj likova i jedan događaj, a ako je u pitanju duže delo može postojati više likova i dešavanja. Opet, ako je kratka drama, ne treba vam nacrt, a ako je duža, takođe predlažem pravljenje kostura. U zavisnosti od toga razvijanje dramske radnje može biti sažeto u više činova (obično tri) ili pak samo u jedan čin.

Ono što je za dramu najvažnije jeste da naučite da pišete dijaloge.

U skladu sa tim, 95% dijaloga treba da bude kratak i fokusiran; npr. tri rečenice jednog lika su i više nego dovoljne pa odmah prelazite na drugog.

Takođe, dijalog treba da bude realan. Vaši likovi su ljudi od krvi i mesa, pa tako njihov govor otkriva poreklo i životnu perspektivu. Npr. devojka od 14 godina koja je rasla u romskoj zajednici neće govoriti isto kao i starica iz engleske kraljevske porodice. Znači dijalog treba da ocrtava prave ljude i onako kako oni zaista pričaju u skladu sa dijalektom i poreklom. U pisanju na ovaj način može da vam pomogne i čitanje naglas.

Kako ovo izgleda u primeru Pere?

Na scenu ulazi muškarac koji razgovara telefonom.

Halo ljubavi? Ej, evo kočnice mi nešto rade pa sam došao kod mehaničara. Daj, ma ne smaraj, zvao bih te ranije nego mi se baterija potroš… Halo, halo? Tje, majku mu, zar i ovaj telefon još na sve?!

Znači pisanje scenarija nije u lepim opisima i kilometarskom monologu, već pre u držanju napetosti u dijalogu kako biste gledaocu držali pažnju. Čin je u drami slično što i poglavlje u knjizi pa ovde važi isto pravilo kao i za roman: na kraju svakog čina trudite se da izgradite napetost (takođe znači clifhanger).

Naravno, život drame kasnije zavisi i od režisera, glumaca, scenografije, scenskih efekata ali o tome ne treba da razmišljate dok pišete. Ovo napominjem da biste imali na umu da je dramski tekst otvoreniji nego prozni; jer će kasnije biti pod različitim interpretacijma, npr. režisera i glumca što može uticati na sam izgled teksta.

KAKO PISATI POEZIJU?

Za razliku narativnih formi, pisanje pesme je kao proces potpuno drugačiji.

Ovde nemate strogo pravilo uvoda, razrade i zaključka.

Čak, u poeziji su veoma varljivi svi principi kreativnog pisanja jer su najbitnije reči.

Pre svega, kada pišete pesmu, uglavnom vas uhvati neobuzdani nalet inspiracije pa morate da pišete. Čisto sumnjam da je ijedan pesnik seo za sto i rekao: e sad ću da napišem pesmu. Sam proces sastavljanja je drugačiji nego kad pripovedate jer većina pesnika juri osećaj kako bi ga što pre opisao.

Da inspiracija ne pobegne.

Iz tog razloga, pesme su uglavnom sastavljene od linija reči koje ne prelaze jednu stranu. Pišete dok vas drži taj neobjašnjivi nalet izraza koji želi da izađe iz vas, u onom trenutku kad su osećanja najsnažnija. A to je u većini slučajeva u jednom dahu. Jer poezija je vezana za pesnika i više nego ijedna druga druga prozna vrsta – pesme su lične i autobiografske.

Oh, da itekako razumem kad se bunovni probudite u sred noći i kucate nešto u telefon a ujutru ni ne znate da ste to napisali.

Fora je u tome što je sam čin pisanja pesme povezan sa nečin iskonskim.

Što dolazi iz neobjašnjivog izvora.

A koja je ta neobjašnjiva tajna poezije?

Ritam.

Jezičko iznenađenje.

Znate i sami, kao deca ste obožavali poeziju iako niste znali zašto. Počelo je možda još sa majčinim otkucajima srca dok vas je nosila u stomaku. Nastavilo se sa cvrkutom ptica. Pesmicama iz jaslica.

Svakako, svaka reč ima svoju sopstvenu muziku. Prilikom pisanja poezije, vi čujete, vidite i osećate svaku reč i znak interpunkcije. A značenje se pronalazi čak i u pauzama između reči.

Naravno, svaki jezik na ovom svetu ima svoju muziku reči, kao i svaki dijalekat i akcenat… A čak i raspoloženje može uticati na način na koji izgovaramo reči!

I zato, ritam svake pesme je drugačiji i svaki ima svoju posebnu zakonitost.

Odakle dolazi taj ritam?

Reči po sebi sadrže dozu muzikalnosti jer su sačinjene od slogova koji su po sebi sačinjeni od kratkih i dugačkih zvukova i skala između.

Ovde me stvarno ne zanima da li pišete sonete ili haiku. Možete pisati pesme i u strogoj formi i u slobodnom stihu, kao i u mnogim varijantama između toga.

Poenta je u načinu na koji pišete.

Kao što sam rekla, pesme se uglavnom pišu pod naletom inspiracije a retko kad smišljeno.

I zato je kod poezije najbitnije da se morate naviknuti na osećaj da nikad zapravo nećete znati kad je pesma gotova.

Druga stvar, i najbitnija stvar po meni, vi morate ispraviti pesmu. To što se napisali u naletu inspiracije je jedna sirova tvorevina. Zbog samog čina pisanja koji je neobjašnjiv, taj rezultat se često posmatra kao svetinja i vidim da mnogi pisci ne menjaju to što je ispalo iz njih. Ipak, mislim da je ovo greška. Ono što je napisano, može se dodatno ispraviti. Najčešće je to jako malo, ponekad i samo jedna fraza ili reč (osim ako nisu duže forme u pitanju).

Znači napišite, pustite da odstoji a zatim iščitajte i prepravite (ako treba).

Kada ispravljate pesmu nakon prvog zapisa, nekada se može činiti da jezik pesme ide protiv samog sebe. Nekada on to radi jer jezik sam zna koji je njegov oblik bolje nego vi sami.

Ukoliko stvarate zbirku poezije, možda nije loše da svaka pesma ima neku crtu koja će sve da ih povezuje. Na ovaj način, sama knjiga postaje vrsta poetske forme. U Perinom primeru, ta crta može npr. biti izdaja koja objašnjava različite vrste izdaje: prema sebi, porodici, društvu i sl.

I znam, pisanje poezije često ljudima deluje kao gubljenje vremena jer izdavači zbirke poezije uglavnom ne prihvataju. Ipak, bez obzira na to da li pišete pesme, savetujem vam svakako da čitate poeziju. Ona će vas naučiti ekonomiji izraza i gustini značenja koja može da vam pomogne kod pisanja proze.

A ako svim srcem osećate da ste pesnik, predlažem moj tekst Kako zaraditi kao pesnik.

Na kraju, odluka u kojoj ćete formi pisati je samo vaša. Razmislite o tome pažljivo; mi kao ljudi imamo tendenciju da ocenjujemo rad drugih zanatlija kada biramo filmove, automobile, odeću ili kompijutere. Izazov kreativnog pisanja nije ništa drugačiji – ono što je napisano mora da bude vešto napravljeno da bi bilo poželjno (čak i kada je bez forme).

Još jedno važno pitanje je i ZAŠTO.

Zašto vas pokreće baš ta tema, određeni lik, mesto i sl. Utrošićete određeno vreme na pisanje pa je zato preporučljivo znati zbog čega to radite i šta ćete dobiti na kraju? Naravno, ovde nema pravih odgovora – već samo vaših. Ovo ćete najbolje videti po tome kako vas vaša priča vozi. Prisetite se priča koje volite i razmislite zašto ih volite, šta vas je privuklo, kako ste se upecali.

Skup svih tih razloga biće dobar putokaz za vaše pisanje.

PozZ

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!

2 Comments

  1. Super koristan i zanimljiv post.<3 Ja sam bas zbog velike ljubavi prema pisanju odlucila da otvorim blog. Ako neko zeli, moze posetiti moj blog, volela bih da cujem misljenje o mojim postovima. Na pocetku sam i znacila bi mi svaka kritika i sugestija. <3<3

Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.