Category

My Work

Category

Ana Gord kao pisac: knjige, proza, poezija, razmišljanja

Sanjam – Ana Gord

Na krajevima šarene marame zveckaju
zlatni novčići
u ritmu mojih bokova
i plešu na zapovest mračnih bogova

Oko zglobova zvone
narukvice
Dok pete lupaju po pesku
A mesec umočen u ludilo koji se spušta
iza oblaka,
naređuje mi da nastavim

Olé, Olé!

Kit je ispred bine već nekoliko minuta divljački mahao kroz vazduh ogromnim drvenim štapom neobičnog oblika, za koga je bila privezana crvena marama. Niko nije bio preterano iznenađen. Znali su da gitarista najvećeg benda svih vremena na ovaj način pokušava da umilostivi bogove kako u sledećih par sati više od 80 hiljada ljudi ne bi pokislo.

U Brazilu, ipak, ludačko vitlanje nije sprečilo kišu da pada.

Mađutim, nije ni kiša sprečila Stonse da održe još jedan fenomenalni koncert.

U stvari, poslednjih par decenija apsolutno ništa nije sprečilo Stonse da održe fenomenalan koncert.

Kako je to moguće?

Udah

Kopita divljih konja
Bubnjaju ispod tvojih grudi
Tik ispod mesta
Gde stoji tvoja velika,
Snažna šaka
Glomaznih prstiju.
Ležiš nepomičan,
I izbacuješ magličasti dim kroz nozdrve
Nepokretan,
Dok konji ti galopiraju u grudima pod rukom.

Dorćolska Mantra

“Ako još jednom budeš stala da slikaš, roknuću se” gunđa S na moje ko zna koje vađenje telefona iz džepa i zastajanje ispred još jedne sive, dorćolske fasade. Nasmešim se i čekam da okrene leđa a onda krišom ponovo škljocnem u zrak pa ubrzavam korak za njom.

Ona žuri.

Nova stranica

Verujem u okretanje nove strane. Ali isto tako verujem i u vraćanje na stara poglavlja, kako bismo još jednom potvrdili ono što (ne) znamo.

I to je otprilike to, od moje vere.

Nisam sigurna da u bilo šta drugo i verujem.

Ili napred – ili nazad.

„Talasanje“ – knjiga o potrazi za sobom

(naručivanje i odlomak)

Moja prva knjiga Talasanje načinje dosta stvari, ali nijednu ne dovršava, ostavljajući vam dovoljno prostora da između raštrkanih delova unesete sopstveno mišljenje. Priča koja naizgled govori o ljubavi, pokazuje da veza dvoje ljudi često nije ljubav, več pre strah od samoće ili uljuljkanost u svakodnevicu. Elina, kroz čiju se prizmu događaji prelamaju, poznata je slikarka koja živi u skladnom braku sa uspešnim biznismenom. Ipak, glavna junakinja nije srećna i muči je višegodišnja blokada pri stvaranju. Ona odlazi na more da pronađe izgubljenu inspiraciju a tamo upoznaje Vuka koji je sedam godina mlađi od nje i sa kojim se brzo upušta u divlju avanturu. Kada se vrati svom mužu, Elina preispituje šta se zaista promenilo u njenom životu. Rasparčani delovi ušuškanog braka i paralelne veze dovode je do spoznaje da gde god se nalazila, od sebe ne može pobeći. Uz preskakanje događaja i fragmente razmišljanja koji dopuštaju učitavanje, “Talasanje” pita kako zapravo živeti sam sa sobom?

Knjigu možete naručiti preko maila na info@anagord.com. Podsećam vas i da knjigu možete i simbolično naručiti kako biste pružili podršku mom genijalnom blogu (skromnost mi nikada nije bila jača strana) 🙂

Kaledioskop – Ana Gord

(bes)

Duboko u gradu, na trotoaru, ležim sa rukom na stomaku i odbrojavam otkucaje do lovišta. Tri je ujutru i negde daleko, sigurno pada kiša. Nervozna sam i želim da se spustim dole, niz ulicu, da hodam stranputicom. Da vam saspem kamene blokove u lice, da me čujete.

Na Kraju Početka

(ili kakav je osećaj završiti knjigu)

Ne, još uvek ne spavam sama. Elina… Ona i dalje leži u mom krevetu. Pričamo uveče, ja joj tiho šapućem da je gotovo, ali me ona tvrdoglavo ne sluša i okreće glavu:

– Pusti me da spavam…

I ja je pustim, govoreći sebi – još samo noćas. Legnem i posmatram je kako diše i nisam sigurna da li treba da je pokrijem ili da joj stavim jastuk preko glave. Ne želim da ode. Ali ni ne želim da ostane tu zauvek. Drugi likovi već čekaju na svoj red. Zato je dugo mazim po kosi i tepam joj, ona uspavano uzdiše poluotvorenih usana, pa i sama zaspim, uvek iznova očarana prizorom sopstvene kreacije.

Priče. Za Čitanje. I Pričanje.

Naručite Priče na info@anagord.com ili ih pronađite n na iBooks već danas!

Priče. Za čitanje. I pričanje. Ane Gord su priče koje lako mogu da vam upropaste život. Zato svi vi koji ćete pročitati ove (užasno kratke ali neverovatno značajne) priče, dobro pazite. Desi se neosetno, počnete da čitate za vreme ručka ili možda čak i pred spavanje, i pre nego što znate šta vas je strefilo i gde, priče su se već usadile kod vas u glavu i ispreturale sve naokolo. Ljubavne priče. A naopake.

Dobro – Ana Gord

Dobro veče rekao je sa nikad ne zaboravljenim usnama, a šta je tu bilo dobro? Bolela me glava od pritiska njegovog prisustva, kucalo je jadno, davno izgubljeno srce. ‘Veče, jer zaista, veče je i bilo. Šta, gde, kako i s kim, a šta ja da mu kažem pa nastavljam da pričam u prazno prazne priče: Dobro je, dobro i tako samo potvrđujem njegovo dobro. Ima, kako nema i tako te laži koje su više vređale usne nego mozak; usne jer su prljave, usne jer su loše kad umeju da izmisle takve stvari. Davno je već počelo da urliče telo od želje za telom, uzdah i oči da se magle pod slepilom prejakih otkucaja u stomaku. Uspeo je da zada i poslednji udarac: nasmejao se, onako, onako, onako… Kao onda, davno, davno. Kao na ogledalu, iscrtavala sam na licu svoj osmeh, ne bih li pokazala da se ipak sećam kako se to radi. Pozdravio se i uradio ono što je oduvek znao najbolje – otišao.

Samokontrola

Ne. Ne. Ne. Ne. Hajde da – ne.

Koji je tvoj posao uopšte? Koja je poenta mog sadašnjeg NE? Više dobro? Jer ovo sadašnje DA izgeda da zna šta radi, a to NE zarad budućih zasluga deluje tako nebitno. Da li se mora reći NE? I ako se ne mora, zašto se govori NE?

About Ana Gord

Ja sam reči ja sam nečije reči skupljene na papiru koje se nalaze van papira, ja sam hrpa slova koje ostavljam za sobom, ja sam samo trag u svemiru koji će netragom nestati, koji će možda ponovo postati, ja sam zarobljena u svakoj knjizi zarad tela mog sazdanog od slova, vi me nećete upoznati ukoliko me ne pročitate a ja sama sebe neći spoznati usled toga što se ne mogu do kraja isčitati, icrpeti, stoga što sam ja samo ta jadna hrpa slova, uvek ista, ograđena sa 30 karaktera, u nekom jeziku više, u nekom manje, ja sam sama i uvek sa nekim, ja sam zaljubljena u sebe previše, u svoja slova i stranice i nemam granice, osim tih slova, ali putujem preko veze sa rečenicama, nadovezujem se bez veze sa rečima, ja sam uvek zagledana u tačkicu na i i tačkice tri na kraju misli koja je bez kraja a ako mislite da je ovo do jaja kako ćete tek reagovati na nešto što pišem van sebe i svojih slova van svake veze sa realnošću, kako ćete me ostaviti i pustiti da odem zauvek kada gledate u ova slova i ne možete prestati da me čitate…