Category

STORIES

Category

Moje knjige, proza, poezija, razmišljanja

Limbo – Falica i Gord

(Spisateljska saradnja: ista tema, dve priče – dva autora)

Slobodan pad – Marijan Falica

Nedjelja 5:53

Izvadio sam mobitel i poslao poruku, zazvonio je nakon nekoliko trenutaka.

Hej, kaj si ti budan ovako rano?

Ona soba, kod tebe, još je slobodna? – Upitao sam.

Kaj? Gotovo je?

Gotovo.

Prekinuo sam vezu, zapalio cigaretu i pustio dim u zagrebačko svitanje.

Dobre Vesti

– A da se preseliš u Portugaliju i pišeš knjige? – rekao mi je polu nasmešeno, i ja sam već videla kako grizem njegove višnja usne, kako se smejemo njegovim surferskim pokušajima, kako se volimo na podu naše kuhinje, na pločicama koje dodiruju moja izgorela leđa, ja sam već videla iz jedne preseli se u Portugaliju rečenice, sve što je obećavao i želeo njegov pogled.

Najbolje Tek Dolazi

Podvlačimo crte pred Novu Godinu. Bar ja. Iskoristim jedan jedini trenutak da se okrenem.

I evo me.

34 posta, 1 online priručnik i 2 (lična) predavanja kasnije. I jedna knjiga za (buduće) pisce na putu ka objavljivanju.

Ukradena Jakna I Ostale Životne Lekcije

Ukradu meni jaknu u teretani.

Jeste, ovu lepu sa slike.

Izlazim iz tuša, gledam u čiviluk – gleda i on mene. Prazan.

Pet minuta stojim i gledam, i naravno ne verujem.

„Što si prazan?!“ pitam iznervirano. Čiviluk ćuti. I dalje ne verujem. Srećom pa nije bio onaj zapekli minus, nego se temperatura podigla do nultog podeoka pa dok stojim i čekam taxi da me odveze u džemperu kući, šanse za meningitis se smanjuju. Valjda.

(Ne)Čekanje

Sinoć sam sedela na stanici čekajući prevoz, i naravno po (glupoj) navici uključila telefon besciljno tražeći “nešto”.

Jer kao nemam šta da radim osim da čekam. Kao da je čekanje glupo i nedopustivo i potreban mi je telefon da me zabavi jer smo mi ljudi iz XXI veka pametniji od onih koji su hiljadama godina ranije čekali, i konačno je to čekanje dolijalo i pronađen je lek u obliku telefona. Kada sam shvatila šta sam uradila, ljuta na sebe, spustila sam telefon i isključila ga.

Podigla sam pogled.

Na Kraju Leta

Na kraju leta stoje mladići sa punim, mekim, mesnatim usnama, preplanuli, i mirišu na sunce.

I ja, prljava od grada.

Krupnih očiju i krupnih osmeha, smeše mi se.

Bezvoljno uzvraćam, bleda od smoga.

Umorno grizem njihove usne kao breskve i, dok koža puca pod zubima, upijam slatkasti, tečni ukus.

Da se nahranim zracima.

Sanjam – Ana Gord

Na krajevima šarene marame zveckaju
zlatni novčići
u ritmu mojih bokova
i plešu na zapovest mračnih bogova

Oko zglobova zvone
narukvice
Dok pete lupaju po pesku
A mesec umočen u ludilo koji se spušta
iza oblaka,
naređuje mi da nastavim

Olé, Olé!

Kit je ispred bine već nekoliko minuta divljački mahao kroz vazduh ogromnim drvenim štapom neobičnog oblika, za koga je bila privezana crvena marama. Niko nije bio preterano iznenađen. Znali su da gitarista najvećeg benda svih vremena na ovaj način pokušava da umilostivi bogove kako u sledećih par sati više od 80 hiljada ljudi ne bi pokislo.

U Brazilu, ipak, ludačko vitlanje nije sprečilo kišu da pada.

Mađutim, nije ni kiša sprečila Stonse da održe još jedan fenomenalni koncert.

U stvari, poslednjih par decenija apsolutno ništa nije sprečilo Stonse da održe fenomenalan koncert.

Kako je to moguće?

Udah

Kopita divljih konja
Bubnjaju ispod tvojih grudi
Tik ispod mesta
Gde stoji tvoja velika,
Snažna šaka
Glomaznih prstiju.
Ležiš nepomičan,
I izbacuješ magličasti dim kroz nozdrve
Nepokretan,
Dok konji ti galopiraju u grudima pod rukom.

Dorćolska Mantra

“Ako još jednom budeš stala da slikaš, roknuću se” gunđa S na moje ko zna koje vađenje telefona iz džepa i zastajanje ispred još jedne sive, dorćolske fasade. Nasmešim se i čekam da okrene leđa a onda krišom ponovo škljocnem u zrak pa ubrzavam korak za njom.

Ona žuri.

Nova stranica

Verujem u okretanje nove strane. Ali isto tako verujem i u vraćanje na stara poglavlja, kako bismo još jednom potvrdili ono što (ne) znamo.

I to je otprilike to, od moje vere.

Nisam sigurna da u bilo šta drugo i verujem.

Ili napred – ili nazad.

Kosmički soliteri

Odlučila sam da umrem. Nego kako, da ga kaznim za sve ono što mi je priredio! On će meni da sam ja kokoška! Ako sam ja kokoška, onda je on, onda je on jedan, jedan, jedan… Jedan pevac! Tako je! Pevac! Videće on! Odlučila sam, samoubistvo u dva laka poteza! Već vidim, ima da plače i da kuka i da ga sram bude što mi je svašta rekao! Krelac! Nije pevac nego krelac!

Kaledioskop – Ana Gord

(bes)

Duboko u gradu, na trotoaru, ležim sa rukom na stomaku i odbrojavam otkucaje do lovišta. Tri je ujutru i negde daleko, sigurno pada kiša. Nervozna sam i želim da se spustim dole, niz ulicu, da hodam stranputicom. Da vam saspem kamene blokove u lice, da me čujete.

Dobro – Ana Gord

Dobro veče rekao je sa nikad ne zaboravljenim usnama, a šta je tu bilo dobro? Bolela me glava od pritiska njegovog prisustva, kucalo je jadno, davno izgubljeno srce. ‘Veče, jer zaista, veče je i bilo. Šta, gde, kako i s kim, a šta ja da mu kažem pa nastavljam da pričam u prazno prazne priče: Dobro je, dobro i tako samo potvrđujem njegovo dobro. Ima, kako nema i tako te laži koje su više vređale usne nego mozak; usne jer su prljave, usne jer su loše kad umeju da izmisle takve stvari. Davno je već počelo da urliče telo od želje za telom, uzdah i oči da se magle pod slepilom prejakih otkucaja u stomaku. Uspeo je da zada i poslednji udarac: nasmejao se, onako, onako, onako… Kao onda, davno, davno. Kao na ogledalu, iscrtavala sam na licu svoj osmeh, ne bih li pokazala da se ipak sećam kako se to radi. Pozdravio se i uradio ono što je oduvek znao najbolje – otišao.

Samokontrola

Ne. Ne. Ne. Ne. Hajde da – ne.

Koji je tvoj posao uopšte? Koja je poenta mog sadašnjeg NE? Više dobro? Jer ovo sadašnje DA izgeda da zna šta radi, a to NE zarad budućih zasluga deluje tako nebitno. Da li se mora reći NE? I ako se ne mora, zašto se govori NE?

About Ana Gord

Ja sam reči ja sam nečije reči skupljene na papiru koje se nalaze van papira, ja sam hrpa slova koje ostavljam za sobom, ja sam samo trag u svemiru koji će netragom nestati, koji će možda ponovo postati, ja sam zarobljena u svakoj knjizi zarad tela mog sazdanog od slova, vi me nećete upoznati ukoliko me ne pročitate a ja sama sebe neći spoznati usled toga što se ne mogu do kraja isčitati, icrpeti, stoga što sam ja samo ta jadna hrpa slova, uvek ista, ograđena sa 30 karaktera, u nekom jeziku više, u nekom manje, ja sam sama i uvek sa nekim, ja sam zaljubljena u sebe previše, u svoja slova i stranice i nemam granice, osim tih slova, ali putujem preko veze sa rečenicama, nadovezujem se bez veze sa rečima, ja sam uvek zagledana u tačkicu na i i tačkice tri na kraju misli koja je bez kraja a ako mislite da je ovo do jaja kako ćete tek reagovati na nešto što pišem van sebe i svojih slova van svake veze sa realnošću, kako ćete me ostaviti i pustiti da odem zauvek kada gledate u ova slova i ne možete prestati da me čitate…