(preporuka za čitanje)

Godine 1975. Alenka ima 12 godina i leto provodi na ferijama kod bake i deke. Dani joj prolaze u društvu dvojice dečaka, u pejzažu slavonske varošice B, i oko niskog spruda na reci (popularno nazvanog Teksas). U svega par nedelja devojčica (ne)osetno sazri. A odrastanje se uglavnom tako i desi. Preko noći. I onda ljudi ne primete da si postala devojka, pa ti se obraćaju kao da si dete. Ili još gore, upoznaju te kao devojku (koja je odrasla iznenada) i ne shvataju da si još uvek dete. 

Ante Tomić je hrvatski pisac najpoznatiji po delima Što je muškarac bez brkova i Ništa nas ne smije iznenaditi po kome je snimljen i film Karaula. Dopala mi se Karaula, ergo dopada mi se i Tomić. A dopadaju mi se i Punoglavci – kratki roman (ili duža novela) koja govori o periodu sazrevanja. Ono što nisam znala ranije je, priznajem, da je roman pisan po porudžbini Podravke (naslov je glasio Vegeta blues). I dodatno pročitam da se digla velika frka oko sjedinjenja marketinga i književnosti. Zamislite, neko je hteo da plati pisca da nešto napiše?! Strašno, kakav bezobrazluk! Sve to na stranu, trunku Vegete nisam osetila ovde (i nije mi smetala njena slanoća), ona je samo doprinela da se dočara ukus nenametljive nostalgije. Činilo mi se da Tomić govori o tome kako je bilo nekada, a ne o tome kako je nekada bilo lepo (što je velika razlika). Faze u odrastanju ostaju iste, ljudi sa sela i grada razmišljaju isto, ljudski karekteri su u biti (pardon, suštini!) nepromenjeni (bilo 1975. ili 2075. godine); samo se okoliš promenio. I tehnika pravljenja supe. 

I ne znam dal’ se sećate, ali svi smo nekada bili punoglavci. Telesno smo počeli da podsećamo na ljude, dok nam je govor ostao piskav i dečji. Samo što izgleda da retko ko toga želi da se seti. Možda nas je sramota što nas je bilo sramota? Što smo bili neprilagođeni (svima), i što je nerazumevanje bilo sveopšte. Ili je strah u tome što žablja metamorfoza kod mnogih nije sasvim ni uspela. Nekim ljudima je određeno da se ne razviju više od toga – pehar mudrosti ispijen je do kraja upravo u tom periodu. U knjizi, međutim, Alenka nije taj slučaj. Zbog specifičnosti svog doba dovoljno je zrela da razume šta se događa oko nje, ali ne ume i da shvati ponašanje odraslih (možda i ne želi da prihvati činjenicu da roditelji nisu savršeni). I zato postavlja ona (naoko nevina) pitanja na koja ne znate šta da odgovorite jer se vode zdravom logikom. 

Punoglavci govore laganim i razumljivim jezikom, a ukoliko neko želi, ispod površine može zagrebati i upitati se gde leže koreni nacionalizma i klasnih razlika. Jer u igri Alenke i njenih prijatelja (dok se ređa niz komičnih dogodovština) zapažamo da deca oslikavaju  ponašanje odraslih. Stoga možda novela i nije za svakoga: morate voleti prepoznatljive SFRJ motive i razumeti razlike između ljudi, doba i područja. I shvatiti da smo svi jednaki: i pred bogom – i pred gromom.

I iako se čini da par nedelja u maloj varošici ništa bitno ne menja, suština je u naoko neprimetnim stvarima koja nas oblikuju. I onim jedva primetnim radostima koje često zanemarimo. Kao što Tomić i sam kaže: 

Tražite li nešto natprirodno, tajanstvenu, nevidljivu silu koja će stvari neobjašnjivo dovesti u red, doneti pobedu u izgubljenim situacijama, dostojanstvo poniženima i pravdu obespravljenima, bojim se da ćete se razočarati. Ipak… Ako imate razumnija očekivanja, čuda su svuda oko nas, mala čuda dobrote, poštenja i ljubavi u jednom ružnom, divljem i poživinčenom svetu. To bi vam trebalo biti dosta. Ili je barem meni dosta.

(quote taken from Blic)

Author

If you're too tired to go out tonight, just think how you'll feel at seventy two!

3 Comments

Comment

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.